​Neuništiva hijerarhija kalabrijske mafije

U zločinačkim organizacijama hijerarhija je sve. Italijanska vlada je pre nekoliko godina povela istragu pod nazivom  Crimine-Infinito u kojoj je otkrila složenu strukturu Ndrangete, kalabrijske mafije. Nakon što je dugo vremena smatrana "horizontalnom mafijom", iliti jednostavnom konfederacijom klanova, ispostavilo se da Ndrangeta ima čitavu tajnu hijerarhijsku strukturu sa vođom u centru, kao i u slučaju poznatije Koza Nostre.

Upravno telo Ndrangete je  Crimine(Kriminal), kojim rukovodi  capo crimine (šef kriminala). Njegov portparol,  mastro di giornata (majstor dana), prosleđuje njegova naređenja drugima. Ispod njih su pukovnici:  mastro generale (generalni majstor),  capo società (šef društva) i  contabile(računovođa).

Na dnu Ndrangete su ndrine, klanovi sačinjeni od članova iste porodice (koja se često proširuje ugovorenim brakovima). Svaka ndrina zadužena je za određenu teritoriju po imenu  locale(lokal), koja se ne poklapa uvek sa geografskom zonom: moguće je imati više lokala u istom gradu ili više gradova u istom lokalu.  Crimine kontroliše sve lokale na svetu i svi u njima moraju da se povinuju svim njegovim naređenjima.

Svaki lokal ima najmanje 49 članova i odgovara tituli  capo locale(šef lokala), koji se zove još i  capo bastone(šef kuka), po štapu koji pastiri koriste da sakupe ovce. On upravlja kriminalnim radnjama na svojoj teritoriji, saziva sastanke, odlučuje o primanju u članstvo i unapređenjima, i razrešava sukobe. Baš kao i  capo crimine u centralnoj organizaciji Ndrangete, svaki  capo locale okružen je sa  capo società, njegovim glavnim šefom;  mastro di giornata, koji prosleđuje uputstva potčinjenima (u slengu, "prenosi vesti"); i  contabile, koji nadgleda finansije stečene ilegalnim radnjama, tzv.  valigetta (kofer).

Lokali imaju dvostruku strukturu: Società Minore (Niže društvo), koje se sastoji od najnižih članova, i Società Maggiore (Više društvo), koje se zove još i Società Santa (Sveto društvo), sastavljeno od njihovih nadređenih. Ndrangeta ima mnoge činove (znane kao doti), a pozicija nekog člana određuje njegove zadatke, odgovornost i platu.

U Società Minore, najnižu lestvicu zauzima giovane d'onore (počasni omladinac), potomak bosa ili počasni član po rodbinskoj liniji. Iznad njega je picciotto d'onore (počasni dečak), prva uloga koja se dodeljuje onima koji postanu novi članovi Ndrangete. On izvršava uslužne zadatke, uglavnom manualne poslove, dok ne zasluži poziciju camorrista (bukvalno "onaj koji skuplja novac od iznude") i preuzme na sebe komplikovanije poslove. Najviša pozicija u Società Minore poznata je kao sgarrista (vojnik).

U gornji dom lokala, Società Maggiore, ulazi se kao santista (ime se odnosi na pripadnost Svetom društvu iliti Società Santa ). Stepenicu iznad je vangelo (jevanđelje), koji se tako zove zato što se zakleo na vernost Ndrangeti položivši jednu ruku na Bibliju (na levom ramenu nosi istetovirani krst). Sledeći je trequartino (tričetvrt), koji ima povlašćeni pristup trima četvrtinama organizacije (ima krst na desnom ramenu i smaragdnu ružu na stopalu). Činovi se potom nižu naviše: quartino (jedna četvrt), padrino (kum), crociata (krstaš), stella (zvezda), bartolo (poreklo ove titule je nepoznato), Mammasantissima (Presveta majka) i infinito (večnost). Najviša titula u Società Maggiore pripada Conte Agadino . Ime je verovatno poteklo od grofa Ugolina, koga Dante opisuje kao nekoga ko u Paklu jede sopstvenu decu. Bos Ndrangete sme da jede svoju decu, proda je ili žrtvuje a da ne bude podložan vendetti – krvnoj osveti. Stupiti na vrh Ndrangete bukvalno znači steći moć da ubiješ i izdaš rođenu krv.

***

Do određene tačke u hijerarhiji Ndrangete, svaki čin ima versku konotaciju i svog sveca. ( Picciotto se tako vezuje za Svetu Liberatu, camorrista za Svetog Nuncija, a sgarrista za Svetu Elizabetu.)

Važno je ne zaboraviti da se ritual inicijacije u Ndrangetu zove "krštenje". Članovi stanu u polukrug i među sebe prime kandidate za krštenje od "garanta", neke vrste kuma koji jemči za budućeg člana i iskrenost u njegovoj nameri da se pridruži klanu. Ritual vodi Capo società, postavljajući kandidatu pitanja i čitajući mu kodeks časti kog će morati da se pridržava po cenu svog života. Mafijsko krštenje je "krvavo krštenje": prsti novog člana se poseku oštrim nožem tako da mu kap krvi padne na molitvenu karticu sa slikom arhangela Mihaila – sveca zaštitnika Ndrangete – čiji se jedan ćošak potom spali. Na kraju ove ceremonije, nastaje novi "časni čovek". (Svako unapređenje u novi čin ima zasebni ritual.)

Deluje nemoguće, ali čak i danas, dok ovo pišem, mladi ljudi stupaju u zločinačke organizacije putem drevnih rituala. I ne samo u Italiji, već širom sveta.

U noći 15. avgusta 2007. godine, u mirnom gradiću Duisburgu, u Nemačkoj, odigrao se završni čin šesnaestogodišnjeg zavade. Nirta-Stranđo i Pele-Votari – dva najmoćnija klana u San Luki, kalabrijskom selu koje se smatra sedištem Ndrangete – bili su u ratu od 1991. godine. Sve je počelo običnom karnevalskom šalom: tokom proslave, neki momci iz klana Nirta-Stranđo bacili su jaja i brašno ispred bara koji je držao član porodice Pele, uprljavši kola člana porodice Votari. To je odmah doživljeno kao uvreda, pošto su svi znali da porodica Stranđo želi da proširi kontrolu nad svojom teritorijom. I tako je započela razmirica u kojoj je u narednoj deceniji i po stradalo više od deset ljudi. Poslednja ubistva počinjena su pomenute noći u Duisburgu, kada se klan Nirta-Stranđo spremio da osveti smrt svojih ljudi od nekoliko meseci ranije. Ubili su šestoro ljudi povezanih sa porodicama Pele-Votari, skoro sve veoma mlade, ispred italijanskog restorana Da Bruno, u kojem je jedna od žrtava upravo slavila 18. rođendan. Spaljena molitvena kartica sa slikom Svetog Mihaila koja je pronađena u džepu počasnog gosta navela je istražitelje na zaključak kako se u restoranu verovatno izvodila inicijacija u Ndrangetu. Unutra je pronađena statua Svetog Mihaila, a na zidu zadnje sobe bez prozora brojne ikone Madonne di Polsi (Naše gospe od Polsija, kojoj se klanjaju pripadnici Ndrangete), ispred dugog stola nameštenog za 12 osoba. Motivacija za ubistva i ceremonija održana u Duisburgu nastala je oko 2.000 kilometara odatle, u mestašcu San Luka. Pravila, kodeksi i rituali putuju iz San Luke do Nemačke, ostatka Evrope i Sjedinjenih Država – do bilo kog mesta na svetu do kog sežu pipci Ndrangete.

***

Biti u zločinačkoj organizaciji znači biti član strukture koja je delom poslovna firma, delom verski red, a delom drevna vojska (poput Rimske vojske, organizovane po legijama). Legendi i kodeksa u mafiji ima u izobilju, a ona ih koristi da izgradi kolektivni identitet svojih članova. Rituali su korisni zato što uspostavljaju pravila u svetu bez pravila: italijanske zločinačke porodice smatraju se najpouzdanijim organizacijama u podzemljima širom sveta zato što imaju propise koja nisu pravila sudske prakse – ili akona – već ponašanja i discipline u protivzakonitim radnjama (koje, po definiciji, nemaju pravila).

Možda zvuči paradoksalno da zemlja koja je poznata po apsolutnom odsustvu bilo kakvog pravila ima mafiju sa najviše pravila na svetu. Italijanski mafijaši su konzervativni i tradicionalni – što je sušta suprotnost njihovim modernizovanim, emancipovanim rođacima iz Amerike. Džo Pistone ("Doni Brasko"), agent FBI koji se infiltrirao u njujoršku mafiju, tvrdi da što se mafijaši više amerikanizuju to više postaju tek obične siledžije, koji uporno ne shvataju da zločine ne činiš samo da bi se obogatio, jer ako prekršiš pravila mafije, ti kršiš i njen način života.

Sedamdesetih godina prošlog veka, Vinćenco Makri, nećak i naimenovani naslednik Antonija Makrija, bosa ndrine Siderna (u Kalabriji), bio je "otpušten" – što će reći, izopšten iz organizacije – zato što njegovo ponašanje nije bilo u skladu sa ponašanjem dobrog starog Ndrangetiste (člana Ndrangete). Vinćenco se vozio vespom, izlazio u kratkoj majici i bermudama i na kraju su ga smenili. Čak i danas Ndrangetista mora strogo da se pridržava određenih parametara: ne sme da bude plejboj i mora da pazi na to da ne izaziva nevolje, mora da izbegava sukobe i glupe ispade. Drugim rečima, ne sme ne sebe da skreće nepotrebnu pažnju.

Uvek sam zatečen duhom apsolutne požrtvovanosti koji pokazuju bosovi zločinačkih organizacija. Često sam se pitao kako čovek može decenijama da trpi uslove zatvora sa maksimalnim obezbeđenjem (u kojem, prema italijanskom zakonu, mafijaški bosovi moraju biti držani). Shvatite tek kad vidite kako bosovi žive kao slobodni ljudi ili, još gore, kao begunci: primorani su da borave u skučenim bunkerima dok se kriju od snaga reda i zakona.

U Italiji ima više bunkera nego bilo gde na svetu. Ima mesta, kao što je oblast oko mestašca Lokri, u Kalabriji, gde su deo svačijeg svakodnevnog života. Domaćinstva prave bunker gotovo refleksno, pripremajući se za najgore: uz malo sreće za njim neće biti potrebe, ali je bolje imati ga za svaki slučaj. Bunkeri su sastavni deo građevinskih nacrta za podizanje novih domova. To vam je kao da brižni roditelji misle na budućnost svojih sinova pružajući im utočište u kojem će provoditi vreme kao begunci. Osim toga, mogao bi da zatreba rodbini, zetu, bratu od tetke ili ujaku. Mafijaš zna da će pre ili kasnije njegov život u spoljnom svetu biti moguć samo ako ume da se sakrije.

Bunker je, međutim, više filozofija nego skrovište – filozofija života na malom prostoru, neizlaska napolje, bez sunčeve svetlosti. To vam je kao životinjski kavez. To vam je zečija rupa koja izgleda kao da je pravljena za čoveka samo zbog oskudne kolekcije ličnih predmeta u njoj: molitvenih kartica, porno časopisa, kataloga za satove i automobile – stvari koje dokazuju da je moć mafijaša unutrašnja a ne spoljašnja. Bos mora sebe da zadovolji slikama tih satova i luksuznih kola, kupuje ih očima, jer nikada neće moći da napusti svoju paukovo gnezdo.

To je cena koju neko mora da plati kad želi pravu moć – moć nad životom i smrti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu