Mozak mi je ’operisala’ doktorka čiju sam vizit-kartu našla na ulici

Imala sam jednočasovno sveobuhvatno iskustvo, u nameri da se opustim. Ali šta zapravo plaćam?

|
22 januari 2019, 9:45am

Fotografije: Daisy Schofield 

Prilično mnogo vremena sam provodila pod stresom. Kada sam bila slobodnjak, otkotrljala bih se iz kreveta i pokupila limenku Red Bula jednim hitrim, uvežbanim pokretom. Onda bih je sabila pre nego što bih uopšte otvorila oči. Zatim bih sela za laptop i kucala sve dok se ne bih setila da pojedem nešto, a to bi bilo par kobasica Linde Mekartni, koje bih progutala na brzaka. Ovo je život koji si izabrala, pomislila bih, dok bih škrgutala zubima, zbunjena vremenom, u panici zbog dozvoljenog minusa. Ako nastaviš da radiš, možda ćeš jednog dana moći malo da dokoličariš.

Ovih dana sam manje pod stresom. Imam posao koji me ne uništava, i stekla sam naviku da mi prioritet budu stvari koje mi donose sreću, kao što je da jedem kuglice od pirinča u krevetu, ili da na Dens Metu đuskam na "Word Up“ od Kamea. Ali svima bi nam dobro došlo više opuštanja – naročito ako si sprženi milenijals. Većina nas smo švorc. Naši iznajmljeni stanovi su buđavi. Naš IKEA nameštaj se raspada. Provodimo naše vreme – naše dragoceno vreme, naš konačni životni vek – u kancelarijama, ili iza kasa u prodavnicama, ili kako god da plaćamo račune. Kapitalizam je kurva, itd.

Zbog čega sam bila zaintrigirana, kada su mi pre neki dan na ulici dodali ovu karticu:

1547221316241-IMG_1627

"Ultra opuštajuće“ i "operacija mozga“ nisu dva koncepta koji obično idu zajedno, ali takav je slučaj sa mnogim stvarima – pomfrit iz Mekdonaldsa i čokoladni milkšejk, joga i muzički festivali – i to ne znači da ne treba da ih probamo.

S toga sam, čim sam se vratila u kancelariju, napisala mejl "Dr Leon“, tražeći da smesta zakažem sastanak. Odgovorili su mi i rekli da dođem sutra u pola 1 popodne, pozvonim na vrata, i krenem na putovanje do bolje verzije sebe. Kada je kucnuo čas, odvukla sam svoje razmontirano telo niz Brik Lejn, gde je "klinika“ stacionirana, i povela sa sobom stažistkinju Dejzi da napravi par fotografija.

fake brain surgery less stressed

Kada sam stigla, dočekala me je dr Leon (inače poznata kao Sofi Li-Henson, osnivačica XNN Systems), koja je nosila beli mantil i u rukama držala kliper. "Tako mi je drago“, rekla je entuzijastično, sprovodeći me u prostoriju koja liči na salon za masažu sa blago medicinskom oštricom, dok se u vazduhu osećao miris esencijalnih ulja. "Molim vas, raskomoti se“. Pokazala mi je na mekanu fotelju, pre nego što mi je pustila neke snimke ljudi naučničkog izgleda koji govore o tome kako mogu da postanem "bolja ja“ putem "neuralnog unapređivanja“.

Onda je od mene zatraženo da ispunim formular i napišem koliko sam trenutno srećna, na skali od jedan do deset (sedam, ponekad osam); da li najviše vrednujem ljubav, znanje ili moć (ljubav); i šta želim da postignem posle sesije (kreativnost, produktivnost, ili kombinaciju obe te stvari). Posle su me odveli na stolicu za masažu u uglu, gde mi je dr Leon na glavu stavila neke naočari i slušalice, i pustila neku laganu muziku u pozadini.

"Da li vam je udobno, gospođice Džons?“, pitala je. Klimnula sam glavom. "Onda ćemo početi“.

1547470581347-DSC00933-copy

Ne mogu zaista da objasnim šta se zatim dogodilo. Dr Leon mi je prsnula neku tečnost sa ukusom mentola u usta ("neki pacijenti od ovoga imaju halucinacije“) i utrljala mi neki neidentifikovani gel u čelo. Govorila je o mom "boljem ja“ mikročipu, i kako će prodreti u moju "moždanu kesu“. U jednom trenutku, glava je počela lagano da mi vibrira, dok je kružila mekanim Nutribulitom duž mog lica. Kao neko ko ima gotovo Autonomnu čulnu vrhinsku reakciju kada ode kod frizera ili sređuje obrve, ovo iskustvo mi je bilo ekstremno opuštajuće. Kada mi je rekla da je "procedura“ gotova i da mogu da ustanem, bila sam omamljena, kao da mi je neko izmasirao glavu, ili kao da sam se upravo probudila.

Očigledno, prilično brzo sam shvatila da je XNN Systems u suštini lično pozorište. Isuviše je čudno, isuviše apsurdno da bi bilo drugačije. Posle toga, kada je izašla iz lika, Sofija mi je rekla da je pokrenula ovaj projekat pre šest godina, u isto vreme kada je završila grafički dizajn na Centralnom Sent Martinsu.

"Ja nisam preterano duhovna“, rekla mi je. "Nisam veliki fan joge, nikada ne bih mogla da se bavim meditacijom. S toga sam počela da razmišljam o pristupnoj tački koju bih mogla da iskoristim da postanem zainteresovanija za promišljanje i velnes – i za mene je to bila naučna fantastika. Ključno je bilo stvoriti eskapizam, koji je zavisio od publike – i da dobiješ isto onoliko koliko daš“.

1547470593690-DSC00940-copy

Svrha XNN Systems – koji je počeo kao ogranak Secret Cinema – u širem smislu mogla bi se nazvati "zabavom“. Sofiji dolazi popriličan broj parova na prvom sastanku, na primer, i jasno je da je namera da to bude predstava. Ali takođe se fino uklapa i u neodređene, maglovite ideje o "velnesu“, i mnogo ljudi dolazi isključivo zbog toga. "Moj trenutni cilj je da istražujem pozorište i iskustvo kao vid terapije“, piše na njenom sajtu za zakazivanje. "Istražujući tehnike koje se trenutno koriste, moja kompanija XNN primenjuje metode putem iskustva, i publici pruža mogućnost da istraži eskapizam i slobodu“.

Naravno da je sve ovo vrlo neodređeno. Sofija nema formalne terapeutske ili medicinske kvalifikacije, niti tvrdi da ima. Ali to nameće neka zanimljiva pitanja, kada je reč o tome na šta smo sve spremni da bi bili pod manjim stresom. Kada provodimo koliko god vremena na masažama, ili vampirskom zatezanju lica, ili sa svećama ispod čaša na leđima, ili plutajući u rezervoaru za blokiranje čula, na primer, da li stvarno plaćamo za "proceduru“ i navodne koristi od nje, ili plaćamo da se sat vremena neko lično stara o nama? Na mnoge načine, lažna operacija mozga se nimalo ne razlikuje od svega toga.

Ovi tretmani takođe ne izazivaju osećaj krivice. Kada usred dana ležimo u krevetu umesto da radimo, smatraju nas lenjima. Ali kada smo zavaljeni u stolicu za masažu i dajemo 40 funti za "terapeutsku“ proceduru (koliko bi ova sesija tačno koštala), onda se samo staramo o sebi.

1547477497345-bottle-and-arm-band

Nisam otišla sa "operacije“ praznih ruku. Sofija mi je po dolasku stavila medicinsku narukvicu, a kada sam odlazila, dala mi je je bočicu "rastvora za razvoj“ za "postoperativnu negu“. U bočici, naravno, nije bilo ničega. "Ispunite je do grlića svojom omiljenom tečnošću za piće“, pisalo je na etiketi. "Popijte, i to ponovite tri puta“.

Na neki način, bočica je odgovarajuća metafora za čitavu ovu stvar. Izvinite ako zvučim kao revnosna studentkinja filozofije koja je upravo otkrila Karla Marksa, ali u tako zahtevnoj klimi kao što je naša – u kojoj nas uče da rad znači novac, a novac znači uspeh, i da je dokolica s toga neprijatelj novca, i da je dokolica anti-uspeh – može da bude teško odvojiti vremena za sebe. Relaksacija je tako prolazna, i često toliko puna krivice, da se može lakše uživati u njoj ako je zamaskiramo u nešto medicinsko, nešto što je od koristi za naš boljitak, nešto što će nas učiniti produktivnijima.

Ili samo možda previše trabunjam i treba da se vratim na posao.

Više na VICE
VICE Kanali