Kultura

40 godina u Njujorku kroz fotografije jednog taksiste

Nova knjiga Meta Vebera pod nazivom "Street Trip: Life in NYC" prikazuje sirovu energiju ovog grada iz perspektive jednog vozača.

pisao Miss Rosen
22 Jul 2019, 9:04am

Fotografisao Met Veber u Harlemu 1988.

Kada pomislite na koncept “Taxi Driver,” u glavi vam verovatno sine slika Njujorka sedamdesetih - taman, prenaseljen grad prepun kič dekadencije i neporecive primamljivosti. U pitanju je grad koji fotograf i taksista Matt Weber poznaje ceo svoj život na poprilično intimnom nivou.

Rođen 1958, Veber je išao u poznatu High School of Music & Art od 1972. pa sve do 1974, kada je otkrivao grafiti scenu u nastanku kako preobražava vozove u ogromna umetnička dela. Kao tinejdžer koji je odrastao sedamdesetih, Veber ke slobodno trčao ulicama sve dok nije shvatio da je vreme da se zaposli.

1978. Veber je počeo da radi noćnu smenu u centru grada, a posvedočio je iz prve ruke svemu - seksu, drogi i nasilju. Njegova nova knjiga, Street Trip: Life in NYC (Carpet Bombing Culture), prikazuje četiri decenije sirove snage i anarhistične energije kojih ćete želeti još. Otvorena je i njegova izložba u okviru Beyond the Streets, ulične umetničke izložbe gde će sarađivati sa svojim prijateljem iz detinjstva, umetnikom Erikom Hejzom— a možete pogledati i More Than the Rainbow, dokumentarni film o Veberovom životu.

Popričali smo sa Veberom o njegovim sećanjima na Njujork u vreme kada je svakodnevni život izgledao kao scena iz Skorsezeovog filma.

VICE: Kakva je tvoja istorija sa pisanjem grafita?

Veber: Odrastao sam usred grafiti scene. Počeo sam 1973. kada sam imao 15. Napisao sam MALTA jer sam mislio da se tako piše “mota,” ime baš jake vutre koju su ljudi pušili, [ne] “Malta,” ono karipsko nazovi ”pivo” koje ljudi piju. Zapravo godinama nisam znao kako se to ime piše.

Poznavao sam mnoge grafiti umetnike; FUTURA 2000 mi je bio jedan od mentora. Obično sam crtao na liniji 1, 2 i 3 na zapadnoj strani. Trčanje kroz podzemne tunele kada si urađen je totalno ludilo. Na svu sreću me nije udario voz - ali sam pao sa vagona jednom, sedamdeset četvrte, i udario u šipku u punoj brzini. Teško sam se povredio i nisam mogao da ustanem. Prijatelji su me odneli do platforme i stavili me na taksi. Imam sreće što sam to preživeo. U pitanju je opasan hobi.

VICE: Zbog čega si odlučio da počneš da taksiraš?

Veber: Prestao sam da radim grafite 1976. na svoj osamnaesti rođendan, jer su me do tada već nekoliko puta uhapsili. Video sam šta mi se sprema, i odlučio da ne idem u pravi zatvor za odrasle ljlude zbog šaranja markerom. Počeo sam da vozim taksi jer sam video kako stvari stoje.

Neko mi je ispričao da bih mogao po noći da zaradim sto dolara na taksiranju, što je bilo puno para 1978. U to vreme postojali su jednosobni stanovi na Menhetnu za dvesta. Činjenica da bih mogao da zaradim za rentu za samo dve noći rada bila mi je neverovatna. Žao mi je samo što nisam imao dovoljno para da kupim kuću tamo dok su koštale 75 hiljada. Umesto toga sam kupio taksi, misleći da je u pitanju sjajna investicija, što je i bila. Prodao sam svoju taksi-licencu 1990. za 123,000 dolara — pre nego što je cena skočila na milion dolara. To je odluka koja me je progonila dugo!

VICE: Šta te je inspirisalo da se vratiš fotografisanju 1984?

Veber: Nastavljao sam da viđam scene po ulici. Video sam pankera kako se jebe sa debojkom na haubi auta u šest ujutru. Pa onda ženu koja šeta malog psa kako prolazi a onda zastaje da bulji u njih. Pola sata kasnije, vozio sam nazad tom ulicom i video njegovog prijatelja kako ga zadovoljava ista ta žena, ali na drugi način - a nisam imao aparat kod sebe. Video sam tuču sa noževima kasno uveče, dva lika zamahivali su jedan ka drugom ovim malim sečivima. Bio sam u taksiju, tako da sam bio bezbedan, a mogao sam i da imam lude fotke noževa koji bljeskaju pod uličnom rasvetom.

I onda sam otišao i kupio aparat za 150 dolara. Naučio sam da fotografišem uz pomoć knjiga autora Enzela Adamsa: The Camera, The Negative, i The Print. Gotovo odmah sam instalirao i mračnu komoru. Jedva sam čekao da gledam kako se slike pojavljuju ni iz čega. Trebalo mi je skoro 30 godina pre nego što sam prešao na digitalnu 2013. zato što je bilo toliko skupo - prodavao sam svoje stvari kako bih kupio film.

1559851005603-Homeless-Heat4k
Homeless Heat, 1988, Matt Weber

VICE: Šta je nešto najluđe što ti se desilo dok si fotografisao?

Veber: Ništa baš ludo. Niko nikada nije upro pištolj ka meni dok sam fotografisao - iako sam bio na nišanu šest puta u životu. Nikad zbog aparata, već zbog taksija.

Jednom su me dvojica nišanila istovremeno - jedan je seo napred i stavio mi pištolj na stomak, a drugi je seo nazad i stavio mi pištolj iza glave. Imao sam 32 dolara kod sebe. Nisam radio te noći i oni su me odveli duboko u Kvins. Pitali su me ”Gde ti je ostatak novca, seronjo?” Rekli su mi da izađem iz taksija, a ja sam uleteo u žbunje nekog dvorišta, a oni su se onda odvezli dalje. Kada su mi vratili auto nedelju dana kasnije, video sam da su mi iščupali radio, taksimetar, alat, i moja 32 dolara.

1559850956126-Harlem-Waterplay-1988-4k
Harlem, 1988, Matt Weber

VICE: Kako si shvatio da uvek moraš imati sa sobom aparat?

Veber: Nisam napustio stan bez kamere od 6. avgusta 1989, zato što kada sam vozio drugara, prvo sam video kantu za smeđe kako leti kroz vazduh i zamalo mi udara u šoferšajbnu. Kada smo stigli do odredišta, video sam policajca kako bije tog jednog lika baš jako, a ja nisam imao pojma šta se dešava - a zapravo sam bio usred protesta u parku Tompkins Square. Klejton Peterson je snimao tu scenu kako prebijaju dečka, a ja nikada nisam bio više užasnut činjenicom da nisam poneo aparat. Bio sam zaštićen u svojoj pokretnoj metalnoj kutiji, i bio sam pet metara od policajca koji svom snagom pendrekom udara po tom momku. Znao sam da se predamnom dešava istorija, a nisam imao aparat.

VICE: Koju bi fotografiju voleo da si uslikao?

Veber: Ima tih slika koje nisam uslikao jer i dalje nisam posedovao aparat, za vreme sedamdesetih. Zamislite usamljenu oronulu stambenu zgradu, i ceo blok oko nje prazan. A tu stoje poređana osmorica ili devetorica, odmah ispred nje. Onda se, sa trećeg ili četvrtog sprata, polako spusti kanta u koju svi ovi ljudi stave svoj novac. Kanta se onda opet popne gore, a kada je ponovo spuste u njoj je njihov heroin. Da su me tada videli sa aparatom, verovatno bi pucali na mene. To je divlji, divlji zapad.

Mnogi moji prijatelji su se preda mnom pucali heroinom, a moj otac se predozirao 1966. Što mi je zapravo spasilo život. Majka mi je tu priču ispričala kada sam imao 15 godina, i tada sam se zakleo da nikada neću probati heroin, jer sam se u to vreme zaleteo sa nekim drugim stvarima. Održao sam reč. Na čudan način, to je jedina stvar koju je on učinio za mene.

1559851105599-BudweiserExperienceHarlem-1988-4k
The complete Budweiser Experience, 1988, Matt Weber
1559851303469-HigherGoals-Harlem-1989-5k
"Higher Goals" by David Hammons, Harlem, 1989, Matt Weber
1559851406917-GuardianAngels-42dStreet-1988-4k
Guardian Angels, 1988, Matt Weber
1559851431490-Hookers-For-Sale-1988-4k-copy
For Sale, 1989, Matt Weber

Beyond the Streets je otvorena od 21. juna do avgusta u Bruklinu.

Možete pratiti rad Mis Rouzen na ovom linku.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.