Probao sam 'DESET PRAKTIČNIH SAVETA KOJI ĆE TI PROMENITI ŽIVOT' da vidim da li će mi se život promeniti

(fotografije: Theo McInnes)

Oduvek sam mrzeo kolumne sa praktičnim savetima. Doduše pročitao sam samo jednu 2012., i nije mi se svidela. Ali svi su ti članci isti, stalno iste drevne .png slike punjača i spajalica, izvučene iz naftalina jer portal ove nedelje nije imao o čemu da piše.

Realno gledano, dobro bi mi došli praktični saveti. Nemam gde da odložim stvari, nedostaju mi standardni kućni uređaji, ne znam kako da uđem u trag odbeglim punjačima telefona – priznajem, problemi postoje, ali nemam ni vremena ni novca ni mašte da se sa njima sam izborim.

Da li je onda moguće da bi mi praktični saveti zaista pomogli da sredim život?

Ja živim u šupi. Ima to svojih dobrih strana – živim sam, nikad mi nije dosadno – ali ima i onih loših. Malo je prostora, nemam gde da poređam stvari.

Srećom, praktični saveti imaju rešenje: ako zakucam stolicu za zid, moći ću na nju da kačim šta god mi treba.

Jeste da na mojoj slici nema prostora za police kao što nam original prikazuje, ali bar ovako imam gde da okačim šalove, šešire, košulje, i ostale lagane artikle. Istina, više nemam na čemu da sedim, i viseće stolice ne mogu da izdrže ozbiljnu težinu, i cela operacija deluje sasvim suvišno, ali par žrtava na samom početku nisu previsoka cena.

Nije da nemam peglu nego me mrzi da je koristim. Voleo bih da nisam stalno izgužvan ali bez ispeglanih prstiju. Zato sam probao ovo:

Palim ringlu, pristavim vodu. Odgovor je bio nadomak ruke!

Sa druge strane, posle deset minuta vrenja, rezultata nema. Pipam košulju, mokru kao da je subota veče na nekom festivalu. Možda joj treba još vremena? Ostavljam je da se natapa i idemo dalje.

Dešava mi se da zaurlam na tegle. Zašto? Zato što nemaju etiketu pa ne znam šta se u njima nalazi. Lepljivu traku koju sam kupio za obeležavanje tegala već četiri godine ne koristim jer ne mogu da joj uhvatim kraj.

Praktični saveti navodno ponovo imaju lek: gurni traku u mikrotalasnu. Polako počinjem da shvatam da se 66% ovih saveta svodi na guranje nejestivih predmeta u mikrotalasnu rernu, pa ovom pokušaju prilazim sa skepticizmom.

Vadim tanjir, traka pucketa. Kao Isus koji pomalja glavu iz pećine, pojavio se kraj trake. Jeste da sam verovatno oštetio mikrotalasnu pa će me polako i diskretno otrovati, ali uspeh je uspeh. Hvala hakerima!

Upeklo sunce, a ja moram do grada. Pitate se zar nije bolje izaći po lepom vremenu. Nije za mene i moj gljivasti ten. Živim u južnom Londonu, znači mora se zajahati bicikl. Kad je ovako toplo, stopala mi se pregreju od okretanja pedala. Možda nemački inženjering može nešto da ponudi?

Sommerpedale! Uzmeš par običnih sunđera, vežeš ih žicom i napraviš… sunđerdale?

Jesu mi se tabani malo zacrveneli od ostatka kečapa, ali sunce sija, vetar ćarlija i mrsi mi dlake na nogama, dobro se osećam. Sveže. Mogli bismo ovako da vozimo cele godine?

Stižem do banke a još sam sav ushićen! Ali čim sam sišao sa bicikla, shvatio sam kobnu grešku. Zarad svežih stopala, ostavio sam obuću kod kuće. Nema problema, praktični saveti i zato imaju rešenje: Karipsko čekanje u redu – umesto da stojiš, ostaviš cipele – u mom slučaju sunđere – da ti čuvaju mesto.

Sedim uz zid i vidim mladića koji bi da zauzme moju poziciju u redu.

„Izvini druže, ja tu čekam."

„Molim?"

„Čekam u redu, eno vidi tamo," pokazujem mu. Obojica gledamo sunđerdale. Onda on malo gleda mene. Onda gleda u prazno, zbunjen.

Bože, pa ovo je upalilo: zauzeo je mesto iza mog para sunđera. Ne znam šta da kažem dok odlazim bosonog sa sunđerima u rukama. Ovo je najbolji izum još od kako nam je Lari Dejvid prikazao „ćaskanje sa preticanjem".

Prošle nedelje kupio sam deset kvalitetnih jaja na lokalnoj tržnici, doneo ih kući, i shvatio da su dva bila mućak. Srce mi je prepuklo. Nikad više, zarekao sam se. Tu je savet sa interneta:

Vratio sam se na mesto zločina sa plastičnom posudom i krenuo da testiram jaja.

Jedno po jedno, potonula su do dna. Deluje da su OK, idemo na kasu. Ljudi su me zabrinuto gledali dok sam sušio jaja, ali koga briga za to, važna je zdrava hrana.

Pod utiskom sunđerdala i potonulih jaja, krenuo sam kući da se spremim.

Skočio sa bicikla, kročio u šupu… gde me je zapljusnuo toplotni talas. Setio sam se da mi je košulja već dva i po sata na peglanju parom, ali nekako je uspela da ostane neispeglana. Ipak, ne dam da mi sve lađe potonu zbog jedne vlažne košulje. Ne danas. Uživaću ove sveže večeri pred logorskom vatrom u bašti. Problem – nemam drva za ogrev. Ipak, sve je u redu, jer:

Dok birate čips za ogrev, razmislite da li je bolje uzeti Chilli Heatwave ili Cool Original. Logika kaže ono prvo, ali ukus i miris su na strani onog drugog. Ja sam ipak izabrao Tangy Cheese, čiji manjak ukusa zaslužuje lomaču.

Idemo…

Senzacionalan savet, lakšu vatru nikad nisam zapalio. Znaš šta mi sad treba?

Iako posedujem jeftini vadičep, kao i 99% ljudskog roda, internet sugeriše da je potrebno naći prečicu da bi se otvorila flaša vina. Evo najpouzdanijeg načina. Uzmeš jedan čekić – čini mi se da je čekić jedina sprava potrebna u kući – jedan šraf, i jednu flašu vina.

Zakucaš šraf, počneš da vučeš. Nije lako, ali ide. Na kraju baš kad je krenulo da popušta, i sledi eksplozija.

Puko čep. Da probam još jednom. Zakucam, cimnem, opet pukne. Pola sata kasnije, lice mi se zacrvenelo od vatrenog čipsa. Pokušavam ponovo, i ponovo bez uspeha. Bacam čekić, odustajem, a onda čujem glas…

Jedan od građevinaca iz susedstva – o kojima sam pasivno-agresivno tvitovao mesec dana – vidi šta pokušavam i dovikuje mi. „Moraš dublje da ga zakucaš." Pa naravno!

Da probam još jednom…

Trijumf. Jeste da mi je trebalo 40 minuta i pomoć prijatelja, ali vredelo je. A sad je vreme da se ozbiljno napijem.

Ja sam od onih što zovu Uber da ih vozi od paba do picerije pošto su popili četiri piva od po 5 funti sredom uveče, znači svaki savet na temu štednje je dobrodošao. Ovaj zvuči vrlo smisleno.

Pakujem se i pravac Brikston. Moram priznati, dragi čitaoče, da ovo radi savršeno – pretresli su mi prtljag i pustili me da uđem.

Nalivam se privatnom tekilom u sred bara iz kog su me jednom izbacili samo zato što sam u torbi imao fudbalski šal.

Osećam kako mi se telom razliva centralnoamerička toplina. Vreme je za poslednji savet.

U poslednjih 12 meseci izgubio sam dva novčanika, dva telefona, jedan šlem, četiri para slušalica, jednu mesečnu, tri torbe s odećom, i još gomilu sitnica jer sam bio pijan. Naravno da me je privukao ovaj metod za sprečavanje krađe.

U toaletu, pažljivo istačem ulje za sunčanje i od flaše pravim svoju vremensku kapsulu. Spremio sam fotku iz pasoša, 20 funti, rezervni ključ od motora, nešto duvana, jednu vozna karta do Rediča, i zapisan broj telefona.

Sad samo da sve to sakrijem.

Savršeno. Vidimo se kasnije.

Posle nekoliko sati, stukao sam celu flašicu Listerin-tekile. Upoznao sam razne ljude. Razgovarao na brojne teme u toaletu. Fotograf Teo otišao kući. Neki tip iz Eseksa pravi se da je Norvežanin, uopšte nisam primetio razliku. Smejemo se. Zovu me na žurku oko fajronta, ja kao važi, samo da skoknem po svoju vremensku kapsulu…

E jebi ga.