Amerikanci koji su pobegli zbog studentskih dugova i preselili se u Evropu

Teško je preterati u procenama koliko je teška situacija sa studentskim zajmovima u Americi. Svota novca koju odrasli u Sjedinjenim Državama duguju zbog obrazovanja je preko 1,3 triliona dolara, i raste 2,000 dolara svake sekunde. Prosečan zajam iznosi 28 hiljada dolara, iako puno njih duguje mnogo više od toga. Mnogi bivši studenti, uhvaćeni u zamku između niskih plata i velikih troškova obrazovanja, jedva da su u stanju da vraćaju kamate, a kamoli da počnu da otplaćuju glavnicu.

Neki ljudi su u toliko očajnom položaju da su pokušali da izbegnu vraćanje zajma tako što su pobegli iz zemlje i kriju se od banaka i agencija koje uteruju dugove, koje će neizbežno početi da ih traže.

Ovo zvuči pomalo neverovatno, da ne pominjem koliko je loša ideja, kada je u pitanju nečije dugoročno finansijsko stanje, ali ovi ljudi koji izbegavaju vraćanje dugova zaista postoje. Upoznao sam te Amerikance u Berlinu, gradu u koji sam se preselio. Nisam uspeo da nađem nikakve statistike o tome koliko ih je, ali ja nisam jedini koji je primetio da ljudi beže iz SAD zbog svojih studentskih zajmova.

„To je fenomen sa kojim sam zapravo prilično dobro upoznat", kaže autor i advokat za studentske zajmove Adam S. Minski. „Po mom iskustvu, ljudi odlaze zato što imaju osećaj da je njihova situacija beznadežna, i vide bolju priliku preko okeana, obično je u pitanju kombinacija veće plate i manjih troškova života. Misle da će biti u boljoj poziciji da vraćaju zajam ili u realnom vremenu, iz inostranstva, ili da uštede novac i budu u boljoj poziciji da se za nekoliko godina pozabave zajmom".

Mnogi od studenata sa kojima sam razgovarao se plaše posledica ovakve strategije, ali dosad niko od njih nije doživeo nikakve reprekusije. A prema mišljanju nekih stručnjaka, nikada ni neće.

Džošua R. I. Koen, koji sebe naziva advokatom za studentske zajmove, kaže mi da bi ovaj plan mogao da upali nekim ljudima, ali samo ako oni koji izbegavaju vraćanje dugova više nikada ne žive u SAD. Studenti koji se presele u drugu zemlju i prestanu da otplaćuju dug „će osetiti posledice samo ako na stranom tlu rade za kompaniju iz SAD", kaže Koen.

Ako živite u inostranstvu i radite u stranoj kompaniji, ne plaćate porez u SAD i ne podižete socijalnu pomoć, onda vam kompanije za zajmove ne mogu ništa, niti će vas vlada juriti ako se tamo preselite.

„Federalna vlada nema jake mehanizme za uterivanje dugova od ljudi koji žive u inostranstvu", kaže Mark Kantrovic, još jedan stručnjak za studentske zajmove, koji radi u odboru časopisa Studentska finansijska pomoć. „U teoriji, mogao bi do kraja života da živiš u nekoj stranoj zemlji".

Naravno, ako je i tvoja porodica potpisala zajam i ostala u Americi, i dalje je u obavezi da plaća. A ova strategija se zasniva na tome da li želiš da se vratiš kući. Kada bi ovi bivši studenti odlučili da se vrate u SAD, „Dug će i dalje biti tu – nikada neće biti oprošten", kaže Koen. „Oni samo odlažu ono što bi moglo da se dogodi kada bi se vratili u SAD".

Da bih saznao nešto više o izbegavanju dugova, razgovarao sam sa nekoliko Amerikanaca koji su se preselili u Berlin i prestali da otplaćuju zajam. Sva imena su izmenjena.

Brajan, 29

40.000 dolara duga

Uzeo sam zajam kada sam se školovao u Kaliforniji. Stipendija mi je bila dovoljna za pola školarine, a zajmovima sam pokrio ostatak. Nisam imao plan kako da ih otplatim, niti sam razmišljao o tome kako da sve to funkcioniše kada diplomiram. Morao sam da se školujem, i to je za mene bilo jedino rešenje.

Kada sam odlučio da odem u inostranstvo, kroz glavu mi je prolazila pomisao da bih na taj način mogao da izbegnem da ga vratim. Video sam da kamate rastu i da je period odlaganja pri kraju, i bio sam sve nervozniji. Siguran sam da Nemačka i Amerika imaju neku vrstu reciprociteta kada su u pitanju ovakve stvari, baš kao što je slučaj sa porezima, ali trudim se da ne razmišljam o tome.

Zajmovi se bliže neizvršavanju plaćanja, i zabrinut sam zbog posledica. Blokirao sam mejl zajmodavca u svom inboksu. Siguran sam da će se uskoro okomiti na moje roditelje, ali time neće postići mnogo toga, jer ni oni nemaju pare.

Mislim da trenutno dugujem oko 40 hiljada dolara. Stvarno, najiskrenije, ne želim da ga vratim. Naravno, shvatam kakvu sam odgovornost preuzeo kada sam potpisao dokumenta i podigao zajam, ali nije uopšte trebalo da budem u situaciji da moram da ga uzmem. Osećam da je na neki način moja građanska dužnost da im ne platim, kao da će moj mali protest napraviti ikakvu razliku.

Moja dva druga su vratili zajam u celini, i time stekli ogromnu količinu samopouzdanja. Veoma sam ponosan na njih, ali ja mislim da ja nisam od tih ljudi. Radije ću trošiti pare na stvari koje su mi potrebne, kao što su hrana i prebivalište, nego da ih dajem službama čija je dužnost bila da se staraju o meni.

Vanesa, 29

45.000 dolara duga

Završila sam osnovne studije i upisala jedan privatni fakultet u Njujorku. Nisu priznali sve moje ispite, pa sam morala da studiram tri godine. Mislim da je u to doba to koštalo 53 hiljade godišnje. Moja mama i ja smo se prijavile za zajam u jednoj privatnoj banci pod nazivom Sali Mej, između ostalih. Svaki Amerikanac zna za tu banku, naziv Sali Mej zvuči tako prijateljski; tako je simpatična i kuva supu.

U roku od 48 sati, na račun mi je leglo 30 hiljada dolara. To je bilo tako šokantno, jer nikada ranije nisam imala toliku sumu na računu. Sećam da mi nije ostalo ništa, kada sam platila sve troškove studiranja, kao da ga nikada nisam ni imala. Nisam živela od njega. Sve vreme studiranja sam radila pola radnog vremena.

Na dan kada sam diplomirala, preselila sam se u Berlin. Odložila sam plaćanje dugova na godinu dana, a onda su ga i moji roditelji odložili još malo, jer banka daje kratak grejs period, obično od šest meseci, do godinu dana. Kada smo pokušali da ih konsolidujemo, naišli smo na mnogo otpora, jer je umešano mnogo različitih banaka. Ali nikada nisam vraćala federalne zajmove. Moji roditelji ih nisu potpisali. Zbog duga prema privatnim zajmodavcima se brinem samo zbog toga što se to tiče i mojih roditelja. Boli me dupe za zajmove koji su na moje ime.

Pre godinu dana sam radila u jednom otmenom restoranu u Berlinu i mnogo sam zarađivala od bakšiša. Nekih deset meseci sam otplaćivala neke dugove, ali više ne radim tamo, pa sam morala da prestanem.

Uterivači dugova me nisu smarali u Berlinu. Nisu me našli u Nemačkoj. Ali kada odem kući, telefon mi neprekidno zvoni. Uvek pomislim da je u pitanju neki stari prijatelj koji hoće da se vidimo, ali u stvari je to uvek Sali Mej. Zvoni na svakih sat vremena.

Stidim se zbog svojih roditelja, jer stvarno nisam želela to da im priredim. Kada sam razmišljala o studiranju, nisam ovo imala na umu. Stvarno sam mislila da će biti baš ponosni na mene. Ja sam prvo njihovo dete koje je završilo fakultet. Ali onda sam shvatila da nismo razmišljali o dugu kada sam se prijavila na fakultet. I ponekad pomislim da živeti u Njujorku i studirati na privatnom fakultetu možda nije bila tako dobra ideja. Mogla sam da odem negde drugde i da završim političke nauke ili istoriju i da dugujem samo 50 hiljada dolara. Ali srećna sam zbog toga što sam stekla to obrazovanje. To sam i želela.

Ako nemam para da vraćam dugove, onda nemam. Moram da jedem i živim, i da ne robujem tim dugovima. Ali uplašena sam. Kada sada razmišljam o tome, pitam se šta sam mogla da uradim drugačije.

Mario, 34

160.000 dolara duga

Nikada nije ni trebalo da studiram. To mi nije bila namera. A onda su se dogodila razna sranja kada sam napravio godinu dana pauze, i shvatio sam, jebi ga, mislim da ne mogu da radim noćnu smenu u Targetu i da do kraja života slažem stvari na police. I tako sam upisao režiju na jednom fakultetu u Kaliforniji.

Nisam mogao da priuštim privatni fakultet, pa sam rekao roditeljima da stvarno to želim da uradim, i oni su potpisali zajam za mene. U pitanju je bilo oko 30 hiljada godišnje. To je smešna suma.

Naravno, nameravao sam da vratim zajam. Naši mentori i profesori su nam govorili da ćemo dugo otplaćivati taj dug, ali to svi u Americi rade, to je skoro kao da doručkuješ. Amerika je tako i nastala.

Ta ideja da ne možeš da priuštiš fakultet, pa vraćaš zajam kada završiš je luda. Počeo sam da se pitam kako možeš nešto da započneš, kada počinješ sa dna?

Dug nije glavni razlog za to što sam se preselio u Evropu. Preselio sam se ovde zbog svoje karijere, ali negde u glavi sam želeo da podvučem crtu. U isto vreme, nisam mogao da pobegnem od toga, jer su i moji roditelji potpisali zajam. Moji roditelji imaju kuću, i planirali su da nam je ostave u nasledstvo. Plašili su se da će im kuća biti oduzeta zbog toga što ja nisam vratio studentske zajmove, pa su zbog toga prepisali kuću na moju sestru, da ne bi imali ništa u svom vlasništvu, ako bi se banka okomila na njih.

Da budem iskren, više ne vidim sebe u Americi – iz razloga koji nemaju veze sa studentskim dugom. Moji roditelji se vraćaju u El Salvador, odakle su, i onda neću imati nikakve veze s Amerikom. Ne dopada mi se Amerika, kao ni to u kom pravcu ide. Zasad, ne moram da brinem o povratku tamo.

Ohrabrujem svakoga koga mogu da studira u inostranstvu. Mnogo je jeftinije. Započeti život u rupi, sa 30 ili 50 hiljada dolara nije dobar način da se počne.

Zoi, 31

35.000 dolara duga

Dobila sam punu stipendiju za fakultet, i nisam morala da uzimam zajmove sve do kraja prve godine. Pala sam jedan ispit i izgubila polovinu stipendije. Tako da sam mogla da prođem i bez zajmova. Moja najveća greška u životu je to što sam zeznula tu prvu godinu na faksu.

Kada sam završila, ostalo mi je oko 24 hiljade dolara duga. Namera mi je bila da odložim plaćanje na godinu dana, pa da onda počnem da vraćam dug. I znala sam da ću dug vratiti tek u kasnim tridesetim. Moj brat, koji je šest godina stariji od mene, u to vreme je još uvek vraćao dug, a čak je i moj tata tada vraćao dug – magistrirao je kada smo bili deca.

Kada sam diplomirala, i kada su mi prošli grejs period i odlaganje, počela sam da otplaćujem zajam. Radila sam, imala sam stvarno dobar posao. Mislim da sam plaćala 100 ili 150 dolara mesečno. Kada sam bila apsolvent, odlučila sam da se preselim u inostranstvo. Poslednjih šest meseci u SAD sam se trudila da sredim sve svoje zajmove, jer sam znala da ih neću otplaćivati kada se preselim u Evropu.

Sve sam dovela u red, i neposredno pre odlaska sam rekla zajmodavcima da se selim, i dala sam im imejl adresu. Ali kada sam se preselila u inostranstvo, jednostavno sam prestala da plaćam. Kada jednom odeš u inostranstvo, kao da isključiš taj deo života. Ne mogu ti ništa: neuhvatljiv si. Ali počeli su da zivkaju moje roditelje, babu i dedu, moje poslednje poslodavce. A ja sam živela svoj život u Evropi, nesvesna toga.

Ponovo sam počela da otplaćujem zajmove tek pre šest meseci. Shvatila sam da imam trideset godina, i da ne mogu to zauvek da izbegavam. A možda ću u nekom trenutku poželeti da se vratim u Ameriku. Ako se to dogodi, ne želim da imam taj teret.

Poslednje dve godine sam polagala nade u trač da će Obama doneti zakon o oprostu dugova zbog studentskih zajmova, koji do danas nije donet. Pretpostavljam da ću nastaviti ovim tempom dok ne nestane? Kada to kažem, ne mislim dok ga ne isplatim. Mislim na trenutak kada će vlasti reći, „Više ne moraš da otplaćuješ taj zajam, ti, milenijalko! Znamo da nisi dobra u tome".

Pratite VICE na Twitter, Facebook, Instagram