Crkva me je tužila za uvredu i dobila sam, na neki način

Pre nešto više od dve godine, javnost je uzburkala vest o devojci koja je transparentom na Paradi ponosa izazvala incident i uznemirila pola Srbije. Pre nego što sam bila svesna šta se uopšte dogodilo, ceo internet je pričao o napadu na mene. Tada sam otkrila svoju super moć da privlačim manijake i upadam u tragične situacije.

Tog dana gospodnjeg mi je neki namršteni lik u vojničkoj jakni polomio transparent, a ubrzo zatim, usledilo je i lomljenje inboksa. Nije prošlo ni sat vremena kada su pristigle prve preteće poruke. Narednih mesec dana mi je glavna zanimacija postalo blokiranje nasilnika na Fejsu i gubljenje vremena u policiji. Od 33 slučaja ozbiljnih pretnji koje sam prijavila, još nijedan nije pokrenut.

Šta li sam napisala toliko užasno da postanem meta javnog i medijskog linča? Da li sam poželela smrt nekoj društvenoj grupi? Prikazala nacistički simbol ili se možda odrekla Kosova? Ne, ništa od navedenog. Na mom transparentu stajala je slika crnogorskog mitropolita Amfilohija Radovića i stihovi jednog veselog letnjeg hita "Nađi nekog za sebe i ljubi se satima".

Foto: privatna arhiva

Sad se pitam, zašto je jedna izjava lepih želja visokom crkvenom funkcioneru izazvala u našem narodu poplavu negativnih reakcija, dok su brutalni slučaji nasilja nad ženama, LGBT zajednicom i drugim manjinama svakodnevno ignorisani?

Na svaki niz pretećih i uvredljivih poruka, obavezno je dolazila jedna u produhovljenom (malo)građanskom maniru. Neka varijacija na temu: "Nemam ja ništa protiv tih ljudi, ali zašto provociraju nas koji smo vernici i uzorni strejt građani?"

Malo je reći da mi se digne kosa na glavi kada zauzimanje stava protiv govora mržnje definišemo kao provokaciju. Iz godine u godinu slušam predstavnike crkve kako LGBT populaciju porede sa pedofilijom, bombardovanjem i prirodnim katastrofama. Mitropolit Amfilohije Radović je i sam dobio preporuku da se izvini učesnicima Parade ponosa zbog besede o "Paradi srama", u kojoj je zaključio da je "smrad otrovao i zagadio prestoni grad Beograd. Najveći smrad koji je sodomski smrad. Otrov. Strašniji od onog uranijuma koji su ostavile bombe NATO pakta. Budite uvereni da je to predukazanje propasti hrišćanskih naroda."

Tadašnja poverenica Nevena Petrušić naložila je mitropolitu Amfilohiju da se izvini, ali od toga ništa nije bilo jer, kako rekoše crkveni oci, on nije državljanin Srbije.

I šta jedan magnet za tragedije poput mene može da uradi kada ne želi da toleriše diskriminaciju i govor mržnje samo zato što dolazi od osobe na visokom društvenom položaju? Pa, da stavi njegovu sliku na transparent i ljubazno mu predloži da sve nas nastrane ostavi na miru tako što će naći nekog za sebe, odnosno okrenuti se svom životu. Spoiler alert, poruka nije tako primljena.

Ipak, kao što uvek biva sa prolaznim skandalima, nakon par meseci stvar je potpuno utihnula. Kako je vreme prolazilo, ostavila sam iza sebe taj nesrećni događaj. Problem bio je što taj nesrećni događaji nije završio sa mnom.

Lagano ulazimo u 2015. godinu, kada mi jednog dana ćale javlja kako stižu neki sudski pozivi na moje ime. Pošto je poslednji - ujedno i jedini - prekršaj koji imam jedna neplaćena Busplus kazna iz 2013. godine, ne pridajem ovoj vesti mnogo značaja. Meseci prolaze, ja uveliko zaboravila na sudski poziv, kad evo ga ćale opet. Rekoh mu: "Šta god da je primi ga, ne bežim ja od zakona."

Ali otac je tip koji ne bi primio flajer na ulici, a kamoli sudski poziv. A pozivi su postajali učestaliji i poštari nasrtljiviji, sve dok jednog dana nisu nahvatali moju sestru. Rekao je da mora da prihvati u moje ime, inače će se nešto desiti. Šta će se to desiti? Izgleda da nikada nećemo saznati, pošto ga je poslušala.

Mogu jasno da premotam film na trenutak kad otvaram svoj prvi sudski poziv. Prvobitnu opuštenost i radoznalost zamenio je potpuni šok kada sam pročitala da me, ni manje ni više, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović tuži za 450,000 dinara zbog uvrede na javnom skupu. Prvi put u životu sam se osećala kao da me oči varaju u pravom smislu te reči.

Foto: lična arhiva

Sledećih par dana sam neprestano bila na ivici nervnog sloma. Nisam mogla normalno ni da spavam. Od te kombinacije anksioznosti i umora, postala sam nepodnošljiva svima oko sebe. Ali stvarno mi nije bilo lako. Znam sam gde živim i kako funcioniše pravosudni sistem u zemlji gde je pravda misaona imenica.

Želela sam da pobegnem, nestanem. Da tražim azil u Kanadi. Nakon mnogo negodovanja i prenemaganja, morala sam da se suočim sa situacijom i angažujem advokata kog ne mogu da priuštim da bih pobedila tu tužbu, pre nego što izgubim razum.

Predstavnik crkve se nije pojavio na prvom ročištu, što je sasvim očekivano. Zanimljivo je bilo što je i njegov advokat, akademik i član Rotari kluba, bio previše bitan da se pojavi. Tako je slučaj prebačen na neku treću advokaticu. Izgledala je umiljato i formalno u isto vreme. Delovala mi je kao osoba kojoj je vrhunac tinejdžerskog bunta bila cigara iza škole.

Ušli smo u jednu prilično neimpresivnu sudnicu. Priznajem da sam očekivala više od prostora u kojem ću prvi put biti osuđena za krivično delo. Nije bilo visokih plafona i nameštaja od punog drveta. Samo jedna mala depresivna soba sa plastičnim stolicama i četiri stola. Osećala sam se kao lik iz nekog distopijskog filma pored zastarelog kompjutera i kartonskog kalendara.

Foto: privatna arhiva

Ćutala sam dok su odrasli u sobi pričali. Prijala mi je uloga deteta koju su mi dodelili, jer je podrazumevala da ne mogu da budem odgovorna za svoje postupke. Advokat je pametno podsetio sudiju da se problematični događaj dogodio još pre dve godine. Ako sam sada dete, tada sam praktično bila novorođenče!

Odmah je svima bilo jasno da sud neće nezaposlenoj studentkinji društvenih nauka propisati kaznu od 450,000 dinara. Zbog toga, ili zato što je dobar čovek, Amfilohije i njegovi advokati su na sledećem ročištu predložili da sud odbije tužbu uz moje izvinjenje.

U tom trenutku sam imala izbor da uzjašem krila pravde i kažem povlašćenom vrhu da moja čast nije na prodaju, ali nisam budala. Bez razmišljanja sam prihvatila ponudu. I dok sam u glavi debatovala koje bi reči bile najpogodnije za zapisnik o mom porazu, sudija je počela da diktira izvinjenje. Moje izvinjenje! Onda se priključila Amfilohijeva advokatica i na kraju, moj advokat.

U stvarnosti, svi su se izvinili Amfilohiju osim mene.

Na kraju nije bilo uzalud ni što sam unajmila preskupog advokata. Njegova verzija izvinjenja je proglašena za finalnu i glasi: "Okrivljena Jakšić Ana izjavila je da se privatnom tužiocu izvinjava zbog radnji koje joj se stavljaju na teret privatnom tužbom, a koje je on doživeo kao uvredu."

Stvari su ispale bolje nego što sam mogla da zamislim, a zamišljala sam sudnicu iz serije Red i zakon. Čak sam posle sa advokaticom imala relativno prijatan razgovor o tome kako je ona liberalna osoba jer ima prijatelje "tog opredeljenja". I, moram da kažem da je Amfilohije u mojoj mašti ispao mnogo veći zlikovac nego u stvarnosti.  Drago mi je da smo se pomirili i nadam se da se neće mnogo naljutiti ako vidi ovaj tekst.

Glavna fotografija: Lazara Marinković, Parada ponosa, Beograd, 2016.

Još na VICE.com

Kroz šta sam sve prošla kao novinarka kad me je tužila crkva

Zašto je ovim mladim ljudima važno da volontiraju na Prajdu

Pravda u Srbiji 2016: borba sa vetrenjačama

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu