Reklame
Svaštara

Kako nisam odrastao u Jugoslaviji

Nije mala stvar biti sticajem okolnosti rođen 200 kilometara istočno ili zapadno. Otud ponos, otud dika, otud radost.

pisao Vladimir Skočajić
20 Maj 2015, 9:23am

Foto via Flickr/ korisnik Nicolas Raymond

Pre par meseci, jedan domaći političar palio je hrvatsku zastavu dok su se iza njega vijorile srpske. Taj događaj je uzburkao javnost u obe države – a kako i ne bi kada je većini ljudi u njima važnija nacionalnost Nikole Tesle od njegovih izuma, kada im je bitnije da li je neki natpis na ćirilici ili latinici od onoga šta na njemu piše. Na licima prisutnih video se ponos što im domovina nije zemlja čija je zastava u plamenu, već ona čija se trobojka vijori. Nije mala stvar biti sticajem okolnosti rođen 200 km istočno ili zapadno. Pitam se da li bi bili ponosni i ako bi na dnu etikete tih zastava uočili sitnim slovima ispisano "Made in China". Verovatno bi, to su ionako samo zastave.

Nekad sam voleo zastave

Te 1985. debi albume su objavili The Jesus and Mary Chain, Tom Vejts je snimio remek delo Rain Dogs a Hüsker Dü su imali čak dve ploče. U to vreme nekako nisam bio svestan postojanja tih bisera jer sam u to vreme nekako imao sedam godina i nekako sam pošao u prvi razred.

Škola se zvala "Maksim Gorki" i nalazila se na Dušanovcu. Učiteljica nam je bila Sofija, nastavnica srpskog Zinaida (od "milošte" smo je zvali Zinka), a nastavnik fizičkog Dragan. Na zidu svake učionice bila je Titova slika. Povremeno smo organizovali tuče sa susednom osnovnom školom "Dositej Obradović". Mada, u tim tučama bilo je mnogo više bežanja i naknadne priče o njima, od pravih udaraca.

Moja zemlja se tada zvala Jugoslavija.

Sofija nas je učila da se Jugoslavija sastoji od 6 republika i da u njoj žive različiti narodi i narodnosti. Govorila nam je kako bi trebalo da se ponosimo što u jednoj zemlji žive ljudi različitih veroispovesti koji se vole. Nije mi baš bilo jasno zašto se ne bi voleli zbog toga. I govorila nam je da bi trebalo da se ponosimo što imamo ćirilično i latinično pismo. Tih dana sam bio ponosan jer sam oborio rekord na formuli na Spektrumu, ne zbog tamo neke Jugoslavije.

U tom prvom osnovne svi su nešto crtali. Ja nisam imao pojma da crtam. A hteo sam. I onda sam crtao zastave. One su obično bile lake jer su imale uglavnom prave linije, jasne boje i eventualno poneku zvezdu. Apsolvirao sam jugoslovensku zastavu. Mislio sam da je niko ne crta bolje od mene na celom svetu.

Kada bolje razmislim, moj život u drugoj polovini osamdesetih, bio je poprilično obojen crveno-plavo-belim bojama. Postao sam pionir. Crvena marama i plava kapa. Moj razred je pobedio na opštinskom takmičenju horova pesmom "Partizani mi smo svi". Jedno kratko vreme smo imali i predvodnika, što je takođe institucija koja ima veze sa nekom partizanskom tekovinom.

Predvodnik je bio neko iz starijeg razreda i bio je neka vrsta mentora nama klincima. Oni su se često menjali jer je njihovo postojanje bilo protokolarno i kapiram da niko nije goreo od želje da smiruje razred razularenih klinaca. Iako smo promenili nekoliko predvodnika, jednog još uvek pamtim.

Bila je starija par godina, imala je kratku plavu kosu, zelenu vijetnamku i najlepši osmeh na svetu. Zvala se Anđelija. Kada si u četvrtom osnovne, razlika od par godina jednaka je današnjoj razlici od par decenija, pa mi ni na kraj pameti nije padalo bilo kakvo obznanjivanje svoje simpatije. Toliko mi je to dopadanje bilo nerealno, da sam čak i u leksikonima pisao da nemam simpatiju. Ali znam da sam jedva čekao svaki od onih časova sa predvodnikom. Nažalost, sa Anđelijom smo imali jedva dva ili tri časa, a onda smo dobili neku drugu čiji osmeh nije bio najlepši čak ni na Voždovcu.

Iako je nakon ta tri puta po 45 minuta Anđelija zauvek otišla iz mog života, u starijim razredima sam primećivao da je postala miljenica Zinke, nastavnice srpskog. Očigledno je dobro pisala i očigledno je kidala na "čitalačkoj znački". A kad je neko bio Zinkin miljenik, to je kao kada bi zamislili da onaj profesor iz prošlogodišnjeg filma Whiplash ima svog favorita. Zinka je bila najstroža nastavnica u školi, koja je delila kečeve šakom i kapom.

Ako u pismenom zadatku napišeš "neznam" Zinka ti odma' da keca i ne čita dalje. Kada znaš ili ne znaš osnove složenih/prostih rečenica, dobiješ plus ili minus kod nje u svesku. Tri minusa su kec u dnevnik. Sto pluseva su ništa. Trudili smo se, davali smo sve od sebe, ali Zinka je bila neumoljiva. Naši plitki, dečji umovi su se pitali kako neko sa muslimanskim imenom uopšte ima pravo da nas uči srpskom jeziku.

Zinka nije bila tako vesela kao nastavik fizičkog Dragan. On nas je vodio na zimovanje na Kopaonik, što je ujedno bio prvi i poslednji put da sam bio na zimovanju. On nam je svirao gitaru na kojoj sam prvi put u životu čuo Stairway to Heaven, on je organizovao petkom takozvane "žurke" u školskom holu, kada smo ispod Titove slike, uz zvuke Gerija Mura muvali devojčice. On nam je očima sugerisao kojoj se možda sviđamo. U stvari, meni nikad ništa nije sugerisao.

Zinka nije bila blaga kao naša učiteljica Sofija koja je otišla u penziju nakon što smo završili četvrti razred i vratili se sa rekreativne nastave sa Goča. A nije tad ni trebalo da idemo na Goč.

Zinka je imala misiju. Samo jednu. Da nas opismeni. I bukvalno ništa drugo je nije zanimalo. A ja o tome tad nisam imao pojma.

Foto via Flickr/ korisnik bertknot

Kondorov let

Sedeo sam na plaži Zlatni rat i bacao kamenčiće u vodu. Moj devetogodišnji mozak je pokušavao da procesuira informaciju da sam tog dana dobio sestru, a ne brata, kako sam se dogovorio sa roditeljima. Moje drugo jedan je bilo na rekreativnoj nastavi u Bolu na Braču. Sa surčinskog aerodroma smo avionom odleteli do Splita, a onda smo putničkim gliserom otplovili do Brača. Na isti način smo godinu dana ranije, kao i godinu dana kasnije, išli na rekreativnu nastavu u Jelsu na Hvaru. To što sam između svoje 7 i 10 godine života tri puta leteo avionom, svakako ima veze sa mojom opsesijom tim letelicama na kojima su iscrtane plavo-belo-crvene linije, JAT-om i surčinskim aerodromom. To je glavni razlog zašto sam te DC-9 avione oduvek povezivao sa nečim lepim.

Često sam zastajao ispred JAT-ove poslovnice kod crkve Svetog Marka. Dok mi se u jednoj ruci topio Čoko moko, druga je bila prilepljena uz izlog, a usta su mi bila širom otvorena dok sam se divio maketi onog DC aviona. Zbog toga sam tih godina mnogo voleo pesmu Dobro jutro koju je napisao Bora Čorba, valjda jedini čovek sa ovih prostora koji je ušao i izašao iz legende.

Posebno sam odlepljivao na jednu pesmu koja se vrtela u nekoj reklami za JAT. Ta melodija me je uvek zvala u avion, među oblake, na put, čak i u vreme kada sam pisao "aвијon". Mnogo kasnije saznao sam da tu pesmu izvode Sajmon i Garfankil i da se zove El Condor Pasa, a još kasnije da to uopšte nije njihova pesma.

U četvrtom osnovne je trebalo opet da idemo na Brač. Bila je 1989. Taman kada je trebalo da se uplati prva rata, neki roditelji su izrazili bojazan u vezi sa nečim. Sofija nam je jednog jutra rekla da ne idemo u Bol. Zašto? "Komplikovano je deco, shvatićete već jednom" rekla je sa uzdahom. Mislim da se za mene tog jutra i zvanično raspala Jugoslavija.

Umesto Brača, otišli smo na planinu Goč. Iako nam je i tamo bilo lepo, nije bilo kao na moru. Na Goču nije bilog Zlatnog rata.

Foto via Flickr/ korisnik m.a.r.c.

Pokušaj odrastanja

Kada sam završio osnovnu školu, umesto Zlatnog, došao je pravi rat. Ljudi su na par stotina kilometara od mene svakodnevno ginuli zbog zastava. Zemlja je nekoliko puta promenila ime. Vremenom sam počinjao da shvatam zašto nam je u četvrtom razredu otkazana rekreativna nastavna na Braču.

Ako ima nešto dobro u svom tom sranju, jeste da sam sticajem tih nesrećnih okolnosti upoznao ljude koji će mi biti važni dok god sam živ. Naime, devojka koja je pobegla iz Sarajeva, ratne godine je provela u Srbiji. U prvoj polovini devedesetih smo se toliko družili, da mi je postala jedna od najbližih prijateljica. Nakon rata se vratila u Sarajevo, u kome sam i ja bio prvi put 1996. Tamo sam upoznao njenu najbolju drugaricu iz detinjstva, koja je ratne godine provela u Zagrebu, gde i danas živi. Prijateljstvo sa njimadvema je razlog zašto sam nakon raspada Jugoslavije bio i u Sarajevu i u Zagrebu mnogo puta.

S obzirom na godine koje sam imao kada se dešavao raspad zemlje, jasno je da nisam imao pojma šta se zapravo dešava i šta je zapravo predstavljala Jugoslavija. O tome šta se dešavalo, više sam saznao tokom tog prvog odlaska u Sarajevo 1996, nego za sve godine pre toga. Čini mi se da sam tokom te prve posete Sarajevu neplanirano porastao nekoliko godina. A šta je predstavljala Jugoslavija, saznajem ceo svoj život.

Foto via Flickr/ korisnik David Bailey

Kada sam prošle godine bio na Radio Beogradu, u kom plate kasne mesecima i u kom se sve raspada, glavni utisak mi je bio koliko je bila moćna zemlja u kojoj je napravljena ta zgrada. Ta impozantna veličina, taj ogromni broj studija za različite namene, toliko vođenja računa o svakom sitnom detalju, nedvosmisleno ukazuju koliki je gigant bila dvadesetvomilionska Jugoslavija.

Ako odete na Jutjub i pogledate stare reklame za JAT, videćete da ste iz Beograda mogli otputovati u gotovo svaki veći grad na svetu.

U prodavnici ste mogli kupiti licencirana izdanja novih ploča. Između ostalih, i debi album The Jesus and Mary Chain, za čije postojanje sam saznao u međuvremenu.

Zašto toga nema sada? Zašto sada radio stanice izgledaju kao ostave za metle? Zašto Air Serbia prodaje "na popustu" karte za Dubai po ceni od 500 evra? Zašto u prodavnicama nema The Jesus and Mary Chain ploča? Poput braće Rid, očigledno ni ja nikad nisam razumeo neke stvari.

Današnjim klincima Jugoslavija znači koliko i meni priče o stopiranju do Trsta da biste kupili farmerke, o muvanju Šveđanki u Makarskoj i o noćima provedenim uz radio Luksemburg. Samo znam da je to nekima koji su stariji od mene ulepšavalo život i to je sve. I tako valjda treba da bude. Panta rei, neko reče.

Jugoslavija je bila zemlja u kojoj nas je učiteljica Sofija učila slova dok pirka jugo sa Jadrana. To je bila zemlja u kojoj sam imao nastavnicu srpskog sa muslimanskim imenom koja me je naučila maternjem jeziku. Ne samo mene, već mnoge generacije pre moje. Nijedan njen učenik nikada nije pao prijemni iz srpskog za srednju školu. Zahvaljujući njoj još uvek imam tikove kada vidim "neznam". Zbog nje pod terminom "nepismen" ne smatram samo onog ko ne zna sva slova. Nijedan nastavnik/profesor u životu me nije naučio bilo čemu koliko ona maternjem jeziku. A svega toga sam postao svestan mnogo kasnije, kada sam kao odrastao.

Sofija nije živa već mnogo godina. Za Zinku ne znam, nisam ništa čuo o njoj dugo. Nastavnik fizičkog Dragan je bio mobilisan u martu 1999. Bio je u sastavu PVO-a u Bubanj potoku. Pravo odatle se popeo stepenicama za nebo. Nije dočekao živ kraj bombardovanja. Anđelija je posle osnovne otišla u gimnaziju Sveti Sava – istu onu koju sam i ja upisao par godina posle. No, pošto smo očigledno bili suprotna smena, ja sam saznao da smo pohađali istu srednju tek iz nekog njenog intervjua kasnije. Intervjua da, jer je u međuvremenu postala jedna od naših najpoznatijih manekenki. I to jedna od onih koje imaju mozak, stav, koje ne vise po treš splavovima i koje prave razliku između sweet i speed metala. Mislim da se Zinka njom ponosi. Moja osnovna škola je na istom mestu, ali se sada zove "Dositej Obradović". Originalni "Dositej" je sada neka frizerska. Džaba nam sve one tuče sa "Dositejom", zauzeli su nam teritoriju i to bez ispaljenog metka. Osnovna škola "Maksim Gorki" u Beogradu više ne postoji.

Sa Surčinskog aeordroma sam poslednji put leteo kada sam se vratio sa rekreativne nastave iz Jelse 1988.

Više ne volim zastave

Celog života se ložim na različitosti. Bilo da su u umetnosti ili nečem drugom. Tako lako je biti isti, biti kliše, biti predvidiv. A sve što je lako, nije nikakav izazov.

Kako stvari stoje, na kraju godine će mi omiljeni album verovatno biti nova ploča Džima O'Rurka Simple Songs. Glavni razlog je upravo to spajanje toliko različitih zvukova.

Kao što se u ovoj pesmi mire ta glem gitara iz sedamdesetih i nežni duvači, gudači i klavir, tako je Jugoslavija spajala milion nekih različitosti. Simple Songs će sigurno opstati još vekovima, no znamo da sa Jugoslavijom to odavno nije slučaj. Neću se ovde baviti time zašto ona ne postoji. Ako baš ne znate, predlažem da odete na neki portal i ispod nekog teksta o Jugoslaviji pročitate komentare. U njima se kriju svi odgovori koji vas zanimaju. Ti ljudi u komentarima sve to znaju. I mnogo više od toga.

Ovo nije jugonostalgičarski tekst. Istina je da mi malo nedostaje ono vreme kada mi je jedina obaveza bila da prepišem domaći na velikom odmoru, ali to samo ima veze sa godinama. Moje posete Sarajevu i Zagrebu i održavanje kontakta sa mnogim divnim ljudima odande upravo govore da ni milion zlotvora ne može da ubije ono ljudsko u tebi, ne može da ti oduzme čoveka kog nosiš. Pod uslovom da ga nosiš, naravno. Nas spaja to što zapravo nikada nismo odrasli, to što smo još uvek klinci koji se raduju novim albumima, koncertima, filmovima i knjigama.

Više ne samo da ne crtam zastave, nego mi je čak i muka od njih. U stvari, nije mi čak ni toliko muka od samih zastava koliko od onih nesrećnika što ih pale. Mada, deca valjda i ne bi bila deca, kad im s vremena na vreme ne bi bilo muka od odraslih.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu