Kako je biti mlad i dekintiran u Srbiji

Kako je krenulo, neće proći još mnogo do trenutka kada će mlad i švorc postati sinonimi u Srbiji. Vreme je da mrdnete guzicu i uradite nešto od sebe! Šalimo se, to zvuči kao ono što vam roditelji govore svakog dana kada vam nasilno podignu roletne u sobi, oko dvojke.

Istina, teško je njima objasniti da ste školovani i vaspitavani, manje ili više, za svet koji više ne postoji. Da vam je to pivo na klupi gorko svaki put kada guzonjin sin prodefiluje kroz centar grada na novim felnama, dok je na svirci vašeg benda bilo desetoro ljudi zajedno sa psom lika na vratima koji nigde ne ide bez njega.

Sa druge strane, nije sve tako crno. Sigurno je da svako od vas pamti makar jedan provod, neobjašnjiv, poput Velikog praska, kada vam nisu bili potrebni ni lova, ni auto, ni plan, ni muzika, a nekada, čak ni struja. Nema te princeze čija kruna ne bi pala sa glave posle jednog dobrog, hardkor, improvizovanog zajebavanja!

Zato smo iscimali nekoliko omladinaca širom Srbije da nam ispričaju kako njima prolaze dani u našoj domovini dok su mladi i švorc. Ili samo mladi, jebiga.

Ana (26), Vranje

Nema tu neke filozofije. Sva mala mesta liče jedno na drugo. Moje mišljenje o Vranju varira, nekad ga volim više, nekad manje. Ovde do posla dolaze samo deca "uglednih roditelja", sa vezama i političkim pozadinama. To je ta jako loša strana Vranja. E sada, prednost je to što mi je sve blizu i na dohvat ruke, društvo je uvek na dve ulice od mene, a izlasci jeftini. Blizu je Skoplje, blizu je Grčka. I to bi bilo sjajno, da imamo para.

Nažalost, moja iskustva sa razgovora za posao mi ne ulivaju nadu da ću ga uskoro imati. Na razgovoru poslodavce ne zanima preterano koliko si profesionalan i šta si do sada radio sa sobom – više ih zanima ko su ti roditelji, gde rade, da li imaš momka. Pitaju i koja ti je cena, to jest, za koliko bi radio, ali ne nude povratnu informaciju – koliko bi oni platili. Ili, ako kažu, obično je to ponižavajući minimalac koji vređa dostojanstvo, o profesionalnosti neću ni da pričam.

Ali dobra stvar je što kod nas kafa u kafiću košta 80 dinara, pa izračunajte koliko košta jedan dobar izlazak. U Vranju su ljudi stalno napolju, bučno je i živo u bilo koje doba nedelje. Takav je i provod - odličan za jedan manji grad. Imamo sve, od rokanja do narodnjaka, i samo ti treba dobra ekipa i nešto para - provod je zagarantovan.

Foto by: Flickr/ korisnik

Milos Milosevic

Miloš (25), Kraljevo

To kad se nema para izgleda kao kad si klinac pa kukaš mami i tati, 'Kupi mi ovo, kupi mi ono', a oni kažu, 'Ne može!'. Odričeš se dosta stvari, što je baš sranje kad si mlad. Na primer, nećeš da jedeš da bi imao da popiješ pivo sa ekipom. Da ima od čega da se uštedi, možda bi se i uštedelo. Ovako se živi od danas do sutra, po principu šta bude, biće. Sa porodicom, šta znam, konstantan pritisak i čuvena recenica "radi nešto", a posla nema.

Za muvanje ti nisu potrebne pare u startu, ali za izlaske, naravno da treba. Leti je lagano, malo park, malo pored reke, ovo, ono, ali samo kod onih kojima se jebe za lovu. U Kraljevu ćeš za male pare da se provedeš mnogo dobro. Malo su cene po kafanama i kafićima normalnije nego u Beogradu. Fazon, sa hiljadu dinara ćeš popiti sedam, osam piva u kafani. Druženje ne prestaje ni kada se ima, ni kada se nema.

Ovde svi maštaju o tome da odu negde preko, da zarade neki dinar na ovaj ili na onaj način. Sve više mladih ljudi se opredeljuje na brzi i nepošten način zarade. Moja poruka mladima ovde je da, ako imaju priliku da ostanu i naprave neku zdravu priču, da se drže toga, ako ne, ranac na leđa i trbuhom za kruhom. Mora se probati sve da bi ste se oslobodili tog nekog velikog tereta koji prave te iste pare i trenutna nemaština u provinciji. Naravno da u životu ima mnogo drugih stvari koje mogu da ispune čoveka, ali vidite da su pare neophodne i tu se završava cela priča.

Aleksa (22), Aranđelovac

Studirao sam godinu dana u Beogradu pa sam se vratio nazad u Aranđelovac. Naravno, nisam hteo da tražim ni dinara od roditelja. Znam da fotografišem, te sam nešto novca zarađivao tako što bih fotkao punoletstva, krštenja, a nekada i svadbe (to je bingo kada si švorc). Nisam baš izlazio, sve se svodilo na tu jednu kafanu gde je gazdi bitnije da je super ekipa tu, a ceh platiš kada imaš. Sa šankerom sam se uortačio, te smo kovali plan za beg iz Aranđelovca. Tadašnja devojka je kapirala da uglavnom nemam novca i ne brinem mnogo oko toga, te joj nije bio problem da nam plati pivo ili picu. Za Beograd sam odlazio stopom, a vraćao se gradskim prevozom do Mladenovca, pa onda opet stop. Prodavao sam knjige na ulici, lepio plakate (ne političke), sve samo da bih izbegao da nađem posao koji bih radio svaki dan. Zapravo posao uvek postoji, samo neće ljudi da rade. Šanker mi je sada i cimer u Beogradu, nismo vise toliko švorc, ali i dalje radimo sve sto nam padne pod ruku.

Miša (26), Zaječar

Ko kaže da nema posla, laže, ne radi mu se. Svako ko želi da radi, uvek može da konobariše. U Zaječaru niko nema para, a kafane pune i svi se voze kolima. Tako da na mestu konobara i šankera svako može da radi. Što se štednje tiče, ne znam kako se to radi. Svrbi me džep, tako da spadam u grupu ljudi koji zavode devojke bez para. I uspešan sam u tome. Kažem to bez i malo laskanja sebi, samo sam realan. Kako, ne želim da otkrijem tajnu.

Sama pomisao na grad Zaječar budi neku depresiju u čoveku, osim okorelim lokal patriotama. Vratio sam se iz Novog Sada sa studija i ovde sam "zarobljen" duge četiri godine. Izlaz i stanja melanholije sačinjavaju posao (koji sam zbog ljudi počeo da mrzim) - konobarišem. U stalnom kontaktu sa jednim te istim ljudima. Pravi izlaz iz tog stanja mi pružaju prijatelji i Kraljevica. Raj na zemlji. Na tom prostoru se održava jedina stvar koja i dalje, ali jedva, živi u ovom gradu i ne znam još koliko će izdržati, a to je Gitarijada. Ove godine je, na istoj Kraljevici, počeo da živi novi festival Outhide, za koji se zalažu mladi ljudi grada Zaječara, a mnogo Zaječaraca je volontiralo i uspešno odradilo muzički festival.

Foto by: Flickr/ korisnik

Milos Milosevic

Dušan (23), Pirot

U svom rodnom gradu Pirotu i nisam skroz švorc. Imam da jedem, pijem, skrpim se za cigare, ali u Nišu gde studiram je skroz drugačije. Naiđu ti periodi, dan-dva, nekad i više, pre nego što roditelji pošalju kintu i/ili hranu. Ja ne pijem vodu i onda se nađem u problemu kada moram svaki dan da dam 100 dinara za flašu soka. Takođe, pušim paklu cigareta dnevno što mu dođe još 200 dinara i na kraju, hrana za koju dnevno dam između 200 i 400 dinara. Dakle, dnevno spucam oko 600 dinara samo za ono najosnovnije što mi treba. Uz podatak da mi moji šalju dve hiljade dinara za nedelju dana, ali mi te pare nikako nisu dovoljne da prebrodim nedelju. I to ne računajući neka skupljanja, žurke i ostalo. Sve u svemu, zarobljen sam u tom "trouglu" cigare-hrana-sok, gde sam skoro svakog dana u situaciji da biram dva od tri, jer za sva tri ne mogu da se skripim.

Miša (23), Požarevac

U suštini, moj izlazak zasniva se na vožnju bajsa, pa mi i nije trebalo toliko para. Sto, dvesta kinti za vops i nas nekoliko se okupi, bleji, vozi. Nije nam ni bilo bitno koliko imamo, nego ko je tu i kakva je zajebancija. Za keš? Pa uglavnom od mojih, oni su davali i to, kao što sam rekao, 100 - 200 kinti kada su imali. I kao mlađem mi je bilo bitno samo da se vozim, ispunim, tako je i dan danas - vožnja, bleja, cura.

Devojke? Zavisi. Neke su volele to kako se ponašam, šta radim, čime se bavim i tako. A bilo je i situacija kada je pivo pričalo priču ali to sve ima svoju draž. Bilo je svačega. Hahaha. Zajebancije bez para uvek je bilo. Ranije smo se uvek nekako snalazili. Uzmemo od matorih, prodamo neki deo za bajseve, nešto premutimo i eto uvek se našlo nešto malo novca, da ima opet za pivce i za gricku neku. Kao klinci smo baš uživali i mnogo je lepo ne razmisljati o bilo čemu, samo da se zezaš. Sada mi dan prolazi tako što dođem sa posla, klopam i pravo na moj BMX, moju ženicu. Vožnja po pet, šest sati dnevno, vratim se gajbi, odradim jos nešto, ako ima neki poslić na kompu i tako.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu