Reklame
pećine

Tajni život ljudi opsednutih istraživanjem podzemlja

Postoji urbano istraživanje, ali postoji i praiskonska opsesija odlaskom duboko ispod zemljine površine.

pisao Philip Eil
07 Februar 2019, 8:55am

Vil Hant u pećini. Sve fotografije su vlasništvo Vila Hanta.

Vil Hant je obavio impresivan broj putovanja ispod zemljine površine. Bavio se nekim očiglednijim, urbanim istraživanjima, kao što su odlasci u kanalizaciju i u tunele podzemne železnice u Njujorku, ili obilazak Pariza podzemnim tunelima gde bi, kao što on sam kaže, "Svaki korak... naravno, bio nelegalan". Ali takođe je obišao i lavirintske gradove u tunelima u Turskoj, istražio rudnike ilovače u Australiji, za koje se veruje da su svetinja za lokalne potomke Aboridžina, i liftom je sišao kilometar i po u napušteni rudnik zlata u Dakoti, gde mikrobiolozi koji sarađuju sa NASA proučavaju podzemni život. U jednom trenutku, proveo je 24 sata u jednoj pećini u Zapadnoj Virdžiniji, u nezvaničnom eksperimentu proučavanja psihičkih posledica boravka u, kako je on to opisao, "Mrklom, drevnom mraku, kao iz Knjige postanja" (Posle samo par sati, počeo je da viđa "Male, sjajne lopte svetlosti... koje su se kretale u laganom plesu" i osetio je "misteriozno bestežinsko stanje".).

Kako Hantovo putovanje/istraživanje za njegovu novu knjigu, Podzemlje: ljudska istorija sveta ispod naših nogu – napreduje, počinjete da stičete utisak da je razlog za ove pohode nešto više od naleta adrenalina. Ono za čime Hant zaista traga, kroz blato, tminu, smrad i vlažnu hladnoću jeste priča o zajedničkoj ljudskosti. "U bukvalno svakoj pristupačnoj pećini na planeti nalaze se tragovi stopala naših predaka", piše on, dodajući, "Putovanje po tamnim zonama moglo bi da bude jedina i najstarija ljudska neprekinuta kulturna praska, sa arheološkim dokazima od pre više stotina hiljada godina, pre nego što je naša vrsta uopšte postojala".

Pronalazi iste takve niti univerzalnosti i u praksama kao što su rudnici, bušotine i religija. U jednom poglavlju objašnjava kao se kreacionističke priče o počecima života pod zemljom mogu naći u "kulturama u svim krajevima sveta", od Francuske i Meksika, preko Australije i Indije, do istočne Evrope i američkih domorodačkih plemena, kao što su Zuni i Hopi. U drugom tvrdi da je "nemoguće previše istaći" koliko često možemo naići na priče o prorocima i vidovnjacima koji su silazili u pećine da bi sticali novu mudrost i dostizali izmenjena stanja svesti, od šamana Šošona i Lakota, do proroka u staroj Grčkoj i Rimu, mistika kulture Volof iz Senegala, likova i u Starom, i u Novom Zavetu, kao i Muhameda, osnivača islama. "Naša veza sa pećinama možda je naša najuniverzalnija, najdublje opisana, možda naša prvobitna religiozna tradicija", sugeriše on.

Drugim rečima, sići ispod zemlje, bilo u šaht, ili u pećinu, znači podsetiti se na to ko smo kao vrsta i šta nam je zajedničko.

Nedavno sam sa Hantom, frilenser piscem i gostujućim profesorom na Institutu za javno znanje njujorškog Univerziteta, razgovarao o njegovim putovanjima u "paralelnu stvarnost" i na mesta koja on naziva "našim avetinjskim pejzažima, koji se prostiru svuda ispod naših nogu, uvek izvan našeg vidokruga".

Checking out the Cisterns under Naples
Cisterne ispod Napulja

VICE: Šta toliko voliš kod silaska u podzemlje?
Vil Hant: Prvi put sam se u podzemlje zaljubio u Providensu, na Rod Ajlendu, kada sam bio tinejdžer. Otkrio sam napušteni železnički tunel ispod Ist Sajda, i shvatio da se proteže skoro direktno ispod moje kuće. To je za mene bilo izuzetno otkriće, jer... to je deo Providensa u kome moja porodica dugo živi, i mislio sam da poznajem svaki ćošak, a onda sam otkrio da se ispod toga nalazi taj ogromni, misteriozni prostor koji odjekuje. A iako tada nisam imao dovoljno razvijenu samosvest niti rečnik da bih to umeo da artikulišem, to je bila tema mog zaljubljivanja u podzemlje, a to je da možeš da hodaš po bilo kom pejzažu na površini i da misliš da ga poznaješ, a da ti se ispod nogu nalazi magija. Postoje te ogromne, drevne jame. Ima grobnica. Ima grobalja. Ima svakakve čudne infrastrukture koju ne možemo da vidimo, ali je tu, utiče na naše živote, i otelotvoruje našu istoriju.

Tako da je to taj jedan nivo. A onda, kada sam bio u Njujorku – gde sam se još dublje zaljubio u podzemlje, nakon što sam istraživao po Providensu – počeo sam da odlazim u podzemlje zaista uživajući u uzbuđenju. To te izbaci iz čulne petlje. Isključuje te iz tvoje svakodnevne stvarnosti. Tako da postoji nešto neobično u tome da uđeš u kanalizaciju sa nekoliko prijatelja koji su takođe urbani istraživači, i u prostoru od svega nekoliko metara, samo si tri metra ispod zemlje, ali se nalaziš u rupi, u potpunom si mraku, čuješ odjeke koje na površini ne čuješ. Osećaš mirise. Pristupaš tom naboru stvarnosti za koji nisi znao da postoji.

Kasnije u tom procesu, otkako mnogo putujem i odlazim na sva ta razna mesta pod zemljom, ono u čemu zaista uživam sada je taj pogled na čovečanstvo. Oduvek smo imali stvarno duboku vezu sa podzemnim mestima. I to na neki način iznosi na površinu ono što je najzanimljivije i najuzbudljivije kod ljudskih bića. Mi smo skloni tome da postanemo opsednuti nečime. Sanjamo o podzemnim prostorima. Upadamo u izmenjena stanja svesti. Neracionalni smo, ili aljkavi i neuredni. A imam osećaj da je priroda u nama otelotvorena u odluci da ne ostajemo na površini, i da se spustimo u mrak. Da smo racionalna bića koja žive za ekonomiju svakodnenog života, ostajali bismo na površini. Nema razloga da silazimo u mrak, ali mi to činimo.

U knjizi postoji momenat koji se odvija u jednoj pećini u Francuskoj, gde te prvo sprovode kroz razne odaje, a onda odvode u jednu u kojoj se nalaze drevne skulpture bizona. A ti u tom trenutku počneš da plačeš. Zbog čega ti je taj trenutak bio toliko emotivan?
Jedna od stvari koje su toliko neobične kod podzemnih prostora i pejzaža je to što je pod zemljom sve uveličano. Kao da ti se čitav nervni sistem proširi. Tako da je sve sa čime se susretneš u podzemnom prostoru, u mrklom mraku, gde si okružen tim čudnim odjecima, inherentno uveličano. Osećaj je jednostavno dramatičan. Stvarno se osećaš kao da se nalaziš u zasebnoj stvarnosti.

Tako da je to bio samo jedan nivo dramatične tenzije koja se javlja kada satima puziš po pećini, i potpuno si odvojen od površinskog sveta, i uđeš u tu stvarno malo odaju, u potpunom mraku, i sve je potpuno isto kao što je bilo pre 14 hiljada godina. Možeš da vidiš otiske prstiju ljudi koji su vajali skulpturu. Vidiš otiske njihovih stopala u blatu. A s one strane nivoa čula je... konfrontacija sa korenima čovečanstva. Gledaš u nešto što je, sa aspekta istorije i vremena, toliko udaljeno od tebe, a ipak ti je toliko blisko.

Šta god da je navelo ljude koji su izvajali te skulpture da siđu toliko duboko u pećinu i stvore ta umetnička dela je bilo nešto moćno, nešto neodložno. U suprotnom, ne bi bilo razloga da ulože tolike napore. A iako ne možemo tačno da kažemo šta je to, kao ljudska bića, kada smo na tom mestu, možemo to da osetimo. Možeš da osetiš elektricitet toga što ih je pokretalo, što ih je navelo da izvajaju bizone tamo gde su ih izvajali.

Inside an underground city in Cappadocia
Unutar podzemnog grada u Kapadokiji

Pre nego što sam pročitao ovu knjigu, nisam obavezno razmišljao o životu pod zemljom, od mikroskopskih stvorenja, do većih životinja. Pretpostavljam da nisam usamljen u tome. Koliko zapravo dole ima života koji mi ne vidimo?
Ovo mi je jedna od omiljenih tema za razgovor. Jer, kada sam pisao poglavlje o mikrobima i bakterijama, razmišljao sam, "O bože, nikoga neće biti briga za ovo". Jer koga je briga za mikrobe, zar ne?

Ali stvar je u tome što pod zemljom buja život. I to je neobično, zato što su ljudi do pre samo par decenija pretpostavljali da se u utrobi naše planete nalazi pustoš. A ispostavilo se da ima na milijarde tona živih stvorenja ispod površine zemlje. Po težini gledano, to je više od težine ukupunog broja ljudi na zemlji. Tako da da, s jedne strane, to su jednoćelijski organizmi koji se meškolje, koga je briga? U isti mah, to je jebeno ludilo. Meni je to na nivou Kopernikove revolucije, spoznaja da je živi svet na površini možda u manjini na planeti. To je neverovatno.

Da li te je iznenadilo koliko mnogo različitih ljudi – i koliko mnogo ljudi, i tačka – si sreo pod zemljom tokom svojih istraživanja?
Kada sam počeo da provodim vreme u Njujorku, otkrio sam da postoji čitavo pleme ljudi u Njujorku koji su entuzijasti za tunele, a onda sam saznao da nije reč samo o Njujorku, već i da u svakom gradu na svetu postoji slično pleme urbanih istraživača, od kojih su neki ekstremno intenzivni.

I više od toga, ušao sam u taj svet, i gotovo da sam malo testirao tu tezu, pokušavajući da nađem suštinski razlog te fascinacije podzemljem. Želeo sam da otkrijem koliko duboka i široka je ta veza. A ono što sam video nema kraja. Svuda je. Mi imamo tu veoma instinktivnu vezu sa podzemnim prostorima, otkad postojimo kao ljudska vrsta, pa i duže od toga. I to je ono što mi je bilo toliko uzbudljivo, kada je u pitanju pisanje ove knjige, to što je u pitanju nešto što postoji u svima nama. Čak iako je latentno i atrofiralo je, svi to i dalje imamo. Svi potičemo od ljudi koji su imali odnos prema podzemnim prostorima. Ima određenih ljudi koje su time fascinirani više nego ostali, i ja sam jedan od njih. Ali gde god da sam bio, nailazio sam na ljude koji su više nego ja posvetili čitav život silasku u podzemlje, od kompulsivnih bušača, preko istraživača pećina, do grafiti umetnika.

In the cave of Balankanché in Mexico
U pećini Banakanče u Meksiku

U knjizi kratko pominješ milijardere koji su ispod zemlje izgradili životni prostor. A ja se pitam da li možda misliš, kako površina zemlje postaje sve manje i manje naseljiva, usled klimatskih promena i iz drugih razloga, da ćemo u budućnosti videti više ljudi koji žive pod zemljom?
Apsolutno. Mislim da je to na neki način mračna, depresivna istina, jer koliko god da ja volim podzemlje, ne mislim da je dobro mesto za život. Ali mislim da, naročito u velikim gradovima, gde postoji manjak prostora kuda god se osvrnemo, ima sve više i više smisla graditi nadole. U mnogim mega-gradovima u istočnoj Aziji, možete da nađete ludačke podzemne infrastrukture.

A što se tiče nekih neverovatnih komentara na tu temu, postoji jedna autorka, Rozalind Vilijams, koja govori o tome kako je podzemlje kao životna sredina kulminacija naše tehnološke egzistencije, misleći na to da je to prebivalište koje je potpno neprirodno, gde je svaki delić dostupnog prostora nastao veštačkim putem. Upumpavamo vazduh. Svo osvetljenje je veštačko. Stvaramo svitanje i zalazak sunca. Stvaramo mirise. Sve je veštački proizvedeno.



A to je stvarnost u kojoj već živimo. To mene u određenoj meri zastrašuje, zato što zvuči kao naučno-fantastični narativ. Ali kada pomislim na to kako toliko mnogo ljudi provodi svoje živote, i koliko je lako duge vremenske periode provoditi ne izlazeći iz svog stana ili kuće, onda bismo komotno mogli da živimo i pod zemljom.

Ovaj intervju je blago redigovan i sažet zbog jasnoće. Nešto više o Hantovoj knjizi možete da saznate ovde.

Tagged:
Istraživanje
knjige
Intervju