Odrastao sam u sekti u Eseksu

(Džozef u detinjstvu, desno)

„Nove granice" je naziv društveno konzervativne hrišćanske organizacije osnovane sedamdesetih godina prošlog veka, koja danas ima preko 1,000 crkava u sedamdesetak zemalja. Iako njihov neo-harizmatični stil isterivanja đavola i ekstatičkih propovedi podseća na američki evanđelizam, u pitanju je pentakostalna tradicija bazirana u radničkoj klasi Engleske i Velsa.

Dvadesettrogodišnji muzičar Džozef Koard odrastao je unutar ove verske organizacije u Eseksu, gde je radila pod imenom New Frontiers International. Iako mu deluje da je NFI danas bitno drugačija grupa, njegovo lično iskustvo ukazuje na homofobiju i kontrolne strategije koje „podsećaju na kult." Pre pet godina, Džozef je doživeo nervni slom i distancirao se od crkve.

Moje najranije sećanje je na učenje o postojanju pakla kao nečemu što se može izbeći samo ako se pripada toj jednoj grupi i ako se veruje u Isusa. To mi je objašnjavala mama koja se sa 17 godina pridružila „Novim granicama" i podigla mene i sestre unutar te tradicije.

NFI tumačenje Biblije je bukvalno, a naglašava se postojanje i prisustvo raja i pakla. Zajednice su vrlo bliske, ja sam se družio samo sa drugim članovima pastve, sve to je prosto bio deo mog okruženja. Nisam to tretirao kao samo nominalnu vernost, ta učenja su za mene bila stvarna koliko je i gravitacija stvarna. U ostalom, kad vidiš ljude kako padaju na pod u ekstazi tokom službe i mole se nepostojećim jezicima, sve ti to deluje baš stvarno, jebiga.

Razne su se stvari dešavale. Sa 12 godina bio sam u biblijskom kampu gde se jednoj devojčica desilo da je zaposednu đavoli, pa su pozvali jednog čuvenog harizmatičnog sveštenika da ih istera. Urlala je i grčila se dok su je napuštali demoni.

Molili smo se ekstatički – Bogu se obraćaš jezikom koji samo ti i on razumete. Dakle, samo praviš zvuke koji ništa ne znače, ali deluje ti da je to jezik koji do tebe stiže sa „nekog drugog mesta".

Kad se sad osvrnem na to, deluje mi kao slučaj masovne histerije i hipnoze. Svi se kao primite na istu stvar, i onda ta stvar prosto počne da se dešava. Tokom službe, na primer, svi vernici bi počeli da se bacakaju uz neku divlju muziku, a onda se sve polako primiri i utoneš u neku euforičnu vrstu transa. Svi sami sebe hipnotišemo.

Kad su ti te metode nepoznate, kao što su meni tada bile, sklon si da svemu poverujem i nesvesno radiš ono što se od tebe očekuje – posebno kad još hiljadu ljudi radi to isto. Znaš ono sa američke televizije kad pastor dotakne člana pastve, a ovaj padne na pod u ekstazi? Radio sam to, i stvarno sam to osećao. Nisam se pretvarao.

Nisam ubeđen da vođe kongregacije svesno koriste te metode. Pretpostavljam da su i oni videli kako to neko drugi rade, a onda počeli to da oponašaju bez razumevanja i kažu da ih to obuzima Sveti duh.

Kad sad pogledam unazad, vidim toliko toga bizarnog.

Sa 10 ili 11 godina, išao sam kod druga kući i videli smo dim iz dvorišta. Pošto je bilo leto, mislili smo da prave roštilj, ali ispostavilo se da spaljuju „Hari Poter" romane. Tada mi to čak i nije bilo neobično.

(Džozef danas)

Išli smo i u biblijske kampove za mlade gde su nam snažno sugerisali da moramo da upišemo seminare u pobožnom življenju. Naglasak je bio na seksualnosti, sećam se da smo satima sedeli i slušali zašto ne treba masturbirati. Danas mi je smešno, ali tada sam sve ozbiljno doživeo. Rekao sam sebi „Nemoj sa ovim da se zajebavaš, opasno je."

Bilo je tu i stvarno loših strana, sve je mirisalo na sektu. Zatvorena zajednica, sve rešavamo među sobom, psihološki je išlo u tom pravcu, svesno ili ne, da ljudi zaveštaju crkvi svu svoju imovinu. Ljudi su živeli od te organizacije.

Jedna mala grupa je donosila sve životne odluke za nas ostale, sve je bilo mnogo više pod kontrolom nego što se na prvi pogled videlo. Moja drugarica se posebno loše provela, sa šesnaest godina je imala dečka a to prosto nije bilo OK. Pošto je bila pod konstantnim pritiskom, razvila je poremećaj ishrane. Nije joj bilo dozvoljeno da se leči pošto nas je vera učila da se sve rešava kroz crkvu i molitvu.

Nikad neću zaboraviti jednog gej dečka kog je očigledno mučilo to što nije u skladu sa Svetim pismom. Verovatno je tražio savet od pastora, pošto je odlučeno da mora sve da „prizna" pred celom zajednicom i javno se odrekne svoje homoseksualnosti.

Neke od vođa su želele tu moć, ali mislim da je većina njih iskreno verovala u to što radi, nisu shvatali koliko su nezdrave te manipulacije. Ako se pridržavaš određene dogme, zašto moraš tajnim metodama da obmanjuješ ljude da bi ostali vernici?

Ali kad nešto stoji na tako slabašnim temeljima, prva pukotina može celu građevinu da uruši – ja sam krajem puberteta počeo da postavljam pitanja.

Bilo mi je rečeno da za određene osobe neće biti mesta na nebu, ali kad sam došao u dodira sa muzičkom scenom i proširio krug prijatelja, video sam da su u stvari dobri ljudi u pitanju. Imao sam i pitanja povodom svoje seksualnosti.

Predano sam se molio u potrazi za odgovorima, cilj mi je tu oko osamnaeste bio da naučim što biše mogu da bi svoje stavove mogao intelektualno da odbranim. Nisam hteo da u nešto slepo verujem; hteo sam da kroz učenje prihvatim ta verovanja i potvrdim legitimitet. Nadao sam se da ću tako ojačati svoju veru. Desilo se potpuno suprotno – što sam više učio, to sam više shvatao da nam se sve zasniva na slepoj veri i poricanju logike.

Izgubio sam veru i raspao mi se ogroman deo sveta. Nekad me je okruživala nada, a odjednom je sve postalo praznina. Doživeo sam nervni slom, pokušao samoubistvo, i završio na psihijatrijskom institutu.

Tu nije stvarno bilo pomoći, kad su me pustili iz bolnice vratio sam se kući – tada sam već živeo sam – i prosto nastavio da guram dalje. Tako guram i dan danas, a sa majkom nisam bio u kontaktu već godinama.

Naiđem ponekad na ljude koje znam iz „Nove granice". Zanimljivo je koliko te brzo izopšte kad ih napustiš. Ima tu mnogo straha. Verovatno na nekom nivou oni razumeju da im je vera šuplja, ali ne žele da se sa tim suoče. Toliko toga im počiva na veri da ne smeju ni da dozvole mogućnost sumnje kad su već zabrazdili.

Zameram im dosta u tom pogledu; teško da bih mogao drugačije. Iskreno bih želeo da stvari nisu ovako prošle. Da ljudi veruju u to u šta veruju, ali da ne nameću svoju veru drugima. Za mene je to neka vrsta nasilja, jer nam kao deci niko nije dao izbor, a to što smo učili nas je žestoko zajebalo.

Džozefova nekadašnja verska organizacija je u međuvremenu zatvorena. VICE je kontaktirao centralu „Novih granica" povodom ovog teksta, ali nisu imali komentar.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu