Realnost i snovi mladih beskućnika iz Srbije

Beskućnike srećemo na ulici, prepoznajemo ih po neuglednoj garderobi i naramku kesa. Ponekad im se sklanjamo, od njih zaziremo, i malo ko pomisli da bi se svako od nas mogao naći u toj situaciji.

Pomalo je i do klišea: beskućnici su oni koji svu svoje imanje popili, prokockali, digli ruke od svega, tako uglavnom verujemo, kao i da sopstveni život kontrolišemo, kao mudriji, spretniji ili prilagođeniji.

Iako i u ovom često grešimo vođeni predubeđenjima (ukoliko o tome i mislimo), ne možemo ni da pretpostavimo šta kriju sudbine mladih beskućnika. Čemu li se raduju, čemu nadaju, koju muziku slušaju, ukoliko je uopšte slušaju? Kako provode svoju mladost?

Uprkos tome što sam imala prilike da srećem ljude bez adrese, bilo profesionalno, bilo privatno, moram da priznam da sam i sama zarobljena stereotipima. Pa me u trenutku upoznavanja sa junacima ove priče prvo iznenađuje fensi jarko roze jakna, a zatim i njena vlasnica. Marija –Maja, stanovnica Prihvatilišta, sva u setnom smešku, zamišljena.

Pomalo sam joj na toj jakni zavidna, kao i na tihom dostojanstvu.

Još čudniji i neuklapajući u pseudosliku je Darko, koga predstavlja sa „ovo je moj dečko“. On je bivša mlada nada vaterpola, prvo „Zvezde“, a na kratko i „Partizana“. Jedan od trojice koju je među 46 kandidata izabrao Vanja Udovičić, pa je dobio „ispisnicu“ jer je u 18-oj propušio.

Naočit je, čist i uredan, sportski obučen, ali najviše pleni živahnom gestikulacijom. Kao da prepričava neki film, a ne svoju prošlost, pre dolaska u Centar u Kumodraškoj.

Vešt je, kaže, u „davanju intervjua“, nema medija za koje nešto nije izjavljivao, svojevremeno.

Sašu znam od ranije, on je jedan od najvećih protivnika nepravde koje sam ikada srela. Često govorljiv, na rečima spreman da „sve prevrne ako mu klapna padne na oči“, tek se na kraju otvara i pokazuje mnogo nežnije naličje.

Takav bi, zapravo, sigurno bio i češće da mu je život potaman. Da ne noćiva po napuštenim zgradama, barakama i sličnim neuslovnim objektima od punoletstva. Kad su mu roditelji prodali kuću, razišli se, a on i tri brata ostali na ulici.

U tom trenutku svi sedimo u svima stranom ambijentu restorana Little Bay. I niko isprva ne zna „kako“ da se „ponaša“ na tom elitnom mestu, jer retko u takve zalazimo.

Ali, za tim stolom u baroknoj raskoši restorana, ipak zgurani kao u kupeu II klase (što doprinosi intimizaciji), odmah se dešava nešto neočekivano. Razgovor teče kao da smo oduvek bliski. Jedan drugom upadamo u rečenice, željni i da kažemo, i da čujemo. Iako raznorodno sklepani, međusobno smo sličniji od ostatka gostiju naviklih na elegantne čaše na nožicu. Tako udruženi, mi ostale više ne primećujemo.

Darko je od svih najspremniji da otvori dušu, jer se tako i priseća dana sportskih uspeha. Ono sa pušenjem i ispisnicom iz „Partizana“, pokrenulo je lavinu dešavanja koje opisuje „ocenom tri“. Za razliku od prethodne „čiste petice“ kad se uklapao u kućni red.

Razočaranje izmicanjem slave uzelo je danak, „ulični žargon je došao do izražaja“.

Kad to kaže, Darko misli na nove navike mangupa – lutalice, produbljene smrću oca. Bolesna mati morala je da kuću proda, pa se Darko privoleo Prihvatilištu.

- I sa mnom je bilo slično – iz tajanstvenog ćutanja prene se Maja – Marija. Istina, ona je u dva navrata bila i podstanarka, ali joj to sada prilike ne dozvoljavaju. Kako se odvija njeno biografsko klupko, izlazi na svetlost dana da je kao beba ostavljena u bolnici, potom smeštena u Zvečanskoj, a onda premeštena u Dom u Kulinama, ustanovu za prihvat lica ometenih u razvoju.

Tamo joj je, prvo kaže – bilo lepo, a onda joj Saša osveži memoriju. I ona je, kao i „mnoga druga deca“, tamo bila tučena. Saša to zna iz prilika donošenja humanitarne pomoći jedne od organizacija sa kojima sarađuje, a Maja iz ličnog iskustva, potisnutog kasnijim osamostaljivanjem.

Danas radi „kao higijeničarka“ u DES-u, društvenom preduzeću za osposobljavanje osoba sa invaliditetom. Na korak je do penzije, sa svojih 36 godina, koje fizički izgled ne podržava.

- Deluješ mnogo mlađe - kažem, a ona stidljivo prihvata kompliment. U mislima je usredsređena na Darka, očito, jer njegove navode povremeno potvrđuje. I prati pohvalama „dobroti“ i „uglađenosti“.

- Dobro, kako ste se vas dvoje smuvali? – prelazim na poentu, čačkanje po njihovoj svakodnevici.

- Odmah mi se dopala, mlada, šarmantna, zgodna, iskrena, a slobodna – precizira Darko. Kako slobodna? Da mu sama priđe nakon očijukanja i kaže: „Dokle ćemo ovako? Ako hoćeš samnom, hajde, ako nećeš – ništa“.

- Šta to ako hoću? - pravio se Darko muški mutav.

- Pa, to što sam te pitala - uspeo je da je zbuni na kratko. Dok se nije odlučila za direktno: „ti se meni sviđaš“, našta je Darko mogao da se opusti i uzvrati: „i ti si meni lepa“.

Od tad se „zabavljaju“, furaju, ili već kako glasi novi žargon za partnerske odnose.

- I, gde se „viđate“? - dvosmisleno formulišem pitanje iz sopstvenog blama. Na klupi u bašti Prihvatilišta, kažu uglas. Osoblje zna za njihovu vezu, pa ih ostavlja nasamo.

Maja koristi stanku da mi šapne:“Bila sam nevina“. Obraze joj obliva rumenilo. Darko se sad ili pretvara da ne čuje, ili je previše džentlmen da oda muški ponos prvenstvom.

Sad je to već stabilna veza, nalik braku, i pravi trenutak za planove za budućnost. Darko joj je predlagao da se isele za Italiju, gde mu žive prijatelji, ili da ona ode sama u prethodnicu, dok on ovde sredi neke poslove.

Hrabrio je da to nije ništa strašno, „samo – bonđorno, a na engleskom – kako hoće“, što, istina, ne zna iz prve ruke, već su mu tako pričali. Pa ispada da Maja ima više prakse u stranstvovanju, nema gde nije bila od Rumunije, Grčke, Mileševe, Rukumije i drugih „svetinja“.

- Ja sam vernica, i bila sam „bela monahinja“- koristi stručan izraz za kaluđersku disciplinu izvan manastira. Čime objašnjava i onaj prethodni šapat, o devičanstvu.

Saša je predugo ćutao za svoj temperament, i on bi da svoju povest ispriča. Ali, ne bi pred svima, pa sugeriše u svom strogom poslovičnom tonu, da se nas dvoje izmestimo u drugi kafić, u Karađorđevoj.

Ovde pomaže vlasniku, pa mu on dozvoljava da sedi u lokalu koliko hoće, za svojim laptopom, kad se Saša „ni ne vidi, ni ne čuje“. Već mu je najavio moj dolazak, pa „neću morati ništa da platim“, očito ga tišti zavisna pozicija. „Ni cigare ne volim da žickam“, visok je prag njegovog ponosa.

On je na „prinudnoj slobodi“ od svoje 18-te, kako rekosmo, kad je i njegova kuća prodata. Dvojica braće vazda su u sukobu sa zakonom, treći ovo za sada izbegava, iako Saša ne odobrava ni njegovo ponašanje. Od kad zna za sebe, Saša radi, a najvičniji je u popravkama uređaja.

- Prvo su to bili televizori, onda kasetofoni, pa muzički stubovi, kompjuteri, i, na kraju, mobilni - kratak je istorijat tehnološkog napretka, i Sašinih sklonosti. On čak veruje da svako može da se izleči, ili bar da mu se stanje poboljša, ako mu daš par rasturenih računara da ih sklopi, po logici.

I Saša ima devojku, Jelenu, več šest i po godina. I njima je vreme da vezu ozvaniče, ali je Jelenin otac stava da „devojku veriš, pa je vodiš kući“, što je u njihovom slučaju ako ne nemoguće, ono teško izvodljivo. Za obe svoje plate ne mogu da iznajme ni straćaru. Zato su kad god mogu – zajedno, pa ga i sad zove telefonom. I ženski ga podbada da je zapostavlja.

- Koju muziku slušaš? - pitam ga da mu skrenem misli sa ljubavne prepirke. Voli svaku, osim one tipa Metallica.

Jedno vreme je visio u Klubu FLU, takozvanoj Rupi ili Akademiji, produžavajući matinee za mlade sa invaliditetima. Spajtao se sa vlasnikom, imenjakom, i čak bio animator na jednom rođendanu njegove ćerkice.

- Nabavili su mi kostim Duška Dugouška iz Diznilenda – Saša počinje da imitira čuvenog interpretatora Bugs Banny-ja, Nikolu Simića. To me nasmeje, iako je tek šlagvort za sledeće: kad bi mu dojadila buka hevi metala u Rupi, uzimao bi mikrofon. I onda pevao društvu, „pesme koje govore o ljubavi“, uglavnom. Pokazujući još jedan talenat osim glumačkog.

Pevanjem se bavio i jedno vreme za novac, i pristojno zarađivao, uz nešto izmenjen repertoar, prikladan kafanama. Hitovi iz „Titanika“, „Džejmsa Bonda“, numere Majkla Džeksona, njima nepodobne, slušao bi i pevušio za svoj račun.

Voleo je i da se lepo obuče, da probere među polovnim stvarima. Stilizovan sako i pantalone, dukseve, farmerice .., ali uvek, i obavezno – moderne, opisuje svoj pređašnji imidž.

Sav je u mimici, pa lako mogu da ga zamislim na stejdžu. Bilo s mikrofonom, bilo sa maskom Dugouška.

Danas ga sve to, pomalo, i smara, okrenut je konkretnim poslovima. I snu da Jelenu jednog dana, a što brže, dovede u „socijalni stan“, koji će mu, nada se i veruje, država dodeliti.

Do tad gaca po blatu do svog privremenog boravišta, u „ničijoj“ kući u Borči, bez okana na prozorima.

- Nekad je moglo da se spava na klupi. Za vreme Tita, policajac je dežurao dok se taj ne probudi – svedoči o zlatnom dobu beskućništva, za koje je zadocnio. Sad te svako drnda, a posebno komunalci, skloni batinjanju, dodaje, da bi naglasio idealizovanu sliku za sve srećnijeg vremena.

- Sad te vređaju i tuku dok im ne iskeziš zube – sa Sašom se ne može tako. Poneko od uniformisanih lica spusti loptu i kad im ispriča svoju životnu priču. Pa mu još naruči obilan doručak, da mu nadoknadi prethodno propuštene obroke. Ili bar nekolicinu.

Tri osobe su malo kao uzorak šireg miljea, pa i populacije mladih bez kuće, ali je dovoljan za zaključak. Ma gde žive, i zašto, i ma kako se prema tome odnose, podrazumevajuće ili sudbinski, svodi se na isto – na potrebu za srodnim bićem sa kojim ćeš sve deliti.

Bilo klupu u parku, ili san o „socijalnom stanu“, egzilu u Italiji… I taj san ćeš pratiti koliko ti dozvole snaga i prilike, što je svojstveno i omladini uljuljkanoj u udobnosti.

Iz svoje se kože drugačije ne može, osim vanrednim naporom, bilo na kojoj tobožnjoj hijerarhijskoj lestvici bili. Ko uopšte i rangira, taj sam sebe, prvenstveno, ograničava u samoostvarivanju. I nema taj luksuz da prizna, kao Darko, da „bi najradije legao u travu i gledao u nebo“, toliko mu je dosta uzbuđenja usled ambicija.

Da je u svemu bitan faktor sreće, Darko je više nego svestan, pa se tako i pozdravlja, zdravicom za pozitivan rasplet onog čemu fotograf i ja stremimo. On je svoju sreću, čini se, našao – tamo gde se nije nadao.