Fotografije života posle Katrine u Nju Orleansu

Fotografer Vilijam Vajdmer naziva Nju Orleans "prvim redom fronta klimatskih promena u Americi". Vajdmer se preselio na jug Amerike pre pet godina da bi dokumentovao život koji preti da nestane zbog erozije zemlje. Proveo je mnogo vremena šetajući ulicama. Ne smatra sebe nekim ko priča priče, već više posmatračem, iako je stvar koju obožavam kod njegovih fotogragija narativ. Na fotografijama se čini da su životi ljudi koji su na njima zamrznuti u vremenu. Čini mi se da ljude sa fotografija poznajem već godinama i želim da saznam više o njima. Isto važi i za Vajdmerove fotografije pejzaža, koje se čine postapokaliptičnim, svakodnevnim i prelepim, sve odjednom.

Pričali smo sa Vajdmerom o ekologiji, ranjivosti i veri u ponos koji dolazi sa desetogodišnjicom uragana Katrina.

VICE: Kada si počeo da se baviš fotografijom?

Vil Vajdmer: Studirao sam sociologiju i antropologiju i shvatio da ne mogu da zamislim sebe da čitam i pišem celog svog života. Jako me zanimaju ljudi i mesta. Za mene je fotografija postala beg i način da razumem stvari kojih nema u knjigama. Fotografija je izgovor da posećujem mesta na koja nikada inače ne bih otišao i da razgovaram sa ljudima sa kojima nikada inače ne bih razgovarao. Suzan Mejselas je rekla da fotografija može da bude ili sredstvo spajanja ili razdvajanja, zavisno šta nam treba.

Koliko dugo živiš u Nju Orleansu?

Preselio sam se ovde 2010. godine, malo nakon izlivanja nafte, a pet godina nakon Katrine. Ovog leta se sve vrti oko desetogodišnjice uragana. Katrina jeste definisala ovo mesto, na dobar ili loš način, ali jeste.

Da li kao fotograf uspevaš da se povežeš sa mestom na kome si i da ga razumeš? Da li je to tvoj cilj?

Moj prvenstveni interes je spoj ljudi sa prirodnim okruženjem. Ovde se dešavaju ogromne promene koje niko izvan Luizijane ne razume. Moje fotografije pokazuju ranjive zajednice ljudi koji ovde žive i njihova osećanja nesigurnosti. To je nešto što želim da prenesem široj publici.

Ljudi različito reaguju na fotografije i vesti. Da li misliš da fotografi imaju najbolje sredstvo kojim mogu da izdejstvuju promenu politika? Kliše je reći da slika govori hiljadu reči, ali da li misiliš da možeš da promeniš stvari svojim fotografijama?

Naravno. Možda jeste kliše, ali je to delom ono što želim - želim da napravim jezgrovitu i moćnu poruku koja će privući ljude i naterati ih da brinu. Kada radim najbolje što mogu, osećam se advokatom ovog mesta. Živim na jugu gde žive neki od najmarginalizovanijih ljudi , na ranjivom pojasu i oni zaista nemaju mnogo načina da govore o svojim problemima.

U radu si usmeren na priču i naratv, da li je to nešto što te inspiriše?

Prirodne promene me najviše inspirišu. Kada sam bio u umetničkoj školi, počeo sam više da vodim računa o vizualnim aspektima fotografije, ali da, moje fotografije su uvek motivsane društvenim stvarima. Radi se o ravnoteži i moje najbolje fotografije imaju pomalo i jednog i drugog.

Religija je definitivno jaka sila u tvojim radovima, ali i na mestu u kome živiš. Šta misliš da je važnije na jugu – priroda ili Bog?

Mislim da su obe stvari jako povezane za sve ljude koji ovde žive, bilo da je to u Misisipiju koji ima neke od najdubljih i najskrivenijih džepova siromaštva u Americi, ili u Luizijani.

Šta misliš da će se desiti sa prirodom na jugu?

Rast nivoa mora ne pomaže, ali ono čemu se protivimo je gubitak zemlje i erozije. Većina tih problema je nastala zbog ljudi. Ljudi su ovde sjebali sve.

Borba

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu