Živela sam sa 16 ljudi za 4 godine i evo kakve sam sve jebade prošla

Pred vama je dirljiva ljudska priča, a dirnuće vas ili na sažaljenje ili na šok i nevericu, a ako ste baš pedantni možda na gađenje. Neki od vas će posle nje da se isele iz gnezda koje su svili sa cimerom, samo kažem.

Zbog njih bih svoje veštine međuljudske komunikacije mogla debelo da naplatim i pređem u tabor lajfkoučeva i drugih likova koji će vam za finu kintu govoriti kako treba da živite.

Nisam perfidna po prirodi, pa sam ovakvu krađu naroda iz saosećanja zaobišla. Hoću reći, da bi imao sasvim fin ili čak odličan život nije dovoljno čitati bestselere iz oblasti „popularne psihologije“ - ako je to sranje uopšte zaslužilo da bude odvajano kao oblast prema bilo kakvom kriterijumu - niti slušati mesijanske propovedi nekog običnog čoveka koji koristi moderne platforme da se obraća masi.

Umesto što se napajate sadržajima koji vas nisu dostojni jer su toliko logični da su tupavi (čitaj: „kakve su ti misli, takav ti je život“), razmislite ko je vama trenirao živce i recite mu hvala ako već smatrate da je trebalo da prođete lekciju života i vazdignete se. Dakle, hvala, cimeri, svih vas šesnaest.

Počelo je kao idealni splet okolnosti koji se pretvorio u fijasko sa predumišljajem. Soba u kojoj žive 4 devojke ni ne može da liči na nešto drugo osim Fukušime na čekanju, kad sednete i racionalno razmislite o mogućnostima na duge staze. Tu ima 4 ćoška, 4 kreveta, 4 ormana i 4 devojke – ALO.

Dođem ja tako mlada i pod gasom, verujući kako svet kreće instant da se menja čim se ratosiljam atmosfere letargičnog vojvođanskog grada u kojem sam se ispilila.Mlada i zelena kakva sam bila, nisam znala da ne bi trebalo da bude dovoljno samo srljati u situacije bez razmišljanja i izabrati sobu sa cifrom sedam u broju jer je sedam tako simpatična cifra (ovako odlučujem o svemu u životu i zapravo, kada malo razmislim, ništa se nije promenilo, samo sam postala svesna svojih euforičnih i ničim izazvanih naglih odluka, pa se lakše nosim sa posledicama).

Elem, idealan splet okolnosti. Tu su Sofija, Irena i Tanja i neke super zgodne komšije sa Više medicinske škole, koje su malo učile, ali zato mnogo pijančile. Naravno i mi sa njima jer kud svi Turci i tako dalje.

Ovo je period kad sam najviše uživala u opštenarodnim okupljanjima, koja inače ne podnosim jer sam introvertna i posle svake vrste socijalizacije se regenerišem kao uvela biljka, danima. Što bi rekao Endi Vorhol „troje je žurka“, ja bih dodala „četvoro je katastrofa“.

Irenu i Sofiju pamtim kao izuzetno fine i blage osobe. Irena je duhovita i onaj tip čoveka sa kojim možete da pričate satima, a da to ne primetite. Sofija je ozbiljna, ali kao i Irena uliva ogromno poverenje i sa njima sam mogla da budem opuštena.

Ali, one brzo odoše jer su im fakulteti bili daleko i odgovaralo im je da žive na drugom mestu i ne gube previše vremena tokom dana u prevozu.

Tanja, cimerka koja je ostala iz prve postave, bila je u šemi sa tim likom koji je živeo u sobi do nas i imao devojku, a ona je bila u fazonu „nisam joj ja kriva što je vara“, dakle, prvi jasan znak da imam bliski susret sa nečim što bih narodskim jezikom mogla nazvati „ženski primerak idiota“.

Prepričaću situaciju koja bi trebalo savršeno da oslika kako smo živele po dolasku Bojane i Jovane, novih cimerki.

Tanja je u sred leta počela da umišlja kako ne može da spava pored otvorenih prozora i vrata jer to stvara promaju. Čuj,promaju na 35 stepeni tokom noći bez daška vetra kad samo moliš Gospoda da ti usliši želju za pljuskom ili počneš u očaju da organizuješ dodole kad shvatiš kako ti Bog sigurno ne uslišuje želje jer zna da si ateista.

Zatvaranje prozora i vrata u tim uslovima je bilo bogohuljenje svoje vrste, pa je Bojana koja je kao i ja potekla iz Vojvodine i imala izuzetno mirnu, panonsku narav rekla: „Ako još jednom ustaneš da zatvoriš taj prozor, jebaću ti majku.“

Jebanje majke je podrazumevalo otvaranje prozora ponovo, pa ponovo kad ga Tanja sekund kasnije zatvori. E onda je Jovana ustala i fizički nasrnula na Tanju, a Jovanina narav verujte nije blaga uopšte, iako je duša od čoveka. Pošla je da je, citiram„polomi“, a ja sam za sve to vreme uspela da stavim slušalice u uši i zamišljam da sam na nekom boljem mestu. Već u tom trenutku sam razvila osobinu potpune ravnodušnosti na gotovo sve vrste ugrožavajućih situacija.

„Miki, hajde da ih razdvojimo“

„Ne mogu, Boki. Meni se strašno spava, pusti ih.“

Sutra su dobile pretnju od upravnice doma, na pretnji se sve završilo i to je bilo to.

Ako ste pomislili da su ovo tri različite osobe, moram da vas razuverim. Sve je stalo u jednu mršavu i visoku devojku. Ličila je na maćehu iz bajke „Snežana i sedam patuljaka“, ali iz scene kada je raznosila jabuke (Diznijeva verzija iz 1937. godine), jedina razlika je što je dosta mlađa od nje.

Ovu iznenađujuću sličnost sam počela da primećujem kad je krenula da se opušta ispred mene, nakon približno dve nedelje boravka u istoj prostoriji. Imam problem sa tim što su mi ljudi prelepi samo ako ih vidim kao dobre, a upoređujem ih sa utvarama čim mi se zgade.

Prvo mi je nabacivala svog rođenog brata i neprestano govorila kako me vidi kao deo njene porodice. Onda sam ga i upoznala, ali je bio izuzetno napet lik, pa smo se dopisivali svega tri dana, što je bilo dovoljno da me Jelena uhvati u mašinu i da počne da se ponaša kao svekrva.

Moram priznati da mi nije bilo svejedno jer nisam svojevoljno odabrala da imam svekrvu, nego cimerku, pa sam se pitala šta mi je to trebalo i obrađivala šok za šokom svaki put kad mi kaže „Zašto ti je ovo ovde?“, „Ja bih to držala tamo“ i slično. Priznajem da mi čišćenje nikada nije bilo prioritet, ali posle svekrve sam počela da ga doživljavam stresnije nego obično.

Osim što je zakerala i nabacivala užu rodbinu (neću da grešim dušu, brat je izuzetno prijatne spoljašnjosti), konstantno je vrištala dok govori, kao da je među gluvima. Toliko je urlala da su je momci iz susedne sobe citirali bez problema. Slušali smo uglavnom koliko je ona poželjna i da kao rezultat toga svi žele da je ožene. Ne znam ko su svi, nikad nisam čula priču u kojoj je neko zapravo zaprosi, ali je momka varala sa bivšim i posećivali su nas i jedan i drugi, pa ćemo uzeti makar tu dvojicu kao dokaz teorije o poželjnosti.

Takođe, bila je vrlo osetljiva na zvukove i svetlost. Odatle teorija da je možda čak i vampir. Izbegavala je da diže roletne i zagrađivala otvore kroz koje bi svetlost sa prozora mogla da dopre u sobu jastucima. Ne šalim se.

Kad god sam se vraćala iz izlaska, žalila se da bučno hodam i budim je iz sna, iako sam se trudila da se krećem isključivo na prstima. Ako to nije vampir, recite mi vi šta jeste.

Nastupila je godina kada me je bilo na svakoj žurci i bilo mi je jedino važno da izlazim, jedem i učim (tim redom). Učim dovoljno da položim ispit, a jedem dovoljno da mi ostane veći deo nedeljnog džeparca za izlazak.

U to doba sam došla do spoznaje da u mom životu nema dovoljno iskustava na svakom polju, što sam zaključila ničim izazvana jer bi prosečnoj osobi sve što se dešavalo garantovano bilo previše. Ne i meni koja sam odlučila sve da promenim. Počela sam od upisivanja svih mogućih kurseva, a iz ovih avantura je proizašlo i interesovanje za novinarstvo i medije. Naglasiću kako se to dogodilo nakon 3 godine studija pedagogije, na opštu žalost moje porodice koja se vodila mišlju: „Mogla si lepo da radiš u nekoj školi kao gospođa, znaš li ti koliko je opasno biti novinar?“ Pedagogiju sam ipak završila, upravo gledam u diplomu koja stoji na polici i nikada odatle neće biti pomerena, odgovorno tvrdim.

Glavno je da sam shvatila da ću kao novinarka moći da govorim o stvarima o kojima bi trebalo da se priča, ali je i to u nekim redakcijama u kojima sam radila bilo potpuna utopija i potpuno bezumna ideja jer SLOBODA MEDIJA. Strava je što ovde mogu da napišem – serem se na slobodu medija. Sad mi je malo lakše. Malo.

Onda sam usvojila hipi stavove i propagirala ljubav bez rasnih, verskih i ostalih barijera. Kad biste upoznali moje bivše momke iz tog perioda, ovo bi vam bilo mnogo jasnije.

Ispričaću vam situaciju u kojoj se našla moja sledeća cimerka Jasminka zbog novonastalog pogleda na život koji sam plasirala iz vedra neba.

„Milana, probudila sam se noćas, otvorila oči i neko je samo tu stajao, potpuno crn, mislila sam da sanjam još, kao da imam lucidan san i samo sam zatvorila oči, prepala sam se.“

„Nisi sanjala, Tomi je dolazio po mene. Njega si videla.“

Sve vam je jasno. Kad god se setim ovoga umrem od smeha.

Sa nama je neko vreme bila i Dragana. Ona vam je lik koji najopuštenije ode na posao u pidžami i kad se vrati, sa vrata sobe pita „Kome biste vas dve sidu oprostile, hajde iskreno?“ Posle je stigla Sandra, pa je Dragana morala da ode. Na sreću u drugu sobu, a ne kod one što se ne kupa jer je imala cimerku koja se nije kupala, pa je zato i pobegla kod nas na prvom mestu.

Sandra je žurila da diplomira, pa se odmah potom udala za dečka gastarbajtera i mislim da žive u Švici. Pamtim je po prskanju kose pivom posle pranja, ona me je naučila da je to dobro za kovrdže. Za mene je svako nepopijeno pivo bez svrhe, pa nikada zapravo nisam usvojila taj beauty trik.

Maja je zauzela Sandrino mesto. To vam je devojka koja je toliko slatka da imate potrebu da je zagrlite kad god o nečemu priča, a deli komplimente najjače na svetu, primera radi:

„Ima oči kao krava, ali to je dobro, krave imaju najlepše oči. Jesi li nekada videla kravine oči izbliza?“

Maji hvala što me je spasla od najužasnijeg lika koji me je odveo na najgori dejt u istoriji dejtova. Lik mi je sat vremena pričao o dostignućima svojih roditelja i isticao koliko je to njima para donelo, a ona se na jedva 15 stepeni napolju skinuo da mi pokaže mišiće (ovo bi bilo potpuno okej da me pre toga nije počastio sa „Kad budeš bila moja devojka, nećeš moći da treniraš taj trbušni ples“), što je bila još jedna aktivnost koja me u to vreme okupirala.

Okej, živela sam sa devojkom 3 dana i nemam pojma kako se zvala. Ona sigurno takođe ne zna kako se ja zovem, možda ne zna čak ni kako izgledam. Dakle, ovo je logična i prihvatljiva situacija. Kao kad u izlasku nađete lika i sutra ne možete da se setite kako se zvao, znači vrlo slično, osim što sam ja imala 3 dana da zapamtim, a ne jednu noć, ali jebiga.

Dala mi je neki nakit koji je htela da baci, a ja sam rekla kako mislim da je bacanje nakita ozbiljan greh, pa sam ga spasila i na kraju sama bacila pola jer je bilo nenosivo, a drugu polovinu nosila dok mi nije postalo baš neprijatno.

E sad sledi najbolji period života u domu, bez preterivanja.

Milana je stigla na moje opšte oduševljenje jer u Beogradu za 3 godine nisam upoznala nikoga ko se zove kao ja, a koja je tek onda verovatnoća bila da živim sa imenjakinjom. Sa njom i Neda koja mi je prilično srodna duša.

„Šta misliš, kakav je bio seks druga Tita i drugarice Jovanke? Ili Zorice i Kemiša? Misliš da su oni stvarno toliko ažurni ili se samo hvale?“ ni iz čega smo započinjale razgovor koji je trajao satima.Čuvam kao oči u glavi dokument kojim su me ucenile da idem u, među studentima čuvenu, Menzoteku iz koje sam se jedva vratila.

Bilo je ili to ili biranje momka na klupicama, gde se leti okupljaju svi studenti doma, kojem ću morati da priđem sviđao mi se ili ne. Ispostavilo se da bih im manje stresa prouzrokovala da sam odbila izlazak i prišla nekome rendom.

Milana i ja, Milana, smo otišle u Menzoteku koja je otprilike vanbračno dete birtije pored puta u Pasjoj poljani i improvizovane diskoteke na rekreativnoj nastavi u Bogovađi, drugi razred osnovne škole.

Bila sam sigurna da je sada vreme da se pije do iznemoglosti jer mogu da trknem do sobe i zaspim čim mi se potencijalno sloši. Samouvereno sam pila dok se ujutru nisam probudila u sobi nekog lika iz bratske nam Crne Gore, obučena, hvala mu baš je ispao brat, srećom ne brat sa Pornhuba.

Nemam pojma kako sam dospela tamo jer se i dan danas ne sećam te noći. Poslednja uspomena na Menzoteku mi je čašica vodke (ili tekile, sigurno nije bila voda, iako je bilo providno) u rukama, a posle toga buđenje u toj sobi sa čovekom koji se ponudio i kafu da mi skuva, ali sam od sramote odbila.

Milana je izašla iz doma, ali ne i iz naših srca. Došla je Antonija o kojoj nemam šta mnogo da kažem, osim da je staložena i racionalna što sam ja doživljavala kao veliku stvar, pošto mi je manjkalo tih osobina u momentu. Neda i ja smo se malo suzdržavale od divljaštva pred njom jer nismo htele da je uplašimo ili zgadimo.

Poslednja soba u mojoj domskoj karijeri i poslednje dve cimerke. Ovo je neka tačka do koje sam morala da idem jer sam tek tad naučila da živim sa ljudima u pravom smislu reči. Dakle, sve pre toga je bila vežba. Postala sam najtolerantnija i najsmirenija osoba sveta, osim jednom kad me je pred Sanjom i Majom spičila egzistencijalna kriza. Tad sam pala u krevet na nekih nedelju dana, ali sam se i uzdigla i završila pedagogiju jer zlu ne trebalo, možda će me ona hraniti jer mi nije suđeno ništa kreativno i slobodnije.

Elem, kad su me prošle te crne misli, bila sam osoba od pametnog poteza i igranja na sigurno. Te godine sam sve radila za bolje sutra i mislila kako imam cilj, koji se često menjao, ali važno da ga imam.

Maja (ispostavilo se da se ovo ime najčešće ponovljalo među mojim cimerkama) je završavala master i tražila posao. Sanja je davala sve od sebe da postane psiholog. I tako smo živele mirno i u slozi, dok ja jednom zamalo nisam zapalila sobu.

Stavila sam vodu za kafu i Maja je sva srećna upala u sobu da me zove na večeru. To je bila naša tradicija, ako se ne vidimo ceo dan, bilo je obavezno da makar odemo zajedno na večeru. I ja srećna jer je vidim i jer sam gladna i konačno ću jesti, odem za njom.

Ismejemo se, večeramo, odemo po sladoled, posedimo ispred doma. Vratimo se, a u nas gleda užarena džezva sa istopljenim dnom, zalepljena za isto tako užarenu ringlu. Ja brzo isključim rešo i onda Maja, Sanja, koja u međuvremenu naiđe i očekuje sve osim skoro zapaljene sobe, i ja zagledamo jedna drugu, pa spaljenu džezvu. Moram priznati da je smišljanje kako ćemo je sastrugati sa ringle bio najkorisniji brainstorming u kojem sam ikada učestvovala i kruna mog cimerskog iskustva. Ali ne mogu da vam otkrijem tajnu, još su ožiljci suviše sveži, i na duši i na ringli.

Sve u svemu, uspešne 4 godine. Evo kako to znam:

Uspomena: neprebrojivo

Spaljene imovine: 0

Prijatelja za ceo život: 5

Neprijatelja: niko nužno, dakle 0

Životnih iskustava: 1000001

Bezizlaznih situacija: 0