Psihološke posledice odricanja od omiljene hrane

"Ne popušta mi čežnja za takosima sa preprženim pasuljem i mlekom.”

|
sep. 20 2018, 10:27am

Fotografija: tbralnina / Getty Images

Kada je Giljermina Sančez imigrirala u SAD iz Mičoakana u Meksiku sa dvanaest godina, tradicionalna kuhinja i običaji samo su delimično uspeli da je isprate do Votsonvila u Kaliforniji. "Doneli smo sa sobom hranu ali ne i način obrade jer smo ovde imali mnogo više posla," priča ona. "Usvoji se brži životni ritam. Nije nam kod kuće baka spremna da ostavi pasulj da se kuva preko noći."

Ova razlika postala je upadljiva 2014. kada je kod Sančez ustanovljen sindrom hroničnog umora (CFS), poremećaj nepoznatog uzroka za koji propisana terapija ne postoji. Godinama je patila od teške letargije, a simptomi su se samo pogoršali od kako se sa sinom vratila iz obilazaka univerziteta; tri dana nije bila sposobna da pomera ruke.

Naći odgovarajuće rešenje za CFS je naporno; pokušavaju se razni pristupi, a čak i najstrpljiviji pacijenti počnu da sumnjaju u modernu medicinu. Sančez je lek našla u dijeti: morala je da iz ishrane izbaci skrob, mahunarke, i mlečne prerađevine. Nažalost, ovo je eliminisalo njena omiljena jela iz detinjstva. (Vredi istaći da efikasnost dijete u lečenju CFS široko varira; ne postoji jedna vrsta pogodne ishrane za sve koji pate od ovog oboljenja.)

Sančez kaže da je još i dobro prošla, imajući u vidu bolesti koje se javljaju u njenoj porodici. Od osmoro braće i sestara, jedina je izbegla dijabetes, a zna i mnoge ljude čije hronične bolesti imaju teže posledice od ograničenja u ishrani. "Rekla sam sebi, čekaj, pa ovo ti je prilika za novi život", kaže ona, "Ne dobije to baš svako."

Ali šta raditi posle te druge prilike? Ovaj aspekt medicinski narativ tragično zanemaruje. Uloga hrane u procesu lečenja obično se potcenjuje, a gubitak veze sa "utešnom hranom" ga samo otežava. Sančez kaže da joj je od pobede nad bolešću ostao samo gorak ukus u ustima.

Stupile smo u kontakt preko foruma posvećenog hroničnim bolestima na kom sam postavljala pitanja u vezi sa slučajem mog oca koji je izgubio apetit ovog aprila, posle transplantacije pluća. Mi smo iz Midvest regiona, gde se kad god je nekom teško jede hrana sa mnogo sira, ugljenih hidrata, i skroba, uz prelive sa mesom ili razne masne supe iz konzerve. Utešiti bolesnika bez hrane zvučalo mi je suludo.

Otac je dobio dijagnozu idiopatske pulmonarne fibroze krajem 2017. Od starta mi je savetovao da ne guglam ime bolesti, što sam ja naravno odmah uradila. Pročitala sam razne tekstove, kao da bi druga perspektiva mogla da promeni činjenice; reči "loše prognoze" i "tri do pet godina" lebdele su ekranom.

Božić je bio mučan. Tata je bio sa nama, ali kao da smo ga već izgubili. Voleo je fitnes, književnost, i hranu – u teretanu je išao svako dana već 35 godina, ali danas više nije bio taj čovek. Ruke us mu drhtale pa je teško mogao i da čita. Ipak, bar smo još imali hranu. Mama je za Badnje veče naručila tonu raviola iz restorana Gino’s u Henkoku u Mičigenu, naša porodična tradicija. Hrana nas je podsećala na lepša vremena, simbol istrajnosti i bezbednosti, u smiraj njegovog života.

Ubrzo je počeo da gubi i apetit. Divili smo se dostignućima nauke, ali realnost je usledila posle transplantacije pluća. Nije nam se vratio kao isti čovek: bio je živ, ali nekako prigušen.

Hrana nas teši, bar delom, zbog Pavlovljevog refleksa. Društveni ljudi češće nalaze utehu u hrani, kaže Džordan Troisi, psiholog sa Univerziteta Juga u Sevaniju, država Tenesi. Troisi ispituj psihološku vezu koju ljudi razvijaju sa hranom, "ključna sećanja" u međuljudskim odnosima.

"Utešna je ona hrana koja nas asocira na bliske odnose sa ljudima", kaže on. "Bezbroj puta smo je jeli u društvu bliskih osoba, pa nam ona sad ima isti efekat… kao kad držimo porodičnu fotografiju na stolu. Ta hrana može da bude melem za dušu posle emotivno zahtevnog dana."

Možda hrana ima taj efekat u mojoj porodici jer smo otac i ja veoma bliski. Kao što je često slučaj kod roditelja i dece, sukobi nam se baziraju na osobinama koje delimo, strastveno ulazimo u svaku svađu. Jednom smo se svađali oko Tonija Kušnera pa je moj otac uzeo knjigu Angels In America, otvorio je, i pravio se da povraća. Vikao je, "Ja sam Toni Kušner! Ispovraćao sam se na papir! Dajte Pulicera!" Nisam se slagala sa njegovim mišljenjem, ali poštovala sam snažan stav o pisanoj reči sposoban da inspiriše takav dramatičan nastup.

Ne znam da li ću tako nešto ponovo iskusiti. Ne znam ni da li će moj otac ponovo moći da uživa u prazničnoj večeri. Gubitak apetita bio je kap koja je prevršila čašu. Bar uživanje u hrani, mislili smo, bolest neće moći da mu oduzme.

Sančez mi je na forumu odgovorila i pomenula koliko joj nedostaje hrana. Kada smo kasnije razgovarale, pitala sam je kako izdržava. "Nikako", rekla je. "Iako sam zadovoljna, ne popušta mi čežnja za takosima sa preprženim pasuljem i mlekom".

Troisi kaže da je tema zanimljiva; koliko zna, ne postoje studije koje se bave psihološkim efektima uskraćivanja omiljene hrane, ali nada se da će ih jednog dana biti. Istraživanja veze između hrane i raspoloženja obično su na temu zdrave ishrane koja podiže nivo serotonina, ne na temu restriktivne dijete koja izaziva duševne bolesti. Ipak, Troisi ističe da je psihološki značaj koji ljudi pridaju hrani mnogo veći nego što se obično misli kada se bira efikasna terapija. "Fiziološka veza se intuitivno naslućuje", kaže on, "ali moj rad ukazuje na to da bi psihološki efekat mogao da bude čak značajniji od negativnih fizioloških posledica konzumacije utešne hrane."

Ovo bi značilo da su čak i osobe koje prinudno izgube vezu sa hranom koja ih je nekad tešila sposobne da razviju slične asocijacije vezan za nove vrste hrane. Možda bi ulogu raviola mola da odigra neka lakša hrana sledećeg Božića, pa da moja porodica počne to da vezuje sa utešnim mislima. Možda će i Sančez naći jela koja su joj utešna u sličnoj meri kao što je nekad bio preprženi pasulj. Ipak, mislim da trba prepoznati koliko ljudi pate u nedostatku ove hrane. Očekivati uredu katarzu bez posledica, iako smo naglo odvojeni od jedno dela našeg identiteta – bolešću, migracijom, ili nečim trećim – je nerealno. Kad mi je Sančez rekla da joj je još uvek teško, uzela sam to za potvrdu svog stava.

U redu je iskusiti patnju, čak i u novom životu posle druge prilike. Teške bolesti prave veliki jaz između sadašnjeg i pređašnjeg perioda. Kako kaže moj omiljeni lik iz predstave koju moj otac ne voli, život je bolni napredak, žudnja za izgubljenim, san o onome što tek dolazi. Čak i kad nam je život spasen, potrebno je ožaliti način življenja koji ostavljamo za sobom.

Više na VICE
Vice Channels