Sve opasne i idiotske stvari koje smo radili da bismo smršali

Početak novog milenijuma, početak faksa, živim u Beogradu odvojena od roditelja. Uživam u studentskom životu, stalno izlazim, imam ogromno društvo i sve je super. Sve osim toga što sam debela. Tada imam 49 kila na visinu od 168 cm i kad se pogledam u ogledalo samo razmišljam o tome kako bi bilo super da skinem tih dva, tri kila viška i onda moj struk od 61 cm bi bio baš, baš taman. Preskakala sam obroke, radila vežbe manijački, bila samo na jednoj vrsti hrane, probala čuvenu UN dijetu, sve da bih dostigla nešto što sam istripovala da je idealna kilaža za mene. Brinulo me je kako to da ne mogu da uđem u šorc iz srednje, veličine XS - pa jesam li tolika svinja debela da sam prerasla šorc za samo par godina? Apsolutno nisam shvatala da ne mogu i ne treba da zadržim telo devojčice kad sam već žena.

Nakon „otkrivanja" feminizma, posle dugogodišnjih procesa pokušaja življenja onog u šta verujem, zavolela sam svoje telo sa mnogo više od 49 kilograma. To ne znači da se i dalje nekad ne pogledam u ogledalo i pomislim da bih možda bolje izgledala sa nekim kilogramom manje, ali sad se bar ne nerviram i ne gladujem. A i dalje mi nije jasno zašto.

Skloni smo da verujemo da je sve „društevni konstrukt" i onda, kao u simpatičnom stripu koji kruži netom ovih dana, da diskusiju i zatvorimo kad shvatimo da neki problem postoji zato što nas je „društvo na to nateralo". Tako sam bila besna na medije koji nam serviraju sliku savršene žene, kao i na kompanije koje zarađuju na toj nesigurnosti žena. A onda sam bila besna na body positivity pokret, koji nam govori da treba da volimo svoje telo i da budemo nežne prema sebi. Meni je to, kao i svaki pozitivizam njuejdžerskog doba, potpuna glupost.

Istraživanje koje objašnjava percepciju gojaznosti koje je pokazalo da nju teže doživljavaju žene, i da za to postoji biološko objašnjenje, potpuno me je oduvalo. Žene i muškarci tokom ovog istraživanja mogli su da vide svoje telo u mršavijoj i debljoj varijanti, a tom prilikom praćene su aktivnosti mozga na MR-u. Deo mozga, koji se zove cingularni korteks, a u kome se regulišu negativne emocije, kod žena je bio manje aktivan tokom posmatranja slika sebe u debljoj varijanti. Odnosno, kako profesor Henrik Erson objašnjava znamo da su žene podložnije poremećajima u ishrani, ali sada znamo da je to možda zbog toga što im je ovaj deo korteksa manje aktivan.

Ko zna, ako naučimo da aktiviramo taj cingularni korteks i ako napravimo drugačije slike u medijima o tome kakve žene društvo želi da gleda, možda u holivudskim filmovima budemo viđali preslatke i presimpatične bucke, na koje otkidaju super frajeri, bez nekih opravdanja kako je do toga došlo. Da se ne lažemo, nikome ne bude čudno kad na filmu smotani debeljko smuva super cicu, a Ejmi Šumer i Lena Danam najbolje što mogu da dobiju je „ružnjikavo zgodan" tip sa veeelikom harizmom.

Ipak imam utisak da će uvek ostati onaj značajan deo populacije koji će da teži savršenoj liniji. Mnogi po svaku cenu, pa sam zato pitala ljude koji su pokušavali da skinu to kilo i kilograme viška dokle su daleko bili spremni da idu.

Moja opterećenost težinom počela je kada me je poznanik u klubu pitao da li sam trudna. U tom periodu sam bila jako osetljiva na sve što se tiče izgleda i mojih pet kilograma viška bila je baš bolna tema, pa me ja taj komentar ubio. Istripovala sam da je problem u garderobi, to veče sam nosila usku belu haljinu. Počela sam da gladujem i da kupujem isključivo XXL stvari, dukseve poput džakova, uglavnom na muškom odeljenju, iako sam do tada nosila veličinu M. Problem je kulminirao kada sam shvatila da ne postoje dovoljno velike i široke stvari za moju debelost. U međuvremenu sam svakog drugog dana pila samo čajeve, išla u wc i padala u nesvest. Srećom, prijateljice su me na vreme osvestile. I dalje imam pet kilograma viška, ali ko ih jebe.

Volim mršavost. Ne ono što mnogi ljudi smatraju zgodnim, već bolesnu mršavost kod koje ti se nadziru kosti, a vilica poput skeleta. Čeznuo sam da izgledam tako i bezbroj puta bezuspešno pokušavao sa raznim dijetama. Treninge izbegavam, to nikako nije dolazilo u obzir. Na kraju sam na internetu našao dijetu sa pilulama za spavanja. Prosto je – nakljukaš se i spavaš ceo dan, pa nemaš ni potrebu za hranom. Nisam dugo izdržao, nekoliko dana. Ipak je bolja stara, dobra Etkinsova dijeta.

Krenula sam da eksperimentisem sa raznim dijetama još u srednjoj školi. Naravno, rezultat tog eksperimentisanja je bilo dalje gojenje jer ekstremne dijete izazivaju ekstremne krejvinge koji vode u prejedanje. Tako da ja još od tinejdžerskih dana imam blagi poremećaj u ishrani - imam periode bez prejedanja, i oni su nekad dugi, više meseci, ali imam povremeno i dane kad se prejedam. A sve to vreme imam osećaj krivice. Osećam se loše kad me neko pita da li sam se ugojila, osećam se krivo jer nisam bila dovoljno disciplinovana da zadržim normalnu kilažu.

Kada imam tih par dana tokom kojih se prejedam, imam potrebu da nešto radikalno promenim u ishrani, odnosno, padaju mi na pamet ekstremne stvari, umesto da se samo vratim na normalnu ishranu. Tako sam par puta pokušavala neku čuvenu kupus dijetu - jedeš odvratnu supu od kupusa nedelju dana, i pored toga još nešto sitno. Osim groznog ukusa, nije bilo toliko strašno. Najgluplja stvar koju sam uradila su neki preskupi hladno ceđeni sokovi, kao da su od zlata ceđeni, znam da sam sve pare koje sam imala davala na te proklete sokove. Logika mi je bila da će me finansijski trošak sprečiti da odustanem. I izdržala sam tih pet dana, ali mislim da mi je posle toga organizam bio toliko iscrpljen, da sam neminovno za par dana ponovo imala užasne krejvinge koji su se završili prejedanjem. Osim što sam bankrotirala, i smršala minimalno, bilo mi je baš loše od toga. Tresla sam se kao prut, toliko sam bila malaksala da sam jedva izlazila iz kuće. Svuda sam sobom sa vukla flašice sa tim užasima i izgledala kao idiot.

Mene nervira to što mnogi misle da se neki ideal lepote i mršavosti nameće samo ženama. E pa nije tako. I u gej zajednici postoji taj teror da budeš Apolon od 60 kila. Možda to ima veze i sa samopouzdanjem, ali nije lako da se osećaš prihvaćeno, kad si već u nekoj odbačenoj grupi koja te gleda sa podsmehom zato što imaš par kila viška. Probao sam svašta, ni ne sećam se, ali znam da kad god neko pomene nešto, da sam i ja to probao već. Dečko mi je kupovao kupone za kavitaciju na popustima, to mi je bilo najzabavnije i najmanje cimanja. Najgore što sam uradio bilo je u periodu dok sam išao u teretanu.

Mislim da smo samo ja i jedan tip došli tu da smršamo, ovi ostali su svi super izgledali. Neki lik mi je rekao da ću brže da smršam ako kupim neke sagorevače masti i da ne moram da kupujem u prodavnici, da on to može da mi nabavi jeftinije. Kupio sam od njega nekih 20 kapsula toga u jednoj kesici i sve popio odjednom. Osim što sam imao užasne bolove u stomaku nedelju dana i creva su mu potpuno poludela, naizmenično sam imao proliv i zatvor, jako loše sam se psihički osećao. Bio sam nervozan i anksiozan, trebalo mi je sigurno deset dana da se saberem. Dobro je da sam živ ostao. Posle uopšte više nisam išao u tu teretanu, niti sam ikada više pio nešto od bilo kakvih dodataka i napitaka.

Bila sam u srednjoj, i imala par kilograma viška, ali sam se stalno bavila sportom i onda mi je ta snaga bila potrebna, pa nisam bila na nekim dijetama. Na jednom raspustu sam rešila da pauziram sa sportom i da malo probam sa nekom lakšom ishranom. Pitala sam drugarice šta je najbolje, tražila po internetu i onda saznala za tu neku dijetu sa lubenicom. Praktično, jedeš par nedelja samo lubenicu, eventualno ako ti je baš, baš loše možeš da uzmeš par stvari da zavaraš glad. Pošto sam uživala ovo vo'e da jedem mislila sam da mi to neće teško pasti, ali posle nedelju dana sam se srušila u autobusu od slabosti. Odmah sutra sam počela sve normalno da jedem. I sada čim se ugojim, samo vežbanjem se vraćam u normalu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu