Naša sećanja na prvi dan bombardovanja u Srbiji

"Vazdušna opasnost? Je l' to znači da je vazduh otrovan i ne smemo da dišemo ili šta?"

|
24 Mart 2017, 8:05am

Kada mi neko pomene bombardovanje, odmah se setim prvog dana kada sam morala da, kako znam i umem, svojim malenim mozgom koji je tek savladao latinicu svarim šta se dešava. Sedela sam u školi i javljeno je da će časovi biti skraćeni. Malo sam se iznervirala, jer smo imali likovno, moj omiljeni čas. Pravili smo kolaže od krpica i isečaka iz novina. Rešila sam da mi je najlakše da napravim glavu nekog iskreveljenog klovna. Bila sam jako ponosna na svoj rad i što sam se setila da mu umesto nosa zalepim deo kutijice za igračke iz kinder jajeta. Zvonilo je. Učiteljica nije obratila pažnju na naše radove već nas je panično poslala kućama uz upozorenje da požurimo.

Ništa mi nije bilo jasno. Još gore je bilo kada sam stigla kući i niko nije obratio pažnju na mog klovna. Nestala je struja, roditelji su se usiljeno smejali i predlagali da igramo neke glupave društvene igre. Nisam se plašila jer nisam znala šta nas čeka, ali kada sam porasla, celo bombardovanje je dobilo logo iskeženog klovna, za kog sam posle skapirala da je izgledao jako jezivo, baš kao i ceo taj dan.

Cela frka oko bombardovanja na nas koji smo tada bili klinci ostavila je gorko-sladak ukus. Nije bilo zanimljivo smucati se po prašnjavim podrumima i gledati uplašene roditelje, ali nije se išlo u školu, porodica je bila na okupu, i imali smo ceo dan za druženje, što je tada bilo dovoljno za zabavu. Ipak, najstrašniji trenutak je taj prvi dan kada smo se iz petnih žila trudili da shvatimo zašto nas neko bombarduje, zašto su Amerikanci zli i zašto u frižideru odjednom ima toliko namirnica. 

Milica Dinić, 31

Mama dolazi iz kupovine. Još samo nekoliko sitnica i sve je spremno za žurku za moj trinaesti rođendan. Uzbuđenje raste, sve mora da bude savršeno. Zove naša kuma na fiksni telefon i sva uspaničena počinje skoro pa da naređuje majci da počne da se pakuje jer će uskoro rat. "Rat?! Kakav, bre, rat kada mi je za dva dana rođendan!"

– Ženo, ne paniči mi u slušalicu! Zar je moguće da i ti veruješ u te gluposti? – rekla je mama i osorno prekinula vezu. Pa da! Gluposti! Moja mama ipak sve najbolje zna.

Sledećeg dana sam bila normalno u školi, časovi i dalje traju, popodnevna smena. Svi samo pričaju o tom nekom ratu. Izbezumljenih lica nagvažaju pretpostavke kako ćemo u logor, u ropstvo... Ma sve neke bezvezotine. To samo deca šire paniku jer im je dosadno, a meni je ipak sutra rođendan, i žurka – vrlo važan datum! Ali i profesori mi deluju pritajeno zabrinuto – a to me već plaši...

Dolazim kući, nadajući se da će mama spasonosno negirati sve moje sumnje. A kad tamo, kuma naša sedi za stolom, spakovanog kofera i ubeđuje mamu da makar decu skloni ako ona sama "ne želi da beži iz kuće", da su avioni već krenuli i da ona ima obaveštenja iz inostranstva. "Šta je sa svim ljudima danas? Pomahnitali su kao od bunika. Kakvi sad avioni? Meni je sutra rođendan!!!"

U oko osam sati uveče, odjednom, začuše se nekakve sirene. Takvo nešto nikada ranije nisam čula, ali ledilo je krv u žilama i uvlačilo mi strah u koštanu srž.

Mama me je zgrabila i sa kumom odletela do podruma obližnjih prijatelja. Brat i tata su već bili tamo. I još neki ljudi. I svi su pričali o onim avionima i nekom bombardovanju koje se upravo dešava. Shvativši da je moja rođendanska žurka osuđena na propast, počinjem očajnički da plačem. "Kako je moguće da se ovo baš meni desi?! Sve se srušilo u mom životu, sve je obesmišljeno i to pred moj trinaesti rođendan! Ja sam, zapravo, nepopravljivi baksuz!"

Na vestima već kruže priče o prvim razorenim objektima. Tata kroz zajedljiv smeh pokušava da me uteši - tek kasnije sam shvatila da je to bio smeh ironije i nemoći – svi su bili uplašeni: – Kćeri, ne sekiraj se toliko. Pa, ti si jedna od retkih koja za svoj rođendan dobija vatromet!

Ratko Nikolić, 24

Na dan početka bombardovanja imao sam šest godina i moja porodica je živela u stanu sa babom i dedom, te su nas sirene, uz saopštenje na TV-u, dočekale na standardnoj prošireno-porodičnoj večeri. Moju zbunjenost i popriličnu nezainteresovanost za celu situaciju zamenila je intenzivna panika čim sam sa ukućanima ušao u bujicu ljudi koja se ubrzano spuštala niz stepenice, u podrum. Iako je sam podrum bio u prizemlju zgrade i ničim specijalno zaštićeniji od njenog ostatka, u nedostatku "atomskog skloništa" kojim su bile opremljene samo neke od zgrada u naselju, on je od privremenog rešenja u narednim danima postao trpezarija, spavaonica, dnevni boravak i ujedno, centar društvenog života ljudi iz zgrade. 

Posle prve noći uspaničenog sedenja na prašnjavim gajbicama i opremi za pravljenje i skladištenje turšije ispred svojih podrumskih pregradaka, dobar deo komšija je iste te pregratke očistio i napunio dušecima i stvarima iz stanova koje su smatrali neophodnim. No kako im je na raspolaganju bilo samo par kvadrata prostora, hodnici podruma su ubrzo postali prepunjeni najrazličitijim predmetima. Posle prve noći panike i ispitivanja roditelja da li ćemo da umremo, za mene je život u komuni podruma uglavnom značio intenzivnije druženje sa vršnjacima iz zgrade, kao i intenzivnije praćenje života i rasprava odraslih, koje su pored psovanja NATO-a i komentarisanja uništenih objekata i poginulih ljudi, uključivale i ogovaranje komšija iz zgrada koje su imale sklonište, što mi je u tom trenutku bilo verovatno najzanimljivije. 

"Nisam voleo tatu kad je ozbiljan, a tog dana je bio najozbiljniji"

Dušan Milutinović, 30

Igrao sam se u dvorištu ispred zgrade i tata me je kroz terasu pozvao da hitno dođem kući. Imao sam izlazak do deset, a on me je pozvao u osam, što je bio nagoveštaj da nešto nije u redu. Imao sam dvanaest godina. Stigao sam u stan, tata i ja smo bili sami. Pustili smo CNN i on me je zamolio da mu prevodim. Ja sam pola izmišljao na osnovu slika koje sam video jer nisam toliko dobro znao engleski, a nisam hteo da ga razočaram. Pokušao je da mi objasni šta se dešava i rekao da ćemo od sutra spavati kod bake na selu. Legli smo ranije tu noć. Zamolio sam ga da spavam sa njim. Nisam voleo tatu kad je ozbiljan, a tog dana je bio najozbiljniji. 

Jovana Netković, 33

Ja sam mislila da je to sve fora i da su ljudi paranoični. Bilo mi je totalno suludo da pojmim da će neko da baca bombe na Srbiju da bi zaveo mir. Imala sam četrnaest godina. 

Prve bombe su odmah pale su na Kraljevo. Ne sećam se da li je jak zvuk koji sam čula bilo to, ili probijanje zvučnog zida. Tuširala sam se i nisam mnogo obraćala pažnju. Ubrzo su se čule i sirene. Čula sam paniku i komešanje u hodniku i roditelje koji su počeli da viču "ajmo, ajmo", a ja sam se pogubila, jer sam bila mokra u kadi. Navukla sam pidžamu i bade-mantil preko i u papučama strčala sa četvrtog sprata. Noge su me same nosile, nisam ih osećala. Pošli smo grupno ka velikom atomskom skloništu iza zgrade. Sa nama je išla i reka ljudi, mnogi natovareni velikim torbama, kesama i ćebadima. 

Samo sklonište je mirisalo i izgledalo kao rat.

Samo sklonište je mirisalo i izgledalo kao rat. Odnosno, na rat kakav sam ja zamišljala. Deca su plakala, odrasili su galamili i glumili pribranost, dok su se svi otimali da zauzmu metalne krevete na sprat. U nekom momentu smo se vratili u podrum zgrade koji je, iako manji i slabije opremljen, bio humaniji. Sećam se da mi je tu bilo manje sramota što sam u bade-mantilu. U tom podrumu su bile i komšije koje nisu govorile, ali svi su bili složni. Pravili smo se svi da je sve okej, ali niko nije imao pojma šta će biti.

Aleksandar Milić, 26

Taj dan ostao mi je izreckan na fleševe u sećanju. U glavi su mi ostali samo pojedini kadrovi, a nekih osećaja u telu se vrlo dobro sećam jer sam ih tad doživeo prvi put, kao na primer, pravi pravcati strah. Sećam se sedenja u mraku i igranja "Na slovo, na slovo". Mama i tata su dugo bili posvađani pre toga, a onda su se tog dana zajedno igrali i smejali. Sedeli smo okupljeni oko ukrasne sveće (ta nam je jedina bila pri ruci) u skloništu, a nedaleko od nas je bila i Ivona, devojčica iz komšiluka koja mi se malo sviđala. Plakala je glasno i to me je mnogo uplašilo. Podrum je smrdeo na buđ i vlagu. Svi su pričali u isto vreme i nisam mogao da razaznam ko šta govori. Osim Ivone, tu je bio i deda sa poslednjeg sprata koji priča sam sa sobom i kog sam se plašio. Bio sam mnogo uplašen i imao sam knedlu u grlu sve vreme. Bilo je čudno što su svi ti ljudi bili na istom mestu, kao u nekom ludačkom snu.

Stalno sam zamišljao scene kako mi ubijaju roditelje, i to lukom i strelom.

Mislio sam da će neko da nam upadne i strelja nas kao u Krvavoj bajci Desanke Maksimović. Sve što sam znao o ratu sa osam godina bilo je iz te pesme. Stalno sam zamišljao scene kako mi ubijaju roditelje, i to lukom i strelom. Ono što mi je pomoglo i održalo me tada bio je njihov osmeh. Godinu dana kasnije, moji su se razveli, te mi je sa jedne strane udisanje prašine u skloništu bilo i lep period jer su njih dvoje bili zajedno i svi smo bili povezani istim strahom koji nas je tada potpuno zbližio. Sećam se da sam u jednom trenutku poželeo da rat zauvek traje.

Selena Andrić, 27

Ništa mi nije bilo jasno šta se dešava. Baka i deka iz Švajcarske su nam javili da "avioni kreću ka ovamo". Mama je bila u panici jer nije mogla da nađe tatu, na kraju se javio iz kafane. Svi smo otišli u sklonište. Mnogo sam se uplašila. Nisam znala šta tačno podrazumeva "rat", ali sećam se da su mi kroz glavu prolazile scene iz Kosovskog boja koje sam gledala na lokalnoj televiziji. To je bio film kog sam se najviše plašila. Sklupčana sam sedela u skloništu i najveći strah mi je bio da našeg stana više nema. Da nemamo gde da se vratimo.

Ivan Dinić, 28

Par dana pre samog bombardovanja je bila veoma čudna atmosfera. Iako sam imao deset godina, mogao sam da osetim da nešto nije u redu, ljudi su jurili svuda, dani su bili nekako sivi. Sećam se da je otac jednog dana ušao u kuću i rekao da je video kako ljudi pakuju pune gepeke namirnica i užurbano se spremaju. Naši roditelji nisu paničili, majka išla na posao, otac takođe. Tata me je vodio u duge šetnje, bazanja po gradu, zveranja po prodavnicama, valjda da mi skloni misli od nečega neobičnog što se neminovno dešava oko nas. 

Tog dana sam bio kod nane, igrao sam se nešto po kući, ona je gledala televiziju. Zvoni telefon, a sestra sa druge strane žice kaže da se ne bojim sirena, to samo probaju, vežbaju. „Kakve sirene? O čemu ti pričaš? Ja ništa ne čujem". „Sedi tu, dolazimo po tebe". 


U međuvremenu, otac dolazi do mene, nanu organizuje u obližnje sklonište, a mene vodi do prijatelja, koji su imali ukopan podrum, gde su sestra i mama već bile. Celo veče su odrasli pričali o gađanim objektima, onom telefonu za obaveštavanje, kanalu Euronews. Zaspao sam u podrumu, između dve stolice, dok mi je neka babetina hrkala za vratom. Kroz par dana smo bili u selu, a otac je otišao da se javi u jedinicu, a meni dao prsten da mu vratim, kada dođe.

Nemanja Stevanović, 26

Prve sirene i početak bombardovanja, te srede dočakao sam, kako se kaže, u krugu porodice uz Esmeraldu na Pinku. Zeznuto je što se sećam svakog detalja - ipak sam imao osam godina i upijao sve kao sunđer. Elem, tog dana ćale i stric su radili neki krov nekom čoveku, pa su se vratili kod nas kući da nastave slavlje zbog uspešnog posla. 

Burazer od strica, rođena sestra i ja smo sedeli u dnevnoj sobi i gledali kako se slepa devojka iz Južne Amerike bori protiv spletkarenja slušajući kevu kako čita sestri i burazaru titlove, a baka je "nadgledavala" sinove. U trenutku kada Esmeralda izjavljuje da će da nastavi da se bori, začule su se sirene i onaj kevin magacin u ulaznom hodniku za koji su se ljudi smejali - dobio je svrhu. Stric je uhvatio uplašenog brata i odveo ga kući, a sestra, jedva pokretna baka, keva i ja smo zajedno sa ostalim komšijama krenuli put podruma dok nas je pratio glas ćaleta koji je psovao sve, od Slobe i Klintona do zamišljenog Džeka u avionu koji je plaćen da baca bombe.

Maša Milutinović, 26

Ne sećam se tačno prvog dana, ali znam da smo dan ranije mama i ja otišle iz našeg stana kod ujke i ujne na Bulevar. Mama je rekla: "Šta god da se desi, da makar budemo zajedno". Nisam razumela zašto sa sobom nosimo i plinsku bocu od šporeta, a mama je rekla: "Pa da ako padne bomba u naš stan - ne eksplodira".

Bombardovanje pamtim i po nekim stvarima koje sam prvi put probala. Prvi put smo išli u C market i uzeli kolica, a ne korpu! Ta kolica su bila sinonim za bogatstvo. Znala sam da smo bogati i zato što smo kupovali čokoladice Za-Za na meru i jeli ih svaki dan.

Kada je bilo struje, mi smo gledali strane kanale preko satelita da budemo obavešteni o svemu. Moj brat Nikola, koji je tada imao 13 godina, verovao je da će nas Rusi spasiti dok smo Miša (12) i ja samo pevali pesmice Indeksa. Mama je psovala Miloševića i RTS i govorila da ako stranci znaju šta će da gađaju, kako on to ne zna. I stalno bi objašnjavala kako se "mnogo pravimo pametni (Rambuje) a onda se naguzimo i najebemo". I dan danas se toga setim kada pokušavam da smuljam nešto. A onda bi noću, kada nestane struje, mama hvatala stanice preko radija zakačenog na akumilator.

Još jedan vid informisanja za ove starije je bio krovni prozor na drugom spratu. A da bi mogao da bilo šta vidiš kroz njega, morao bi da se popneš na naslon stolice, dok neko drugi sedi na njoj, da se ne prevrneš. Ja sam stalno dramila da me podignu da i ja vidim nešto, a kada su to uradili, shvatila sam da se gore ama baš ništa ne vidi. Nebo k'o nebo.

Jednom smo sišli u buđavi podrum i posle deset minuta otišli gore u kuću. Svaki drugi-treći dan smo pravili roštilj, i to skušu na roštilju. Bila je odlična.

Nisam čula ni jednu bombu koja je pala, a na zvuk sirene i dalje mogu da se naježim. Od slika iz bombardovanja pamtim devojčicu Milicu na noši i ljude koji su žrtvovani u Abardarevoj.

Uroš Dimitrijević, 26

Ne sećam se ko je od odraslih saopštio tu vest, ali na sam pomen rata sam počeo da pačinim. Jer, ja sam rat zamislio kao momentalnu mobilizaciju svih raspoloživih snaga, streljanje civila na ulici i opšte razaranje svega što su čovek i priroda stvorili. Zato je ćale morao da me smiruje. Smejao se, i rekao da nije baš tako. Ne znam samo odakle mu hrabrost. Ja bih verovatno mojoj deci rekao da sve slike koje imaju u glavi zapravo med i mleko u odnosu na ono što nas čeka i počeo noktima da stružem malter sa zidova od histerije.

Ali smirio me je, pa smo spustili roletne u stanu i spremili se da siđemo u podrum zgrade, pritom nemajući pojma šta ćemo da radimo, jer nismo imali prostoriju dole. Imali smo prostoriju u ostavi, što je praktično bio deveti sprat, i tada nam je delovalo kao da bi boravak gore bio jednak crtanju mete za F-117.

Čuli smo sirene i pešaka sišli u podrum. Prvo smo sedeli na stolicama, okruženi preplašenim komšikama koje su razrađivale worst case scenario. Jedna od njih je samo uzdahnula, pogledala u plafon i rekla "počinje treći svetski rat...".

Treći svetski rat? Treći svetski rat počinje zbog sukoba na Kosovu? Pa ja sam sa svojih osam godina znao da su to budalaštine, ne znam šta je pokušavala da postigne takvim lupanjem. Umrla je par godina kasnije.

Zatim je došao tip koji zapravo nije ni živeo u našoj zgradi, ali neko od njegove porodice jeste, pa se samo nakačio. Ali hej, dobrodošao je u ovim kriznim trenucima, niko nije imao ništa protiv. Niko i ne bi imao ništa protiv, da tip nije počeo ključem po zidu da iscrtava kartu Evrope i pokazuje odakle će sve da nas rokaju. Osmislio je kompletan front, kao nekakav vojni strateg, a svi su ga pažljivo slušali. Kasnije će se ispostaviti, srećom, da uopšte nije bio u pravu. I on je umro nekoliko godina kasnije.

Kako nismo imali prostorije u podrumu, spavali smo na nekom dušeku u hodniku. Ja nisam mogao da spavam. Nisam se toliko plašio koliko sam bio uzbuđen. I koliko mi je bilo štrokavo da spavam na podu u podrumu.

Sofija Todorović, 26

Kod kuće smo sedele mama, mlađa sestra i ja, tada imam sedam godina. Tog dana, kao i ostalih dana pre 24. marta, centralni događaj je bio tradicionalno porodično gledanje "Esmeralde" žena Todorović. Usledio je prekid programa, oglasile su sirene a nesretni Armando (glavni glumac) je pao sa konja. 

Ćutale smo neko vreme, mama je brzo uključila i radio. Počela je manično da šeta po kući, a ja sam išla za njom i urlala: "Mama, šta se desilo sa serijom, mama, Armando je pao sa konja, mama, hoće li posle ovih vesti da nastave Esmeraldu, mama, šta ćemo sada da radimo ako ne bude serije više?"

Ubrzo se sa nekog od uređaja začuo glas Avrama Izraela koji je najavio vazdušnu opasnost.  Vazdušna opasnost? Je l' to znači da je vazduh otrovan i ne smemo da dišemo ili šta? 

"Tog dana, kao i ostalih dana pre 24. marta, centralni događaj je bio tradicionalno porodično gledanje 'Esmeralde'."

U skloništu je bilo previše ljudi, tu sam zapravo shvatila šta tačno znači kad te neko bombarduje, nije me više bilo briga za glupu Esmeraldu i Armanda. Ameri su zli. Al baš smo se radovali kad smo i srušili onaj nevidljivi avion, baš sam bila srećna.

Kada je tata nabavio agregat, mogla sam gledam tv i crtaće i kad nema struje, za mene je bombardovanje tada završeno. 

Sve fotografije iz ličnih arhiva sagovornika

glavna fotografija: Flickr user Björn Söderqvist

Još na VICE.com: 

Zašto Milošević ne zaslužuje spomenik u Srbiji

Bez Fejsbuka, bez mobilnih: Kako se protestovalo u Srbiji pre 20 godina

Mi, deca sa uličnih protesta 1996. godine, dve decenije kasnije