Do Ostružnice dva putića - kome treba nacionalni stadion

Nije se svetsko prvenstvo u fudbalu, što bi naš narod rekao, ni o’ladilo, a u našim se medijima pojavila nova sportska kontroverza. Nakon juna meseca koji su obeležile velika pobeda nad bednicima koji su među prvima priznali tzv. Kosovo (parafraziram javni servis, da se razumemo), te surov poraz pretrpljen od strane momaka koji su šakama imitirali one ptice koje u lektiri rano lete, aktuelna letnja tema za sve Srbe postala je – nacionalni stadion.

U jednom od skorijih obraćanja javnosti, predsednik Aleksandar Vučić ležerno je bacio prijavu kako će „biti para za nacionalni stadion u Ostružnici“, i usput spomenuo trošak od nekih 250 miliona evra.

Priča o nacionalnom stadionu nije od juče – još 2015. je tadašnji premijer pričao o ovom zdanju, doduše tada je sve to koštalo sto miliona manje. Takođe, tokom gostovanja u emisiji „Ćirilica“ krajem 2017, Vučić je rekao da će nacionalni stadion biti izgrađen na Novom Beogradu u blokovima 70 i 70a. Tako da, i ranije se govorkalo o ovome, ali sada je diskusija nešto konkretizovana, ponajviše zbog dosta decidirane Vučićeve izjave da se temelj kopa dogodine.

Po ovom poslednjem planu, doduše, mi gradimo ne stadion nego mega-giga-arenu. Siniša Mali je naglasio kako je plan za nacionalni stadion da ima čak 60,000 mesta i da će biti najveći objekat za te potrebe na Balkanu pa i šire. Sa ovim kapacitetom, novi stadion bi "prešišao" stadion "Rajko Mitić".

Kako god bilo, i sami znate da naš predsednik u toku dana kaže jedno milion i petsto stvari, pa se ipak ne može sa sigurnošću tvrditi da će ovaj projekat zaista ući u fazu izvedbe. Ipak, dobili mi nacionalni stadion ili ne dobili, to nas neće sprečiti da se pozabavimo jednim prostim pitanjem na ovu temu.

Šta će nama, zaboga, nacionalni stadion?!

Da, ja razumem da nacionalni stadion ima jaku mitološku osnovu. Barem tri takva objekta u Evropi imaju status „svete zemlje“ – škotski Hempden Park, na kojem inače igra i niželigaški Kvins Park, je 2002. video onaj Zidanov gol protiv Leverkuzena i još mnogo štošta u svojih sto i kusur godina egzistencije. O engleskom Vembliju i ne moramo raspravljati, dok je briselski Hejsel ostao poznat po nekim manje dragim stvarima. Svejedno, ovo su izuzeci u ovoj diskusiji.

U bivšoj Jugoslaviji, nijedna republika nema posvećeni nacionalni stadion čiji je jedini korisnik reprezentacija. Najbliže su tom idealu nekako stigli Makedonci, koji su Vardarov Gradski park 2012. svečano prekrstili u „Filip II Arena“, i Slovenci sa svojim stadionom Stožice – u oba slučaja, primarni „domaćini“ su klubovi iz lokalnih liga doduše. Bosna već godinama igra na Bilinom Polju u Zenici, Hrvati šetaju od Maksimira do Poljuda, Crna Gora igra „pod Goricom“, a u Srbiji se na smenu menjaju stadioni Crvene Zvezde i Partizana, uz povremene izlete do Novog Sada i Užica.

Sa ovim saznanjem, možda je lako zaključiti da je primarni razlog građenja novog stadiona čista megalomanija – i realno, nije da naš predsednik beži od tih deklaracija bržeg, boljeg, jačeg i lepšeg (uostalom, njegove su reči da će novi stadion biti „prava lepotica“). Ali hajde da malo analiziramo šta tu sve ima. Podelimo ovu raspravu na dve celine – sportsku i ekonomsku, a konačan zaključak donesite sami.

Budimo realni, reprezentacija Srbije u fudbalu je skoro pa nepostojeći brend. Reprezentaciju ljudi prate čisto jer u tom terminu ne igraju Zvezda ili Partizan – da se nekim slučajem desi da na isti dan igra bilo kod od večitih paralelno sa nacionalnom selekcijom, na stadion bi došlo trocifreno ljudi a TV prenos bi uhvatio rejting negde u egalu sa direktnim snimkom dočeka hrvatskih fudbalera u Zagrebu.

Možda vam se ovo čini kao karikaturni prikaz, ali brojke definitivno nisu sjajne. Srbija je od samostalnosti odigrala 41 domaći meč sa prosečnom posetom od 18,027 gledalaca. Ukoliko sklonimo iz kalkulacije četiri meča koje smo zbog raznih suspenzija igrali bez publike, prosek se podiže na nešto boljih 19,976 gledalaca, ergo skoro dvadeset hiljada. Što nije sad per se ni loše, ali nije baš da vrišti za stadionom od šezdeset hiljada.

Vladimir Novaković, komentator Sport Kluba, smatra da mi nemamo ama baš nikakve sportske motive za izgradnju ovog stadiona.

„Za razliku od zemalja kao što su Hrvatska, Holandija, Švedska ili Turska, u Srbiji ne postoji navika da se ide na utakmice nacionalnog tima - neretko većina publike na stadionu i nije sa teritorije Srbije“, objašnjava Novaković za VICE.

„Gledaoci se u većem broju pojave tek na kraju uspešnog ciklusa, obično na meču koji označava prolazak na veće takmičenje. Prethodni ciklus je najbolji pokazatelj, jer su se na prve dve utakmice gledaoci jedva skupili, bilo ih je po 10 hiljada, a na poslednjem meču ih je bilo preko 40 hiljada. Ako nema uspeha, nema ni publike. S te strane jasno je da stadion ne bi mogao da se ispuni u potrebnoj meri“, jasan je on.

Cifre definitivno potvđuju Novakovićevu tvrdnju da u Srbiji rezultat diktira posetu, a ne tradicija. Od ukupno šest mečeva na kojima je Srbija uhvatila više od 40,000 gledalaca, svega jedan beležimo u neuspešnom ciklusu - meč protiv Portugala 28. marta 2007. na stadionu "Rajko Mitić", kojem je prisustvovalo oko 55,000 ljudi. Čak tri "rekordera" su se desila za vreme "Antićevog ciklusa" - utakmice protiv Austrije, Rumunije i Francuske u proseku je gledalo oko 50,000 ljudi, dok smo u poslednjim kvalifikacijama videli nešto jaču posetu tek protiv Velsa i Gruzije.

Što se negativnih rekorda tiče, ističe se sada već čuvena utakmica sa Kazahstanom, koja je zbog odlaganja odigrana u naknadnom terminu kada smo već ispali iz daljeg takmičenja i samo sa igračima iz domaće lige. Srbija je trijumfovala sa 1-0 pred ravno trista duša na stadionu JNA. Pamtimo iz istog ciklusa i meč sa Poljacima, kada je službeni podatak bio da je na "Marakani" bilo tri hiljade ljudi, od čega dve trećine gostujućih navijača.

Upečatljiv pokazatelj svega je bilans utakmica tokom "suvog" perioda reprezentacije, tj. između leta 2010 i zime 2017. Prosek navijača na stadionu je u za vreme tih sedam godina pao na 14,567, a jedine utakmice na kojima beležimo više od trideset hiljada gledalaca odigrane su protiv Italije (7.10.2011.) i Hrvatske (6.9.2013) - obema je prisustvovalo oko 35,000 ljudi. Bez ta dva meča, prosek pada na mizernih 12 hiljada. Takođe zabrinjava podatak i da u ovakvim depresijama čak ni brend protivnika ne dovlači ljude na tribine - Belgiju je 2012. gledalo 21,650 gledalaca, Francusku 2014. 12,000, a Portugal 2015. - sedam i po hiljada ljubitelja fudbala.

Nije, stoga, najgluplja pretpostavka reći da bi možda prvo trebalo izgraditi nacionalni fudbalski brend, pa tek onda se baviti udomljavanjem istoga. Ali ovo je samo jedna strana novčića. Ono bitnije je…

Nacionalni stadion, da se razumemo, nije nepotreban zato što nam je reprezentacija u kanalu.

Nacionalni stadion je nepotreban pre svega zato što je neisplativ.

Prvo i prvo, moramo staviti znak pitanja kod cifre od „200 do 250“ miliona sa kojom predsednik ekonomiše. Ove brojke, što se stadionskih troškova tiče, ulaze u zonu tzv. „ruskog standarda“, tojest ovoliko koštaju neki od onih njihovih velelepnih arena koje smo imali priliku da vidimo na minulom svetskom prvenstvu.

Ganc novi stadion Krasnodara koštao je dvadeset milijardi rubalja, što mu dođe oko 270 miliona evra. Spartakova „Otkriće Arena“ koštala je 200 miliona evra. To su ozbiljne cifre, ali toliko nekako košta stadion koji liči na spejs šatl sa svime usput. Primera radi, Bajernova „Alijanc Arena“ je koštala 340 miliona, ali ona prima preko 70,000 gledalaca – relativno friško izgrađene stadione engleskih premijerligaša ovde i ne moramo spominjati, jer su to već neke vrtoglave cifre.

Naš stadion, kad bi se gradio, ne bi uopšte morao da košta ovoliko. Uzmimo recimo moderni stadion belgijskog Genta, „Gelamko Arenu“, koji prima 20,000 gledalaca i koštao je 80 miliona evra. Ako uzmemo u obzir statistike odozgo, nama ne treba preko 40 hiljada mesta, pa bi ovakva neka varijacija koštala možda i malo više. Ali definitivno ne 250 miliona koliko troše braća Rusi na svoje hramove fudbala.

Kad smo već kod para, odakle one uopšte stižu? Fudbalski savez Srbije je odlaskom na SP prihodovao osam miliona dolara, što je manje od premija koje su prošle sezone ostvarili beogradski večiti igranjem u Evropi. Na Balkanu trenutno ne postoji nijedan klub – pa čak ni Dinamo, koji malo malo pa proda nekoga za sedmocifrene iznose – dovoljno finansijski solventan da može sam da gradi stadion bez neke direktne političke pomoći. Pritom, klubovi uvek mogu da prodaju igrače. FSS može da prodaje samo ulaznice za te mečeve koji bi se tu odigrali. Postoji određeni deo novca koji bi pokrio potencijalni sponzor koji bi "krstio" stadion, ali neke procenu su da to ne bi mogli da bude više od par miliona evra godišnje.

Novaković kao komparativ ovde uzima i primer beogradske Štark Arene, koja iz godine u godinu posluje kao gubitaš.

„Stadion sebe ne bi mogao da izdržava, jer jedan glomazni objekat mora da ima veliki broj događaja da bi se pokrili bazični troškovi održavanja, da i ne pominjem vraćanje ogromnih sredstava za izgradnju. Čak ni Arena, koja mnogo lakše nađe sadržaj, ne uspeva da izađe iz minusa. Teško je i zamisliti čime bi se stadion popunio više od desetak puta godišnje“, podvlači on.

I zaista, koliko bi to moglo da bude događaja da uđe u zonu isplativosti? Jedna evropska selekcija u toku kalendarske godine ima deset termina, što će reći da će broj domaćih mečeva biti između četiri i šest. Dodajmo na ovo i finale kupa koje se tradicionalno igra na nacionalnom stadionu – superkup nemamo (a i šta će nam), pa bi tako naš stadion maksimalno sedam puta godišnje video fudbala. Dodajmo ovde možda i poneki koncert i eto magičnih deset termina, a to nije ni blizu granice isplativosti.

Postoji takođe i ona priča da bi stadion postao isplativiji kada bi FSS nekako naterao Zvezdu i Partizan da ponešto odigraju na njemu, ali verovatnoća da se ovako nešto desi je previše mala da bi ulazili u dublje analize. I jedan i drugi navijački tabor iznimno su vezani za svoje domaće terene, i prosto je nerealno da iko od naša dva najtrofejnija kluba pristane na to da im se domaći mečevi igraju u Ostružnici na nekom tamo novom stadionu. Na stranu što bi onda morali da plate FSS-u najam objekta.

Ako je nešto potencijalno pozitivno u celoj priči, to je da bi nas novi moderni stadion svrstao u kandidate za evropska finala i neki novi format EP u fudbalu. Prošle godine je, recimo, evropski Superkup odigran u Skopju. Ali ovo su ipak izolovani događaji koji bi se desili jednom u dve godine u nekom najboljem slučaju. Previše je to para za jednokratnu promociju.

Priča o nacionalnom stadionu nije srpska ekskluziva. Svako malo i naš komšiluk razmisli o ovako nečemu, pa naprasno odustane – valjda i oni shvate da tu nema nekog „mesa“ bez ako neko drugi nije dovoljno lud da plati.

Tako je nakon izuzetnog uspeha Hrvatske na Mundijalu premijer Andrej Plenković u navijačkom zanosu takođe obećao nacionalni stadion, koji bi po njemu koštao nešto „skromnijih“ 100 do 200 miliona evra. Hrvatska javnost, ako je suditi po inicijalnim reakcijama, i nema nešto previše sluha za ovu ideju – u ovom članku, recimo, autorka pravi sličnu paralelu kao mi sa Arenom, uz nešto katastrofalnije posledice.

Aleksandar Holiga, urednik hrvatskog portala Telesport, se slaže sa ovim ocenama hrvatske javnosti. "Mislim da je uspjeh Vatrenih na SP-u malo promijenio odnos prema toj problematici — ali daleko više među političarima koji se nadaju da bi mogli ubosti kakve populističke poene nego među običnim ljudima. Mislim da postoji i prevladava svijest kako nacionalni stadion nije potreban nego je potrebna znatno šira investicija u nogometnu infrastrukturu", počinje svoje izlaganje za VICE Holiga.

"Po mom mišljenju, cijela ta priča je ‘kukavičje jaje’. Bila bi glupost graditi nacionalni stadion na kojem bi igrala isključivo reprezentacija i koji bi ostatak godine stajao neiskorišten uz tek povremene koncerte i druga događanja. I da bi onda ta reprezentacija igrala isključivo u Zagrebu, a ne i u drugim gradovima. Takvo što si Hrvatska ne može priuštiti niti joj treba, koliko god političari i nogometni čelnici to htjeli jer ih je sramota kad im ugledni gosti dolaze na Maksimir, u koji je od ranih 1990-ih ulupano već toliko novca da su mogla biti izgrađena tri nova super stadiona, a ništa mu to nije pomoglo", dodaje Holiga i smatra da je u Hrvatskoj više problematična "Zagrebizacija" nacionalne fudbalske imovine nego sama tema o stadionu.

"Istina je zapravo da Dinamo i grad Zagreb trebaju novi stadion, već desetljećima. I to je u redu — ako im treba, neka pronađu model financiranja, ulagače, vide koliko i kako je to isplativo itd. — ali ono što nikako nije u redu je to da se potreba jednog kluba (ili grada, svejedno) predstavlja kao potreba čitave nacije i da se očekuje od svih nas kao poreznih obveznika da financiramo gradnju onoga što se naziva Nacionalnim, a zapravo je Dinamov stadion", objašnjava Holiga.

"Bilo bi puno poštenije da se kaže kako stadion treba Dinamu i Zagrebu, a ne Hrvatskoj. Bude li se našao zadovoljavajući model za financiranje nečega takvog, on će morati biti ili isključivo zagrebačka stvar — po mogućnosti uz privatnog (su)financijera — ili će se naći model da se uloži u poboljšanje nogometne infrastrukture diljem cijele zemlje, što bi onda uključivalo ne samo druge stadione, nego i gradnju nogometnih igrališta po cijeloj zemlji, edukaciju trenera koji rade s mladima, uvođenje sustava u taj rad itd. Tu jako puno može napraviti i hrvatski nogometni savez — umjesto da traži političare da naprave Nacionalni stadion, trebao bi više brinuti o tome u što će uložiti novac koji mu je zaradila reprezentacija i kako će iskoristiti sredstva koja mu stoje na raspolaganju iz Uefinih i Fifinih fondova za grassroots nogomet i poboljšanje infrastrukture".

A sve što se diskutuje u Srbiji i Hrvatskoj nekako dođe i do Bosne. Saša Ibrulj, sportski novinar čiji su tekstovi izašli u publikacijama poput „Gardijana“ i „Vorld Sokera“, takođe smatra da je to nepotrebna investicija.

„Ne vidim apsolutno nikakav smisao da u jedan stadion na kojemu će se igrati pet ili šest utakmica (u BiH se čak i finale Kupa igra u dvije utakmice, Superkupa nemamo a i da imamo, ko bi to gledao?) godišnje ulupaš takvu lovu, dok ti se liga najčešće igra na livadama i poljanama“, govori Ibrulj za VICE.

„Da ne govorim da bi taj stadion od, ne znam, 30 hiljada mjesta počesto bio prazan jer kod nas ako nije Španija ili Brazil ili ako ne praviš vrhunske rezultate u kvalifikacijama, teško da će se ljudi nakaniti da gledaju Irske, Austrije ili Rumunije, a da ne govorim o Luksemburzima i Lihtenštajnima. Takav smo narod, daj hljeba i igara, ali hljeb može biti i bajat, ali igre moraju biti vrhunske“.

Ibrulj dodaje da je gorući problem BiH fudbala ne nedostatak nacionalnog stadiona, već manjak bazične fudbalske infrastukture – što je problem sa kojim se mi u Srbiji definitivno možemo saosećati.

„Posljednjih dana se počelo pričati o nacionalnom stadionu, valjda zato što o tome pričaju u Zagrebu i Beogradu pa da mi nismo van modernih tokova, i ne sumnjam da ćemo se naslušati "argumenata" o potrebi jednog takvog zdanja koje bi trebalo biti ponos zemlje i slično, ali mislim da BiH ima mnogo prečih stvari kada je fudbal i infrastruktura u pitanju i da bi to bilo samo bacanje para u bunar“, podvlači on.

Dakle, upravo ste potrošili desetak minuta svog vremena kako bi pročitali ono što ste već znali, a to je da je nacionalni stadion skupa i neisplativa avantura. Međutim, šta ako bi te pare preusmerili u nešto drugo? Novaković, baš kao i Holiga i Ibrulj, smatra da bi fudbal mnogo više prosperirao od preciznog investiranja u neke druge, osnovnije stvari.

„Nacionalni stadion nigde nije pomogao usponu fudbala. To je po pravilu činilo ulaganje u razvoj fudbalera. Engleska je najzgodniji primer - ogroman novac uložen u novi Vembli nije doneo bukvalno ništa, ali je izgradnja nacionalnog trening centra za igrače i trenere, kao i postavljanje sistema rada u akademijama u roku od 6-7 godina vratio titule svetskog prvaka do 17 i 20 godina i polufinale seniorskog SP, što im je najveći uspeh u poslednjih 28 godina“, pojašnjava Novaković.

„Taj tip objekta ne donosi stratešku korist, kakvu bi, recimo, donela izgradnja stotina terena širom Srbije na kojima bi deca mogla da igraju fudbal bez obaveze da plaćaju astronomske sume za termine po balonima ili mesto u školama fudbala“, dodaje on.

Koliko je verovatno da će se ovo desiti, procenite sami. Vidimo se u Ostružnici, dakle.