Reklame
Музика

Čuvajte se fanova novog Tool-a

Malo koga je teško podneti kao što su fanovi grupe Tool.

pisao Galeb Nikacevic
09 Avgust 2019, 11:55am

Skrinšot Jutjub

Stigao je novi Tool. Za nas koji smo ljubitelji ove grupe otkako znamo za sebe ovaj podatak predstavlja drugi dolazak Isusa. Možda je čak i važniji od tog događaja. Ali, kao što znamo, poput fanova Dream Theatre, Tarantinovih filmova ili celokupne black metal scene, fanovi grupe Tool takođe spadaju u kategoriju pretencioznih smarača. Od onih koji konstantno imaju nešto da im zamere, preko onih koji se proseravaju o dubokoj filozofiji njihovih konceptualnih albuma, pa sve do fibonačijevih sekvenci na albumu Lateralus, prosto se ne zna koji od nas je gori. Ali to smo mi — ljubitelji grupe Tool.

Sva pretencioznost fanova funkcioniše kao savršeno ogledalo još gore slike i prilike Džejmsa Mejnarda Kinana, frontmena grupe. Ukoliko ne znate o čemu govorim, slobodno ukucajte „Maynard interview“ na Jutjubu i svaki problem sa konstipacijom koji ste eventualno imali će nestati kao rukom odnešen.

No, to i dalje ne umanjuje njihovu veličinu i zaostavštinu. Od svog nastanka sa EP-em „Opiate“ (1992), i debi albumom „Undertow“ samo godinu dana kasnije koji su dosta vukli na industrial zvuk, evolucija koja im se desila sa albumima „Ænima“ ka nešto tvrđem garažnom zvuku i otvorenijim metal izdanjem i koketiranjem sa nepranim ritmovima (kako metalci popularno vole da ih zovu „matematikom“), pa sve do "Lateralus" (2001), koji je tehnički najkompleksnije izdanje u kojem tribalni zvuk dopunjuje organsko jedinstvo svih pesama i postaje jedan od prvih pravih konceptualnih albuma ove grupe koji se skoro uvek sluša u celosti, u jednom sedenju, kao da je jedna pesma. Prema mišljenju većine ljubitelja ove grupe, ako nikada niste čuli za Tool i treba da se upoznate sa njihovim likom i delom, onda je to ovaj album. Nakon njega, 2001. godine anticipacija od punih sedam godina do njihovog poslednjeg „10.000 Days“ albuma je, ne samo podigla očekivanja na nerelan nivo, već je u promeni zvuka koji je usledio, posebno pesmama inspirisanim smrću Mejnardove majke, kao i naučnice Marije Kiri, sa pesmama „Wings for Marie Part I.“ i „10.000 Days“, publika koja ih je do tada pratila fanatično i svaki njihov gest provlačila kroz filtere najrazličitijih značenja uspela da se polarizuje.

Nakon toga je usledila pauza od punih trinaest godina. Trinaest godina za vreme kojih se desila, ne samo eksplozija Interneta, već i društvenih mreža, pa se svaki skorojević koji je u nekom fragmentu nekakvih razgovora uhvatio tristoti deo priče o grupi Tool i jednostavnim gugl pretraživnjem pretvorio u velikog fana koji, tobože, podjednako željno iščekuje novi album čija se anticipacija kroz vreme, prosto, pretvorila u mim.

Čak i bukvalno.

Inflacija ovih ljudi, kao i razočaranje poslednjim izdanjem, stvorila je, još jednom, nerealna očekivanja, ali je isto tako udaljila veliki broj tvrdokornih fanova od same grupe.

I sam se sećam kada su bili u Beogradu 2007. godine u okviru svoje turneje promovišući „10.000 Days“, ja sam u rukama imao dvadeset karata koje nisam imao kome da poklonim. Danas se pitam, gde su svi ti silni ljubitelji grupe bili te 2007. godine. No, bendovi rastu, hvala bogu da je tako i za njihovu muziku čuje sve više ljudi na ovaj ili onaj način. Sa time da se kod Toola ovaj fenomen nešto razlikuje, jer dolazi do sudara različitihi kulturnih identiteta koji ne dele isti životni, kulturni i ideološki prostor. To je ujedno najveća mana i najveća prednost ove grupe: s jedne strane privlače fanove iz najrazličitijih životnih i muzičkih sfera, ali s druge diretkno svojom inflacijom i pretencioznošću ugrožavaju one koji su među njima najtvrdokorniji i koji (uporno) tvrde kako „običan“ plebs to ne može da razume.
Ovakva mitologizacija i mistifikacija jednog benda, naravno, iskrivljuje sliku do besvesti i područje interneta pretvara u cirkus. Sa pojavom singla „Fear Inacolum“, u prevodu „Strah od vakcinacije“, kojim najavljuju svoj istoimeni novi album nakon punih 13 godina i koji izlazi 30. avgusta, ponovo su se rasplamsale davno ugašene vatre, ali sa jednom ključnom razlikom — ti likovi su stariji za 13 godina. Nisu to više pozni dvadesetogodišnjaci, ili ljudi u ranim tridesetim, ovo je sada već sredovečna publika koja je potpuno podetinjila, jer je njihova omiljena grupa probudila poznog tinejdžera među njima iz stanja duboke hibernacije. I kao što poznata izreka kaže: prvi put je tragedija, ali drugi put je farsa.

U životu i radu jednog benda, posebno benda koji traje tako dugo, stvori se organsko jedinstvo zvuka, kao i estetska distinkcija po kojoj postanu prepoznatljivi — upravo ono što su od „Opiate“ do „Lateralus“ albuma Tool izbegavali veoma dobro.
Progresija koju su ostvarili iz albuma u album u tom periodu je vrlo verovatno jedna od najboljih progresija i razvoja zvuka nekog benda u celokupnom dvadesetom veku. Stoje, kada je progresija motiva, ideja, zvuka i samog nastupa u pitanju, rame uz rame sa grupama kao što su Pink Floyd ili The Beatles. I to nije preterivanje.

Prva repeticija i nagoveštaj kreativne iscrpljenosti je, zapravo, usledila tek na „10.000 Days“ koji, iako zaista odličan album, ipak pokazuje znakove slabljenja. Ali tu lestvicu su sami podigli i donekle su za nju krivi, a opet, zar nam nije dovoljno? Koliko imamo prava da očekujemo i na osnovu čega? Zar nije dovoljno uživati u svesti da postoji odlična muzika, posebno danas, kada imamo jednu veliku inflaciju vulgarnosti kojom smo zatrpani kroz algoritme društvenih mreža?

„Fear Inacoloum“, možda dolazi u pravom trenutku, ali ta radikalizacija njihovog zvuka ipak izostaje na najavnom singlu. Od velikih očekivanja dobili smo samo solidan singl. I ko je sada kriv za to? Da li Tool što zvuče kao Tool, ili mi koji smo očekivali ne znam šta. Sada već opšta mesta Tool-ovih harmonija, tribalnih perkusija, u kombinaciji sa predvidivim ritmovima monstruoznog Denija Kerija na bubnjevima i vrlo prepoznatljivog „Tool štima“, ova pesma je zadovoljavajuća, ali i ne više od toga (da se razumemo, nije baš toliko predvidiva kao stvaralaštvo grupe "Mumford and Sons"). Ona vrlo verovatno neće privući nove fanove, neće oduševiti pomodarne pristalice benda koji samo žele da budu kul na društvenim mrežama i, naravno, neće pogoditi one koji su se u poslednjih trinaest godina promenili, ali nemaju sposobnost da razumeju te promene. S druge strane, tvrdokorni fanovi grupe će ih prihvatiti oberučke i ovaj album je baš za njih. I možda, prvi put od njihvog nastanka, klub ljubitelja grupe Tool će postati optimalan. Otpašće viškovi, a njihova ciljna grupa će, najzad, u spokoju moći da uživa u slatkoći sopstvene taštine kako su baš oni ti koji slušaju i „razumeju“ muziku za koju obični smrtnici prosto nisu dovoljno dobri. Baš ovom inflacijom, ironično, dobiće ono što su oduvek priželjkivali — intelektualni hibris u kojem mogu da se brčkaju, onako avgustovski, kao na moru.

Hej, da ne grešim dušu, ja sam prvi među njima. Do tada, "Fear Inocolum"