Kako se popularne video igre neprimetno bave kulturnim tabuima

Eli i Rajli su dve naizgled zaljubljene tinejdžerke.

„Šta ćemo sad?" pita Eli pošto su plešući otkrile jedna drugoj svoja osećanja.

„Smislićemo već nešto", kaže Rajli.

Verovali ili ne, Eli i Rajli su glavni likovi u The Last of Us: Left Behind, video igri koju je Soni objavio prošle godine u vidu ekspanzije za svoj hit iz 2013.

U zapaljivoj atmosferi gejmerske kulture koja je pod udarima sa svih strana, od distributera koji odbijaju da prodaju određene igre, do povlačenja ključnih sponzora, do bukvalnih pretnji smrću upućenim ženskim autorima i kritičarima, jasno je zašto vodeći izdavači obično hodaju kao po jajima.

Ali tokom prošle godine, postala je vidljiva tendencija izdavača najvišeg ranga da u svoje igre oprezno ubacuju sadržaj koje društvo i dalje smatra za osetljiv – obično u vidu sporednih priča, u dodatnim izdanjima koja na tržište stignu nekoliko meseci posle glavnog naslova, kada je medijska pažnja daleko manja.

Nismo se prvi osvrnuli na razvoj neke vrste mono-heroja, protagoniste većine mejnstrim izdanja; muškarac bele rase i smeđe kose sa bradom od tri dana, dim mu se vijori iz cevi oružja, a on se mršti na nas zamišljeno sa reklame za ogroman broj video igara. Pretprošle godine, ovaj arhetip heroja nam je bio ponuđen u bar dva popularna naslova – BioShock Infinite i The Last of Us (čak im je isti glumac dao glas, Troj Bejker).

S druge strane, te dve igre su 2014. godine ponudile ekspanzije u kojima protagonisti ruše konvencije osnovnih verzija. Ekspanzija Last of Us po imenu Left Behind se bavi intimnim odnosom dve mlade devojke, Eli i Rajli, od kojih jednu kontroliše igrač. Dok one hodaju kroz post-apokaliptični tržni centar, postaje sve jasnije da između njih postoji romantični emotivni odnos.

Skinuti sa interneta i odigrati ovu igru najvišeg profila, koju je objavio izdavač kao što je Soni, čija je srž ljubavna priča između dve osobe istog pola (i različitih rasa), praktično je bez presedana. Na raznim forumima, komentatori su pokušali da izmisle alternativna objašnjenja za scenu poljupca u finalu Left Behind. Možda nije u pitanju lezbejska romansa, i strejt tinejdžerke su često intimne jedna sa drugom! Možda se samo onako vole, ali ne da se baš ono kao skroz vole!

Opšta neverica pred činjenicom da su njihovi protagonisti možda prosto gej – i to ne kao izbor prepušten odluci igrača, već kao deo priče utemeljen u scenariju –naterala je Nila Drakmana, direktora kreativnog tima koji stoji iza igre, da jednom zauvek pokopa sve te izgovore.

„Ako ste ranije sumnjali, [posle poljupca] te sumnje su vam raspršene," rekao je Drakman za Kotaku, „ili bi bar trebalo da jesu."

Namerno ne stavljam spoiler upozorenja kad su u pitanju ove informacije o Left Behind; prošlo je dve godine od kako je igra izašla (na Dan zaljubljenih), a ako je niste odigrali i niste znali za ovaj ključni trenutak u istoriji mejnstrim gejminga, možda će vas ovo dovoljno zainteresovati da je probate. Takođe, ako bismo smatrali da prerano otkriven podatak o nečijoj seksualnoj orijentaciji može značajno da nam pokvari iskustvo, to bi prosto bilo blesavo.

Prošle godine je izašla i velika ekspanzija za BioShock Infinite, pod nazivom Burial at Sea Episode 2. U osnovnom izdanju igre upoznali smo Elizabet, arhetipsku devojku u nevolji, velikih očiju i tanušne građe poput neke Diznijeve princeze bukvalno zaključane na vrhu kule sa svojom životinjicom. Ali u ekspanziji Elizabet postaje lik koga igrač kontroliše, i mora sama da se stara o sebi.

Elizabet je fizički slabija nego Buker DeVit, protagonista osnovne igre, i češće joj se desi da zagine tokom borbe, što znači da se više oslanja na šunjanje (inače, naoružana je nešto manjom verzijom Skyhooka, Bukerove čuvene smrtonosne alatke). Pa ipak, može da koristi vatreno oružje i ofanzivnu pseudo-nauku da bi aktivno i nemilosrdno poubijala tone gadnih, opasnih tipova.

Da bismo ilustrovali koliko je neočekivano da žena postane protagonista FPS igre, navedimo samo podatak da je producent Ken Levin u 2013. konsultovao „neka studentska bratstva" oko ilustracije koju bi želeli da vide na naslovnoj strani BioShock Infinite. To je rezultovalo uklanjanjem svega iole ženstvenog sa iste. (Pošto su se fanovi na ovo žalili, Elizabet je bila naknadno dodana sa unutrašnje strane.)

Za mnoge bi ovi primeri ženskih i lezbejskih protagonista bili dovoljni da se primeti subverzija mejnstrim mentaliteta, ubacivanje izokola sadržaja koji nije lako marketinški predstaviti u originalnoj igri. Ali u nekim drugim slučajevima, autori bi kroz ekspanzije ubacili više provokativan i šokantan sadržaj.

U prošlogodišnjoj igri Infamous: Second Son, nalazite se u ulozi Delsina Rova, kome glas ponovo daje Troj Bejker. Ovaj superheroj/zlikovac tokom igre spase „kurve" koje su dileri droge „koristili kao štit". Kad ih oslobodi, on im kaže „Živite i volite… ali ne profesionalno."

Ta izjava sugeriše da je izbor profesije bio njihov, da su u pitanju prostitutke koje su slučajno bile otete i iskorišćene u vidu zaklona. Ali ekspanzija Infamous: Last Light nam otkriva još zlokobniju situaciju: tokom duge, neizbežne istrage u kojoj igrač mora da ispita nekoliko video snimaka, vidimo ženu koju kroz Sijetl prati izvesni muškarac, zgrabi je u nekoj uličici i kidnapuje uz pretnju pištoljem, da bi je prinudio na prostituciju.

Ova igra, majušna ekspanzija visokobudžetnog naslova, bavi se pitanjem seksualnog porobljavanja. Pa ipak, malo ko je to prokomentarisao, iako je u istoj godini sa australijskih polica povučen Grand Theft Auto V zbog činjenice da se u toj igri čine zločini protiv seksualnih radnica.

Dok u GTA V igrač mora svesno da odluči da se takvim aktivnostima bavi, pomenuta sekvenca iz Last Light je neizbežni deo osnovne priče, mada igrač nije aktivno umešan u kidnapovanje. Sa druge strane, igrač može da ubija sporedne likove žena po ulicama Sijetla na raznorazne načine, kako u osnovnom Infamous: Second Son tako i u Last Light ekspanziji, a naravno i u GTA V.

Još jedna igra iz 2014. nam dozvoljava da ubijamo sporedne likove žena, kako prostitutki tako i ostalih, na razne načine – pesnicama, otrovima, mecima, mačevima, noževima, davljenjem. U pitanju je Assassin's Creed: Rogue, na kom je radio Ubisoftov bugarski studio B-klase u Sofiji. Ova tehnički površna igra je izašla kao dodatak primarnom nastavku serijala pod nazivom Assassin's Creed: Unity.

Sposobnost ubijanja ženskih civila nije ništa novo za seriju Assassin's Creed igara, ali Rogue dozvoljava igraču da ubija pripadnice Abenaki plemena, koje su u stvarnom svetu bile podvrgavane programima prisilne sterilizacije sve do 1957. godine. U igri, dobijate više poena ako ih neprimećeno eliminišete.

Lako je pretpostaviti da bi u ovo doba pojačane osetljivosti na medijski Grand Guignol, elementi ovih igara mogli da izazovu snažnu reakciju sa svih strana političkog spektra. Pa ipak, pošto su izašli ovako ispod žita, kao dodaci popularnim franšizama, niko nije u dovoljnoj meri digao glas da bi to ostalo zabeleženo. Rogue je, na primer, zabeležio tri puta manje prodatih primeraka nego Unity.

Ove ekspanzije, spin-of izdanja, staze kojima se ređe ide, predstavljaju dimenziju mejnstrim gejminga u kojoj autori isprobavaju teže, kontroverznije, osetljivije ideje. Protekle godine, visokobudžetni projekti su granicu pomerili dalje nego ikad ranije.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu