Kakav je seks sa prostitutkom iz Amsterdama

Nedavno sam naleteo na sajt pod nazivom Amsterdamski dnevnici. Isprva mi je delovalo kao da je u pitanju samo hronika poseta jednog Britanca četvrti crvenih fenjera u ovom gradu – još jedan prost vaginoblog koji piše neka jeziva, neuka redovna mušterija. Ali ubrzo sam shvatio da na tom sajtu ima mnogo više toga nego na mnogim drugim sličnim njemu. Postoji primetna politička konotacija; sadrži podrobno istraživanje istorije, zakona i kulture prostitucije; i priče, koje su prefinjenim stilom pisane u prvom licu, zapravo sadrže mnogo više od slabih naznaka duhovitosti i ljudskosti.

Kada uzmemo u obzir da je autor ovog bloga bogati profesionalac koji uživa u životu, na neki način bi se čitao kao "Američki psiho", da Bret Iston Elis nije Patriku Bejtmenu dao sekiru i da je malo ublažio psihopatologiju. Na primer: „Sada kada sam se obukao, spreman sam da odigram ulogu. Lep je osećaj doterati se. Ako budem našao picu koja će da mi stoji kao ove čizme, biće magično. Imam fond za karanje koji je kao bunar koji nikada neće presušiti. U veoma sam dobroj formi. Kada bih bio u boljoj formi nego sada, vlasti bi me oporezovale zbog toga".

Blog sada privlači do 100 hiljada posetilaca mesečno i, po autorovim rečima, „verovatno je najobimnije dokumentovano temeljno istraživanje transakcija i veza na relaciji prostitutka – klijent".

Imajući to na umu, kontaktirao sam anonimnog autora koji je – posle malih pregovora – pristao da se sastane sa mnom, dokle god ne odam ništa o njegovom identitetu ili boravištu, iz straha da „kada bi mi bilo koji tabloid ili feministička novinarka ušli u trag, zbog toga bi mi život postao stvarno jebeno jadan". S toga ćemo ga zvati Lang, za njegovo dobro.

Naravno da ga to što je pristojan pisac sa dubokim interesovanjem za svoju tematiku ne čini svecem. Ali meni je zbog toga zanimljiviji od prosečnog britanskog turiste koji se zaputio u Amsterdam, jedan od onih tipova koji sve pare puknu na vutru, zanimljive pepeljare i seks sa koliko god žena može da izdrži njihov poluomamljeni penis naliven „hajnekenom".

Evo skraćene verzije našeg razgovora.

VICE: I šta možeš da mi ispričaš o sebi?

Lang: Potičem iz radničke klase. Studirao sam političke nauke. Profesionalac sam. Isuviše rano sam se oženio. Razveden sam.

Zašto si počeo da posećuješ seksualne radnice?

- Nemam racionalno objašnjenje, nisam razmišljao o tome, nisam planirao, niti sam bio previše napaljen i morao da zadovoljim svoje apetite. Jedne večeri, na plaži, zapitao sam sam sebe, „Šta, jebote, radiš ovde u osam uveče na Badnje veče"? Bio sam rastavljen od žene i usred procesa razvoda, i nisam bio u božićnom raspoloženju. To me je dovelo do zaključka da bih umeo da cenim toplinu ženskog društva, i kada bi imala oko 25 godina, zanosna da ti stane dah i Japanka – uticaj pornića, rekao bih – da bi i to bilo baš dobro. Dovoljno sam racionalan da shvatim da će se to teško dogoditi ako ne platim.

Pa si otišao u Amsterdam.

- Da. Sjajno sam se proveo, kao što bi se proveo bilo koji muškarac koji veći deo godine nije imao seks, u takvom okruženju. U narednih šest nedelja sam bio tamo nekoliko puta. Kratka i intenzivna seksualna iskustva su bila veoma fina, ali nisu bila ono što sam tražio. Želeo sam mnogo intimnije iskustvo od seksa po narudžbini iz izloga. Rešio sam da to batalim kada sam doživeo iskustvo koje mi je promenilo život. Jednog popodneva sam otišao u posetu jednoj Holanđanki i doživeo pravo iskustvo, kao da mi je devojka.

Šta je to?

- To je seks koji je prolongiran, uključuje mnogo intimnih seksualnih činova, i što je meni najvažnije, ljubljenje. Osećaj kao da si u vezi sa prostitutkom može da bude mnogo više seksi nego sa pravom devojkom. Rešio sam da ponavljam takva iskustva što je moguće češće. Ne možeš tek tako da se pojaviš u De Valenu, uđeš u izlog i očekuješ da to dobiješ na način koji sam opisao. Ali događa se. Ponekad moram da dolazim nekoliko puta i udvaram se devojci pre nego što uspostavimo takvu vezu.

Dakle, te posete nisu samo fizičke?

- Apsolutno ne. Devojke kod kojih redovno odlazim mi se dopadaju. Uživam u njihovom društvu. Zanimaju me kao individue. Nisam kao oni pripadnici službe pomoći koji strpaju prostitutku u kategoriju sa etiketom „Pokvarena, mora na popravku". Za njih su prostitutke samo statistički podaci i osobe koje kontrolišu. Meni su oni osobe koje zaslužuju poštovanje. I po onome što mogu da vidim, većina njih su pametnije od svojih kritičara.

Da li je ikada teško zaustaviti se i ne postati isuviše emotivno angažovan?

- Kada sam počeo da odlazim u četvrt crvenih fenjera, jeste mi bilo teško; pogrešio sam i pomislio da će na mene gledati kao na posebnog klijenta. Ali sabrao sam se. Ne vezujem se emotivno. Zdrav razum mi govori da to nije okruženje u kojem bi trebalo da nađeš devojku, iako je iskustvo slično tome.

Zašto si počeo da pišeš o svojim iskustvima?

- Nekoliko godina pre nego što sam počeo da odlazim u Amsterdam sam počeo da vodim detaljan dnevnik. Počeo sam to da radim zbog razvoda – tako sam davao oduška emotivnoj turbulenciji u glavi. Kada sam počeo da odlazim u De Valen, jednostavno sam nastavio da ga pišem.

Da li na sajtu pišeš o sebi, ili o liku koji si osmislio? Na momente deluje kao da pišeš o Patriku Bejtmenu.

- Pa, to jeste neka verzija mene – možda proširenje lika. Namerno se trudim da budem duhovit kada god mogu. U velikoj meri se podsmevam samom sebi, priznajući da ponekad stvarno umem da budem budala. "Američki psiho" je jedina knjiga zbog koje me je sramota što sam je pročitao i imao je. Odneo sam je u dno bašte i zapalio je.

Stvarno? Zašto?

- To je bilo prilično davno, baš se i ne sećam sadržaja – mada se živo sećam kada je onaj tip gurnuo pacova devojci u vaginu. Ali to se svelo na činjenicu da je u njoj nasilje takvo da nisam želeo da iko pomisli da me zabavlja na bilo koji način; imam ogroman kapacitet za to da analiziram kako bi stvari mogle da krenu po zlu. To me je navelo da pomislim da je najbolje da je zapalim. Onda sam imao problema sa pepelom i da objasnim zašto na travnjaku imam ogromno jebeno zgarište.

Šta dobijaš iz tih iskustava što ne možeš da doživiš kada izlaziš ili se zabavljaš s nekim?

- Ja nemam prilike za izlaske i zabavljanje. Ne upoznajem žene koje bi me zainteresovale; nimalo me ne zanimaju žene mojih godina. Postoji pretpostavka da je kod dvoje ljudi koji su vezi seks cakum – pakum. Istina je da ima svakakvih seksualnih problema u dugim vezama. Jedan od uobičajenih razloga zašto neko ode kod prostitutke je taj što bi se nad njegovom vezom nadvila senka, ako bi njegova partnerka odbila neku njegovu želju. Prostitutka će reći da ili ne, i time je stvar završena.

Da li sebe smatraš zavisnikom o seksu?

- Naravno da ne. Neverovatno je kako često se to pitanje postavlja kada se razgovara o prostituciji. Kada čovek svake druge noći vodi ljubav sa svojom ženom, opšte mišljenje je da je to i normalno i zdravo. Kada svake noći vodi ljubav sa ženom, onda ga smatraju za seks mašinu, ali i dalje je veoma, veoma normalno. A kada neko jednom u šest nedelja ode kod par prostitutki, odmah je navučen na seks.

Šta misliš, koliko para si potrošio na seks?

- Kada sračunam, bolno je. Tokom vremena se troškovi baš nakupe, ali kada pogledam koliki su troškovi za jednu posetu, ja to mogu sebi da priuštim. To su mi tekući troškovi. Postoji jedna devojka kojoj bez oklevanja platim 550 dolara za dva sata, uz još par njih koje platim 140 i 280 dolara.

Ti si čest posetilac – jesi li imao neka loša iskustva u četvrti crvenih fenjera?

- Ne, ali s druge strane, veoma su male šanse za to, pošto se sve u teoriji odvija iza zatvorenih vrata. Ponekad i sam postavljam to pitanje devojkama, i većina njih jednostavno kaže ne. Te devojke baš umeju s ljudima, tako da pretpostavljam da incidente rešavaju i pre nego što se dogode.

- Mislim da je neki radnik londonskog metroa u većoj opasnosti da bude žrtva nasilja nego devojka iz amsterdamskog izloga. Jesi li primetio sve one znakove na aerodromima, u bankama, u biroima rada – „Maltretiranje i nasilje nad našim osobljem neće biti tolerisano"? Loše stvari se događaju u prostituciji baš kao i na svakom drugom mestu. Na nesreću, one uvek bivaju preuveličane i koriste ih da bi zabranili prostituciju.

Deluješ kao žestok protivnik prava i odgovarajućeg tretmana radnica u seksu. Možeš li ukratko da sumiraš svoju filozofiju i mišljenje o zakonima o radu u seksu u UK?

- Istorijski gledano, akcenat je bio na prostituciji kao kršenju javnog morala, i policija najveću pažnju pridaje uličnim prostitutkama. Zbog toga postoje frankenštajnski propisi, koji se fokusiraju na aktivnosti koje okružuju prostituciju i time jednu legalnu aktivnost praktično proglašavaju nelegalnom. Drugi problem je način na koji je prostitucija – legalna aktivnost – povezana sa nelegalnim aktivnostima, kao što su ilegalna imigracija ili pravima trgovina ženama – nasilna, prinudna i izrabljivačka praksa. Postoji velika nepostojanost u primeni zakona, i rezultati njegove primene često izgledaju kao maltretiranje i kršenje ljudskih prava prostitutki.

Kako bi ti to rešio?

- Dekriminalizovao bih prostituciju. Bilo bi okej primeniti biznis model po kojem bi prostitutke postali deo normalne ekonomije – da plaćaju poreze, i tako dalje. Uzrast saglasnosti bi ostao 18 godina. Ako žena ima pravo da glasa i abortusom prekine nečiji život, može i da odluči šta će da radi sa svojim telom. Osigurao bih sredstva za žene koje žele da prestanu time da se bave. Lobiranje protiv prostitucije bi postalo govor mržnje. Napravio bih jasno razgraničenje između prostitucije, ekonomske migracije i trgovine ljudima, zasnovano na temeljnim analizama tačnih podataka o trgovini ljudima i proporcionalnoj reakciji. Tamo gde je povod za prostituciju zavisnost od droge, osigurao bih sredstva za efikasno lečenje. Mora da se razmišlja o tome kako da se rad u prostituciji obavlja bezbedno i efikasno, bez stigme, a ne da bude jedva tolerisana aktivnost podložna kaznenim merama.

Ti kažeš da „feministička ideologija podjarmljuje zdrav razum i objektivnu analizu", ali ipak, na nekom drugom mestu na sajtu si pomenuo svoju naklonost prema „pozitivnom feminizmu". Možeš li da objasniš svoj odnos prema feminizmu?

- Kada je u pitanju rodna ravnopravnost, ja sam čisti feminista. Ali ipak, moderni feminizam je spisak žalbi, podstaknutih feminističkim pogledom na svet – i ja sa time imam problem. Njime takođe dominira elitizam srednje klase, kada je mali broj žena obuzet stvarima koje su zaista bitne samo malom broju žena koje pripadaju eliti. Ideologija zahteva da žene budu predstavljene kao žrtve u svakoj prilici. Uvek su primorane, pritisnute ili privoljene na nešto. Po feministkinjama, žene su nesposobne za racionalno razmišljanje i objektivno donošenje odluka. A tamo gde nema žena koje su žrtve, feministkinje ih izmišljaju.

- Ne mogu a da ne upoređujem mlade žene koje se zalažu za prave ciljeve – kao što je Malala Jusafzai, koja se zalaže za obrazovanje devojčica u Pakistanu, ili Fahma Mohamed, koja se bori protiv sakaćenja ženskih genitalija – sa feministkinjama koje se zalažu za to da na novčanicama bude žensko lice, ili da se zabrani pokazivanje sisa u časopisima. Veoma sam jasan u podršci za one koje od sveta pokušavaju da naprave bolje mesto. Postoji i ona grupa ludača koje ispaljuju parole kao što su „Prostitucija je nasilje nad ženama", i „Prostitucija je izražavanje čiste mržnje prema ženama". To su mahnite, otrovne besmislice. Osim toga koliko neke žene imaju snažan stav prema prostituciji, te izjave bukvalno nemaju nikakvog smisla.

Šta kažeš onima koji tvrde da ne postoji prostitucija bez trgovine ljudima?

- Pitao sam se kada ćeš postaviti pitanje. Problem je u načinu na koji protivnici prostitucije povezuju prostituciju, krijumčaranje i trgovinu ljudima. Nedavno je u EU izglasano da države članice usvoje švedski model, gde je prostitucija priznata kao legalna i gde je trgovina seksom nelegalna – uzgred, suprotno činjenici da čak ni švedska vlada ne može da pokaže da su njeni zakoni postigli zadati cilj.

- Stvarno bi trebalo da se ugrizem za jezik, ali mislim da ću da iznesem neke analogije. Loše stvari se događaju u kontekstu prostitucije, ali to ne znači da je prostitucija loša. Loše stvari se događaju u životu. Da nema automobila, ne bi bilo smrtnih slučajeva prilikom saobraćajnih nesreća. Da nema noževa na svetu, niko ne bi bio napadnut nožem. Prostitucija je izdvojena za poseban tretman, ne zato što je posebna, već zato što ima ljudi koji – na moralnom, ličnom nivou – imaju problem s njom. Ovaj problem bi moralo da ima odgovarajuće, srazmerno i fokusirano rešenje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu