​Žena koja se probudila u budućnosti

Naomi Džejkobs je bila tridesetdvogodišnja samohrana majka iz Mančestera kada je zaspala 30. aprila 2008. Živela je u malom stanu sa desetogodišnjim sinom Leom i njihovom mačkom Sofijom. U to vreme, bila je nezaposlena, ali je nastavila školovanje, sa namerom da završi psihologiju. Kada se Naomi sledećeg jutra probudila, nije se sećala ničega od navedenog. Umesto toga, probudila se verujući da ima 15 godina, začuđena time što se probudila u budućnosti.

Naomi su bile potrebne godine da shvati šta joj se te noći dogodilo, ali doktori su joj na kraju odredili dijagnozu: opšta prolazna amnezija. Ovaj poremećaj pogađa svega oko petoro od 100 hiljada ljudi godišnje, i rezultira iznenadnim gubitkom pamćenja. Za razliku od ostalih oblika amnezije, ti ljudi se po pravilu sećaju ko su i kako da obavljaju razne radnje (na primer, Naomi se i dalje sećala svoje šifre za platnu karticu i umela je da vozi), ali izgube kvalitativna sećanja. Ta sećanja im se na kraju vrate, ali ne pre traumatičnog, dezorijentišućeg iskustva pri kojem se osećaju kao da su putovali kroz vreme.

Naomi ovo iskustvo nije samo uzdrmalo – bilo je katalizator promene u njenom životu. Sada, sedam godina kasnije, do detalja je opisala te događaje u svojoj autobiografiji pod nazivom „Zaboravljena devojka". Knjiga govori o ženi koja je potpuno zaboravila ceo svoj odrasli život, ponovo otkrila osobu u koju je izrasla, i na kraju naučila kako da oprosti sama sebi.

VICE: Ispričaj mi šta se dogodilo kada si se probudila tog jutra 2008.

Naomi Džejkobs: Probudila sam i ispratila svog sina Lea u školu. Onda sam se vratila u krevet. Bila sam neispavana. Imala sam stomačni virus i anginu, i neposredno pre toga sam raskinula sa dečkom – tako da mi je san bio neredovan.

Kada sam se probudila, prva stvar koju sam ugledala su bile zavese preko puta. Nisam ih prepoznala. Onda sam spustila pogled, i nisam prepoznala ni krevet, ni sobu. Iskočila sam iz kreveta. U početku, u prvih nekoliko minuta, mislila sam da i dalje sanjam. Tek kada sam uletela u kupatilo i videla svoje lice u ogledalu, shvatila sam da sam ostarila. U tom trenutku nisam znala da je proteklo 17 godina, ali mogla sam da vidim da sam izgledala značajno starije od 15 godina. Tada sam shvatila da ne sanjam.

Šta ti je tada prolazilo kroz glavu?

Strava. Potpuni šok. A onda strah. Nisam znala gde sam, koji je dan, čija je to bila soba, u kom gradu se nalazim…

U knjizi opisuješ kako ti je na pamet pao jedan telefonski broj, i da si intuitivno znala koga treba da pozoveš.

Isprva nisam znala da je to telefonski broj, ali dok sam trčala po kući u panici, svaki put bih pogledala taj čudni kućni telefon – izgledao je mnogo, mnogo drugačije nego bežični telefoni 1992. – i taj broj mi je stalno padao na pamet. Na kraju sam osetila da nemam drugog izbora, osim da otkucam taj broj.

To je bio broj moje drugarice Kejti. Znala sam da je ime koje sam povezivala sa tim brojem bilo Kejti, ali kada se ta žena javila na telefon, smesta sam shvatila da je ne poznajem. Nisam joj prepoznala glas. Ali briznula sam u plač, stvarno uznemirena, i preko telefona joj rekla da nemam pojma šta mi se događa, ni gde sam.

Kako je ona reagovala na to što si joj rekla?

Prvo se smejala, jer mislim da je pomislila da se možda šalim. Ali kada je shvatila da sam stvarno poprilično uznemirena, sabrala se i rekla 'dolazim brzo'. Kada je došla do mene, videla sam je prvi put u životu i znala sam da je ne poznajem, ali kada mi je rekla da je pozvala moju sestru, pomislila sam, 'Pa, poznaje moju sestru, možda ću biti dobro'.

Postavljali su mi pitanja što su više mogli, jer me je glava jako bolela – glava mi je pulsirala. Ali bila sam ubeđena da ću biti dobro. Pomislila sam, jednostavno ću zaspati večeras, i probuditi se u 1992. godini. To sam govorila sebi ta prva 24 sata, da bih umanjila traumu.

Ali naravno, nisi se vratila u 1992.

Tako je. Kada sam se sutradan probudila, a i dalje nisam imala 15 godina, pomislila sam da bi to moglo da postane trajno stanje. Moja sestra je insistirala da odem kod lekara, ali ja sam odbijala.

Zašto si oklevala da odeš kod lekara?

Zato što sam mislila da će biti u redu, i da sutradan ni neću biti tu – vratiću se u 1992! Tek posle četiri dana sam pristala da odem kod lekara, jer je moj lekar opšte prakse – lekar koji me je poznavao i imao moju anamnezu – bio na odmoru. Otišla sam kod njegove zamene, koji me je primio par dana kasnije.

On mi uopšte nije bio od pomoći. Samo mi je rekao da je sve to u mojoj mašti; rekao mi je da odem kući, uzmem pilulu za spavanje, popijem šolju čaja, i da će sutradan sve biti u redu. To je samo po sebi bilo traumatično.

To je užasno.

Na kraju, kada sam otišla kod svog lekara, on je prebledeo kada je čuo kako su postupili sa mnom. Ali trebalo mi je mnogo, mnogo vremena da shvatim šta mi se zapravo dogodilo, jer je to tako retka pojava. Tokom narednih pet godina, morala sam da odlazim kod raznih doktora i psihijatara – jer moj gubitak pamćenja je bio psihološki, a ne organski ili prouzrokovan povredom glave – da bih shvatila šta se dogodilo, i da bih dobila dijagnozu.

Trebalo je pet godina da bi shvatili šta se dogodilo?

Da. U vreme kada se to događalo, ja sam završavala studije psihologije. Bilo je prijatno, pretpostavljam. Spremala sam ispite, i uzimala iz biblioteke sve te knjige o mozgu i ponašanju. I kada sam jednom shvatila da bi amenzija mogla da potraje, pokušala sam sama da istražim šta bi to moglo da bude. Na kraju smo našli odgovor u knjigama psihologije. Kada sam našla „opštu prolaznu amneziju", rekla sam, „Možda je to ono što imam", jer sećala sam se brojeva i umela sam da vozim, ali nisam mogla da se setim porođaja svog sina. On je to prezrivo odbacivao. Kada sam se vratila, rekla sam, „Imam opštu prolaznu amneziju". Bilo mi je potrebno nešto konkretno. Mislim da mi je to pomoglo. Ti udžbenici psihologije su me spasli.

Takođe si imala i dnevnike koje si vodila čitavog života, i mogla si njih da čitaš?

Da, 20 godina sam vodila dnevnik. Kao tinejdžerka sam pomislila da je to zaista tužno. Nisam mogla da verujem da sam odrasla osoba koja i dalje vodi dnevnik. Ali bilo mi je veoma drago što su tu, jer su mi pomogli da sloj po sloj otkrivam komplikovani život odraslih.

Kako je bilo čitati o svom životu kojeg ne možeš da se setiš?

Bilo je kao da čitam o životu nekog drugog, jer nisam imala emotivan odnos prema sećanjima koja su bila zabeležena u tim dnevnicima. Tako da to nije bio moj život. Nisam ga ja proživela. To je bio veliki emocionalni tobogan. Što sam više čitala, bivala sam sve angažovanija u životu te žene, i bivala sve više vezana za nju. Imala sam više razumevanja i bila saosećajnija. Sa 15 godina ne znaš kakva ćeš biti sa 32, i probudiš se 17 godina kasnije i shvatiš da ništa nije ispalo onako kao što si mislila – bila sam samohrana majka, koja živi u malom opštinskom stanu, sa mačkom, i vozi razdrndana kola. Bila sam nezaposlena, studirala sam psihologiju i primala socijalnu pomoć. Kako sam ovako završila? Bila sam toliko zgrožena, skrhana i razočarana u svoj odrasli život, da nisam želela da imam ikakve veze s njim, sve dok nisam počela da čitam dnevnike. Onda sam u tim dnevnicima našla objašnjenje za to šta se zaista dešavalo tokom tih 17 godina, i do trenutka kada sam stigla do poslednjeg dnevnika, osećala sam duboko saosećanje sa samom sobom.

Da li ti je to promenilo način života od tada?

Apsolutno. Čitajući dnevnike, shvatila sam da sam se borila sa zavisnošću od droge, kao i sa traumama seksualnog zlostavljanja. Greškom mi je postavljena dijagnoza da imam bipolarni poremećaj, kao tinejdžerka sam često uzimala LSD, prekinula sam odnose sa majkom, jer je bila alkoholičarka… tu je bilo mnogo toga što mi je pomoglo da razumem da nije sve crno – belo, kao što sam mislila, iz svoje tinejdžerske perspektive. Tinejdžeri mogu da budu tako isključivi; odrasli znaju da je život mnogo složeniji. Kada sam shvatila sve to o sebi, mogla sam sebi da oprostim, na neki način, ali to mi je takođe bio i katalizator za velike promene u životu. Krenula sam na program od 12 koraka, prekinula nezdrava prijateljstva i veze, počela da vežbam, prestala da pušim, i počela da pišem. Konačno sam počela da razumem kako je to biti živ, bez potrebe da svoj identitet zasnivaš na osećaju da si žrtva. Osećala sam se kao da sam dobila drugu šansu.

Povezano: VICE je putovao u Mineapolis - grad koji može da se pohvali najvećim brojem narkomana ali i crkava u Americi - da bismo pokušali da se uradimo božjom ljubavi

Bilo ti je potrebno da sebe sagledaš očima petnaestogodišnjakinje da bi počela da menjaš stvari.

Kada sam imala 15 godina, polagala sam velike nade u budućnost – oko toga kakva ću biti kada porastem, oko toga kakva ću žena postati. U sebi sam osećala veliki potencijal da postignem šta god poželim. Želela sam da budem novinarka, želela sam da putujem po svetu, i znala sam da želim da se bavim nekim vidom umetnosti. Ti snovi su se raspršili u roku od godinu dana, od moje petnaeste, do moje šesnaeste godine, kada mi se porodica raspala. Tada sam prvi put pokušala da uzmem prekomernu dozu. Moj odnos sa majkom se stvarno raspadao, i ja sam na neki način mislila da to nije važno. Pomislila sam da nema svrhe, ako ne mogu da radim ono o čemu sam sanjala, i što mislim da sam zaslužila. Tako da ću samo mnogo da se drogiram i živim puna zlovolje. Nisam verovala u sebe.

Onda sam rodila Lea, svog sina, i obećala mu da ću pokušati da rešim sve probleme i da zalečim sve rane. Tokom svojih dvadesetih godina sam pokušavala da ispravim stvari iz prošlosti, ali sam zaista bila zaglavljena u traumama iz nje. Nisam mogla da pobegnem od njih. Neko vreme bih mislila da sam okej, a onda bi se dogodilo nešto što bi me vratilo na to bolno mesto, i sa time sam mogla da se nosim jedino uz pomoć droge. Tek posle amnezije sam sama sebi rekla, „Ne, više nećemo tako", i vratila sam se na početak.

Dakle, činjenica da si se probudila verujući da imaš 15 godina je bitna, jer tada su počele tvoje nevolje?

Teško je to opisati u jednom intervjuu (zbog toga sam napisala knjigu!), jer je toliko višeslojno i složeno. Kada se moja priča pročula, i ljudi me pitali, „Zašto 15?", samo bih im odgovorila, „Vratila sam se u doba kada sam se osećala sigurno". Ali kada sam počela da pišem knjigu, počela sam da gulim slojeve i radim iste stvari koje bih radila kao tinejdžerka. Dekonstruisala sam se. U petnaestoj godini sam digla ruke od sebe; poverovala sam da nisam vredna dobrog života. Verovala sam da nije bitno. Nije bilo svrhe da verujem da mogu da ostvarim svoje snove, jer sam mislila da ću uvek biti u milosti ili nemilosti drugih, ili da će me ljudi povređivati i gurati u ponor. I digla sam ruke od sebe.

Kada sam dobila amneziju, nisam se toga sećala. Tek kada sam pročitala dnevnike, i kada sam dobila dnevnik koji sam vodila kada sam imala 15 i 16 godina, setila sam se šta mi se dogodilo i shvatila sam da je sve počelo od mene same.

Dok se sve to događalo, živela si sa desetogodišnjim sinom, i nisi se sećala da si ga rodila. Kako je on sve to podneo?

Prvih nekoliko sati amnezije on je bio u školi, pa su me moja sestra i Kejti donekle pripremile: „Imaš sina, zove se Leo. Ima deset godina, voli da vozi skejt, i stvarno je dobar dečak". Kada sam pošla po njega u školu, moja sestra je krenula sa mnom. U kolima smo razgovarale šta da radimo, i ja sam htela da mu ne kažemo, jer ponavljam, prva 24 sata, mislila sam da ću zaspati i probuditi se u 1992. godini. Rekla sam, „Uplašiće se ako mu kažemo".

Ne mogu da opišem kako sam se osećala kada je istrčao u školsko dvorište. I dalje se toga sećam. Bila sam šokirana i užasnuta time što imam dete. Dok sam odrastala nisam želela da imam decu! Ali osetila sam i neku čudnu radost kada sam ugledala tu minijaturnu verziju sebe, jer mnogo liči na mene i moju sestru, i imao je širok osmeh dok je izlazio iz škole. Bila sam opčarana njime – načinom na koji priča, na koji hoda; bila sam ophrvana emocijama, upoznajući desetogodišnju, malu verziju sebe. Delovao mi je prilično kul i opušteno. Htela sam da mi baci kosku, jer je moja sestra bacila kosku meni, ali on me je samo čudno pogledao, pružio mi školsku torbu, i sklonio se. Shvatila sam da majke ne bacaju kosku sa svojim sinovima. Morala sam da slušam uputstva svoje sestre, jer nisam znala kako da reagujem na njega, ali takođe sam želela od njega da sakrijem da se osećam kao da imam 15 godina.

Jesi li mu na kraju rekla? Čini se da je sigurno bio u stanju da shvati da sa tobom nešto nije sasvim u redu.

Nekoliko meseci posle amnezije smo razgovarali o tome. Pitala sam ga da li sumnja na nešto. Rekao mi je da zna da se nešto događa, i da ga je čudilo to što sam ga pitala kada treba da ide na spavanje, ali da je mislio da se šalim.

Znam da je teško poverovati u to, i neki ljudi su rekli, „Moje dete bi znalo". I na nekom nivou je i znao, jer ja sam mu mama, i on je moj sin. Poznaje me. Takođe, ne mogu dovoljno da istaknem koliko su mi Simon i Kejti zaista pomogle. U suštini, one su postale majke, i starale se o petnaestogodišnjoj meni i desetogodišnjem Leu, koji mi je bio kao mlađi brat kojeg sam čuvala. Stvarno sam se osećala kao da imam mlađeg brata. On mi je pokazao čudesa tehnologije dvadeset prvog veka: Iks boks, Plejstejšn, Gugl i Jutjub. Nisam bila uplašena jedino kada sam provodila vreme s njim.

Sigurno je bilo kul premostiti odnos roditelj/dete i vezati se za njega na taj način.

Jeste, ali mogla sam to da radim samo zahvaljujući svojoj sestri i Kejti. One su mi omogućile da imam vremena i prostora da se uhvatim u koštac sa amnezijom. Njima sam posvetila knjigu: Simoni, Kejti i Leu. Ne bih mogla da prođem kroz ovo da nije bilo njih.

Prošlo je sedam godina otkako se to dogodilo. Kako si sada?

Stvarno, stvarno mi je sjajno – i mentalno, i emocionalno, i fizički. Leo sada ima 17 godina. I dalje vozi skejt i bavi se digitalnim marketingom. Moja sestra živi u Dubaiju, i najbolje smo drugarice. Amnezija nije bila samo katalizator za promenu mog života; bila je katalizator i za promenu života moje sestre i moje majke. Moja majka ne pije već šest godina, i zaista smo bliske. U doba kada je nastupila amnezija, nisam je videla četiri godine, a sada smo najbolje drugarice. U mom životu je bilo toliko mnogo pozitivnih promena. Naravno, život nije savršen! I dalje imam ciklus, i dalje jedem previše čokolade, i dalje popijem koju čašu vina previše, i dalje sam ljudsko biće. Ali sada je drugačije.

Kada se probudim, usredsredim se na ono što je zaista bitno u životu. Makar to bila samo jedna stvar, jednom dnevno, trudim se da radim stvari zbog kojih ću se osećati dobro u svojoj koži. Pre amnezije, predugo sam bila okružena ljudima zbog kojih mi je bilo neprijatno što sam takva kakva jesam. Trebala mi je amnezija da bih shvatila da ne moram tako da se osećam. To je temelj na kome sada gradim svoj život.

Autobiografija Naomi Džejkobs će biti objavljena kasnije ovog meseca u UK (pod nazivom „Zaboravljena devojka"), a u Australiji i na Novom Zelandu narednog meseca (pod nazivom „Probudila sam se u budućnosti").