Reklame
bulimija

Moja borba sa bulimijom u Srbiji

Povraćala sam po svadbama, po sahranama, na rođendanima, po kafićima, restoranima, po kućama drugih ljudi, na ulici…

pisao Vanja Živković
19 Maj 2017, 9:44am

Nisam više mogla da ne jedem. Nešto u meni je puklo. Sela sam za sto u porodičnoj kuhinji kada nikoga nije bilo kući i bez razmišljanja počela da jedem sve pred sobom. Nisam ni birala ni gledala, samo sam jela. Tada sam se preždrala do te mere da sam krenula da povraćam sama od sebe. To je bio presudan događaj. Tačno se sećam tog dana i samog trenutka kada sam imala onaj najodvratniji "aha" momenat. Kao, ja sam sve to pojela, onda je to samo izašlo iz mene i PUF nestalo.

Ja obožavam hranu. Volim da jedem, da kuvam i sve što ide uz to, ali u isto vreme imam veliki problem sa sopstvenim izgledom koji je krenuo još pre puberteta. Kao klinka sam stalno slušala ćaleta kako zajebava kevu na račun kilograma i to je mnogo uticalo na moju percepciju sopstvenog izgleda. Uz dodatnu kombinaciju modnih časopisa i nedostatka prijatelja ta iskrivljena percepcija je prerasla u izgladnjivanje, anoreksiju i druge poremećaje u ishrani sa kojima se borim od svoje 15 godine.

Izgladnjivala sam se pola godine što je meni delovalo kao čitava večnost i za to vreme sam izgubila preko dvadeset kilograma. U suštini, bila sam anoreksična. Ali, ne jesti je strašno teško. Sve se uvek vrti oko hrane i uvek ima hrane. Nemoguće je izbeći u socijalnim situacijama, pogotovo kod mene kući gde ručamo svi zajedno. Jedan dan jednostavno više nisam mogla da izdržim.

Tačno je da postoje tu brojni trikovi za izbegavanje hrane u socijalnim situacijama koje sam kroz vreme i praksu izvežbala, ali to je jako je iscrpljujuće i jako dosadno. Povraćanje hrane je otvorilo nova vrata. Dalo mi je osećaj kao da sam prešla igricu - ja sam sama sebi postala Bog. Od tog momenta, stvari su brzo eskalirale.

Povraćala sam po svadbama, po sahranama, na rođendanima, po kafićima, restoranima, po kućama drugih ljudi, na ulici… Povraćala sam u kese pa sam to skrivala po svojoj sobi da moji ne bi poludeli… Povraćala sam u kadi, u lavabou, u dvorištu, svuda. Moja dijagnoza je zapravo bulimija sa anoreksičnim tendencijama zbog jake restrikcije u ishrani, što je dodatno zajebano.

Prva psihološkinja nije znala ništa o poremećajima u ishrani. Bilo je dovoljno da joj kažem da sam super i da jedem i da ona to prenese mojima.

Naravno, niko ne postaje anoreksičan i bulimičan preko noći, poremećaji u ishrani mogu da se prikradaju godinama. Kada sam imala 11 godina preselili smo se iz Holandije u Srbiju i ja sam imala veliki problem da se uklopim u novo okruženje. Taj problem je pratila još veća želja da budem prihvaćena. Zbog toga sam još sa 13 godina počela da primenjujem dijete koje sam nalazila po modnim časopisima za devojčice.

Kod psihologa sam prvi put krenula sa 16 godina, jer su moji provalili da imam problem. Nije bilo šanse da ne provale kada sam sa 65 spala na samo 41 kilogram u rekordnom roku. Oni jesu brinuli, ali su u isto vreme verovali da je to samo moja buntovnička faza jer sam bila jako problematično dete. Žena kod koje su me odveli i koja mi je bila psiholog je radila u Savetovalištu za mlade u Novom Sadu. Ona nije imala pojma šta radi. Sećam se brojnih situacija gde sam ja njoj morala da objašnjavam stvari umesto da dobijam stručnu pomoć. U realnosti mi je više odmogla nego što mi je pomogla. Bilo je dovoljno da joj kažem da sam super i da jedem da ona to prenese mojima. Tako sam često manipulisala sa roditeljima. Istina je da u tom periodu nisam želela nikakvu pomoć. Samo sam htela da me ostave na miru da radim svoju stvar.

Morala sam da lažem i manipulišem jer su moji imali faze gde su na užasno nezdrave načine pokušavali da spreče moje samopovređivanje. Na primer, nisu me puštali samu u kupatilo. Imala sam dozvoljeno tačno vreme za svaku radnju i nisam smela da puštam vodu u wc šolji dok oni ne vide šta je tu. Njihov pristup je bio mnogo agresivan i u krajnjoj liniji kontraproduktivan. Nije mi pomoglo to, samo su me terali da nalazim nove načine da povraćam.

Sa bulimijom i generalno sa poremećajima u ishrani imaš jednu jako veliku iluziju - da ti imaš kontrolu. To je iluzija numero uno. Ubeđena si da ti sve držiš pod kontrolom i da možeš da prestaneš u bilo kom trenutku. Ja sam živela duboko u toj iluziji. Uvek dođe do te tačke da tebi zapravo poremećaj u ishrani kontroliše svaki delić života. Samo se radi o tome koliko si spreman da priznaš to sam sebi.

Roditelji su na užasno nezdrave načine pokušavali da spreče moje samopovređivanje. Imala sam dozvoljeno tačno vreme za svaku radnju i nisam smela da puštam vodu u wc šolji dok oni ne vide šta je tu.

Izuzetno je teško nositi se sa bulimijom, a gotovo podjednako teško je objasniti nekome kroz šta tačno prolaziš. Devojka me je pitala kako se ja osećam pre nego što ću da povratim. Taj osećaj je panika. Povraćanja zovem epizode. Nekad znam i pet sati unapred da će to biti dan kada ću povraćati. To je uglavnom kada znam da ću biti sama. Onda odem u supermarket, kupim sve za prežderavanje, puknem silne pare i užasno pazim na to šta je najlakše za povraćanje. To vremenom naučiš, šta je lako, šta nije. E, tada nastupa panika i tripovanje. Stalno imaš utisak da vreme jako sporo prolazi. Jednom mi se desilo da sam u samo 15 minuta imala tri epizode. Bila sam ubeđena da je to trajalo tri sata. To je bilo bukvalo 15 minuta gde sam ja tri puta sebi želudac napunila do vrha i ispraznila.

Dok sam živela sa roditeljima i nije bilo toliko strašno. Ali onda je došlo vreme da se preselim zbog studija. Prva i druga godina faksa su mi bile ubedljivo najgore. Ta godina je bila period gde sam ja prvi put živela sama. Imala sam svoj stan, bez porodice, bez cimera, i potpunu kontrolu nad tim šta radim. Tada je postalo hevi. Toliko da sam morala da nateram sebe da prvi put u životu sama potražim pomoć. Želela sam je i bila mi je užasno potrebna, ali u stvarnosti nisam bila spremna na to. Prvo sam tražila privatne klinike sa grupama podrške. Uspela sam da nađem samo jednu, ali se ispostavilo da ta grupa više ne postoji jer nema dovoljno ljudi. Jako malo informacija je bilo dostupno o pomoći i nisam poznavala nikoga ko ima isti problem što me je dodatno obeshrabrilo.

Bulimija ne sjebava samo mentalno zdravlje, sa njom dolaze brojni zdravstveni problemi. Stvar je u tome što tokom prvih par godina ne osećaš ozbiljne fizičke posledice i ubeđen si da možeš da se zaustaviš pre nego što ta sranja krenu da ti se dešavaju. Naravno da ne možeš. Na prvoj godini faksa su krenuli problemi sa srcem. Preskakalo je, kucalo prebrzo i onda stajalo. To je bio najodvratniji i najstrašniji bol koji sam osetila u životu. Otišla sam kod doktora da mi urade testove da vide šta se dešava. Rekli su mi da je situacija ozbiljna za nekoga ko ima manje od 20 godina. Morala sam da se skinem za taj pregled i naravno da im je bilo jasno sve. Rekli su mi da moram da prestanem ako ne želim da tražim novo srce u tridesetoj. To me je dovoljno uplašilo da prestanem da povraćam mesec dana.

Tadašnja devojka je činila sve u svojoj moći da razume moje stanje i da mi pomogne. Ponudila je da mi plati za privatnog psihologa, što sam ja odbila. Bilo mi je glupo da trošimo pare na to, i dalje sam se zaluđivala da mogu sama da pobedim tu bolest. Naravno da nisam mogla. Onda je došla druga godina faksa koja je nekim čudom bila još gora od prve.

Padala sam u nesvest više puta na javnim mestima. Cela brada mi je u sitnim ožiljcima od padanja u nesvest.

Živela sam u izuzetno toksičnom okruženju sa lošim cimerom. Stalno sam bila okružena lošim ljudima, drogama, mentalno zdravlje mi je išlo sve više u kurac. Povraćala sam stalno, po nekoliko puta dnevno. Stiglo me je sve što sam sebe ubeđivala da nije moguće. I sranja sa srcem i opadanje kose, gubila sam menstruaciju više puta po nekoliko meseci. Grlo sam sjebala, krajnike, creva. To ti niko ne kaže za poremećaj u ishrani – tebi creva odu u kurac. Stalno dižeš kiselinu povraćanjem, tvoje telo stalno vari kiselinu i to ti uđe u krvotok. Tako ti se sjebe srce, ali i creva. Padala sam u nesvest više puta na javnim mestima. Cela brada mi je u sitnim ožiljcima od padanja u nesvest.

Tokom druge godine faksa sam dotakla dno života. Bilo je jezivo. Došlo je do toga da mi izgled nije presudan, povraćanje je postalo način da se ja nosim sa svim problemima u životu. Tada sam odlučila da ne mogu više. Otišla sam u Polikliniku i rekla da imam problem sa depresijom i anksioznošću da bih dobila uput za psihologa. Taj termin sam čekala mesec dana. Čim sam rekla da imam poremećaj u ishrani tu se završila cela priča sa psihološkinjom. Samo mi je dala uput za Dragiše Mišović.

Samo sam želela da razgovaram sa nekim, ali to nije bilo moguće.

Zakazala sam termin u Dragiše Mišović, isto čekanje mesec dana. Došla sam kod doktorke Životić. Ti termini traju ravno deset minuta. Ona mi je rekla da pišem dnevnik ishrane i dala neki idiotski režim ishrane, kako ni jedna normalna ljudska osoba ne jede. Nije imala mnogo obzira za ono što sam pričala. Rekla mi je da zamenim meso sa voćem pošto sam vegetarijanac. Takođe, prepisala mi je Flunirin, što je antidepresiv. Bila sam u potpunom šoku. Slušala me je bukvalno pet minuta, a prepisala mi antidepresiv.

Guglala sam taj lek, to je zapravo Prozak. Oni ga po šablonu prepisuju bulimičarima. Istražila sam sve što je bilo dostupno na internetu i mnoge stvari su me uplašile i zabrinule. Videla sam da može da izazove samoubilačke misli kod ljudi koji su prethodno imali suicidalne tendencije. To sam bila ja sa 16 godina i ni pod razno nisam bila spremna da iznova prolazim kroz taj pakao. Doktorka mi nije ulivala nikakvo poverenje i taj njen režim ishrane je bio neodrživ za mene iako sam se u početku stvarno trudila. Kada sam došla sledeći put dobila sam užasan tretman. Rekla je da može samo hospitalizaciju da mi preporuči i nadrkano pitala šta sam ja uopšte očekivala. Očekivala sam da ću moći da pričam sa nekim. Rekla je da to nude samo u hospitalizaciji. Ja nisam mogla da stavim ceo život na pauzu zbog toga. Uvek sam birala fakultet preko mentalnog zdravlja.

Preko leta sam imala pauzu gde sam se vratila kod mojih i tada sam odlučila da prvi put budem stvarno iskrena sa njima. Keva je bila u šoku kada sam joj rekla sve zdravstvene probleme koje sam proživela. Ona mi je pomogla da napravimo plan ishrane u kom ću moći da budem konzistentna. Prvo sam savladala doručak, pa smo krenule sa niskokaloričnim ručkom i za večeru sam jela grickalice bez mnogo kalorija, jabuke, kokice i slično. Počela sam polako i da širim svoju zonu "bezbedne hrane". Od juna do januara sam imala samo dve epizode, što je bilo fenomenalno, nikad viđeno pre. Creva su mi se oporavila, kosa mi je normalno rasla. Bukvalno sam se vratila u život.

Međutim, tokom prvih šest meseci kada sam se oporavljala bez profesionalne pomoći imala sam veliki problem sa depresijom i anksioznošću. Kao da sam se čistila od dopa tih šest meseci - plačem i znojim se ali znam da se jednog dana neću ni sećati. Tako je i bilo.

Kada sam ponovo krenula na faks u Beogradu opet sam bila samostalna. U prve dve nedelje sam povratila dva puta. Sve crvene lampice su krenule da trepere. Znala sam da ne mogu ponovo da prolazim kroz taj pakao i momentalno otišla kod svoje doktorke u Poliklinku. To je bio prvi put da sam bila jako iskrena sa lekarima. Rekla sam šta me muči i tražila uput za Dragiše Mišović. Ovaj put sam dobila termin kod doktorke Đurović. Ta žena je stvarno fenomenalna.

Inače možeš da zakažeš samo termin od deset minuta. Međutim, ona je pričala sa mnom pola sata. Obajsnila sam joj da osećam da će opet krenuti na loše i da sam spremna na sve da to sprečim. I ona mi je prepisala Flunirin što me je uznemirilo. Ali za razliku od prošle doktorke, htela je da razgovara sa mnom i imala je razmevanja za moj strah. I bila je iskrena – da ovaj sistem je užasan, ali bolje nećeš dobiti bez hospitalizacije. Dogovorile smo se da pijem lekove mesec dana, da ću moći da se čujem sa njom u tom periodu i naravno, da mogu da prestanem ako mi ne pomogne. Kao eksperiment u suštini.

Krenula sam da pijem Flunirin, držala sam adekvatan dnevnik ishrane. Bila sam neviđeno disciplinovana u svojoj nameri da se dovedem u red. I uspela sam. Od tada nisam povraćala i skoro sam imala kontrolu u Dragiše Mišović ponovo. I lek mi je pomogao. Misli o hrani su mi mnogo bolje, ali istina je da ja i dalje nemam odnos prema svom telu kakav želim – da se stvarno osećam prijatno u svojoj koži. Zbog toga sam krenula da vežbam što mi je takođe mnogo pomoglo. Svakim danom se osećam bolje. Sada imam mnogo više podrške od roditelja i prijatelji su mnogo više upućeni.

Naučila sam sebe da ne treba da me bude sramota, da je ok pričati o tome i da bulimija ne sme da bude tabu tema. Volela bih da mogu bar jednu osobu da usmerim kako bi izbegla pakao kroz koji sam ja prošla jer je to jedan užasno usamljen i iscrpljujući put.

Sve fotografije: Lazara Marinković

Još na VICE:

Nemanjina borba sa anoreksijom kroz fotografiju

Kada si i gojazna i anoreksična

Da li vutra leči poremećaje ishrane