​Da li treba da kažeš šefu za svoje mentalno stanje

Većina ljudi koje poznajem a koji imaju trenutne mentalne probleme nisu svojim šefovima rekli za njih. Jedni drugima šaljemo memove o napadima panike i šalimo se oko psihotičnih epizoda, ali nema načina da na radnom mestu budemo toliko nonšalantni.

U pravednom svetu, poslodavci te ne bi osuđivali zbog tvog stanja, i svako ko ima neku bolest bi imao mogućnost da se bavi nekakvim poslom – što često pomaže u sticanju samopouzdanja i borbi s bolešću – ako to želi. Ali ovo je daleko od stvarnosti, naročito u ekonomiji u kojoj poslodavci ne žele da preuzmu pretpostavljeni rizik i zapošljavaju ljude koje ocene bolesnima – ili još gore, neproduktivnima.

„Kada sam imala nervni slom, na poslu me uopšte nisu podržali", priseća se Sara Mičel, tridesetogodišnja majka sa bipolarnim poremećajem, koja je radila u jednoj kancelariji u Londonu. „Rekli su: 'Možeš li jednostavno tih dana da radiš od kuće? Možeš li da dođeš i radiš pola radnog vremena?' To mi nimalo nije pomoglo pri oporavku. Kada sam se vratila na posao, ljudi su me ogovarali iza leđa, otvoreno slali jedni drugima mejlove o meni… ljudi za koje sam mislila da su mi prijatelji su me odbacili, u suštini, i zbog njih mi je bilo još gore".

Zbog nedostataka razumevanja i kod poslodavaca i kod zaposlenih je morala da da otkaz i usredsredi se na oporavak. Od tada je odlučila da radi honorarno, zato što joj je to bilo lakše nego da nađe poslodavca koji se neće plašiti njene bolesti. „Veoma je teško objasniti odakle ti rupa u radnoj biografiji", kaže ona. „Trebalo bi da budem iskrena, ali ljudi obično ne reaguju dobro kada im na intervjuu kažeš da imaš bipolarni poremećaj".

Važno je dodati da kada otkriješ da si bolestan ne znači da će uvek – a ne bi trebalo nikad – doći do nerazumevanja ili kazne; to ponekad izuzetno može da popravi uslove rada.

Istražitelj prevara, Pol, koji ima dvadeset i nešto, pati od anksioznosti i depresije, i opisuje prijatno radno okruženje u kojem dominiraju žene koje ga neguju.

„Veoma su mi jasno stavile do znanja da mogu s njima da pričam o tome kako mi je", kaže on. „Ako delujem neraspoloženo ili kao da mi nije dobro, one to primete. To čini veliku razliku, kada imam loše dane. Mislim da su one jednostavno dobre osobe koje mi pružaju podršku".

Ovo je idealna situacija – i obećava to što u poslednjih par godina sve više kompanija ima više razumevanja za stanja kao što su depresija i anksioznost. Ovo je sjajan napredak, ali očigledno je zašto su ove bolesti počele da nailaze na razumevanje: ne samo da su najčešća mentalna stanja, već se uklapaju i u ideju o „izlečivim" bolestima.

Depresija i anksioznost nekada dolaze u naletima, ili mogu da se jave samo u jednom periodu. One se smatraju za „normalne" mentalne bolesti koje čak i ekstremno produktivni ljudi (ljudi koji drugim ljudima zarađuju novac) mogu da imaju. Ali mnoga druga stanja se previđaju, ili pre izazivaju zabrinutost nego saosećanje.

Hana, 26 godina, radi puno radno vreme u administraciji jedne kompanije u Londonu. Otkrila je svojim poslodavcima da ima „blage" probleme s mentalnim zdravljem, ali nije im rekla da ima granični poremećaj ličnosti (BPD).

„Ako imaš normalan posao od 9 do 5, ljudi ne misle da u njihovom okruženju ima nekoga ko ima ozbiljnih mentalnih problema", kaže ona. „Ljudi zbijaju šale i imaju komentare kakve ne bi imali, da znaju. Ja imam ožiljke od samopovređivanja, i kada ih vide, neprijatno im je – a to je zato što pretpostavljaju da sam pošto radim s njima sigurno 'normalna' i da je sa mnom sve 'u redu'".

Realnost je da su neki ljudi sa hroničnim i manje uobičajenim problemima sa mentalnim zdravljem – oni sa graničnim poremećajem ličnosti, poremećajem posttraumatskog stresa i psihozom, na primer – isuviše bolesni da bi radili, i moramo da se postaramo za to da imaju odgovarajuću negu. Međutim, takođe ima i mnogo onih u takvim stanjima koji bi mogli da rade, kada bi imali podršku koja im je potrebna. Hana ne veruje da je išta manje sposobna od nekoga ko je potpuno mentalno zdrav – već da je samo drugačija. „Kada mi je loše, ne mogu da obavljam svoj posao, i možda imam dva loša dana kada ništa ne uradim, ali nekada sam raspoložena i za dan i po završim neki posao za koji je potrebno nedelju dana", kaže ona. „To se na kraju izbalansira".

Srećom, postoje mere kojima se štiti radno mesto ljudi sa mentalnim problemima. Te mere se uglavnom svode na Zakon o jednakosti, koji je 2010. donešen u UK, u kojem se navodi da poslodavac ne može da te diskriminiše zbog mentalnog invaliditeta. Da bi se kvalifikovao za mentalni invaliditet, moraš da imaš dugoročne posledice (najmanje 12 meseci) po svoje svakodnevne aktivnosti.

Pozitivna strana je to što je ovo pravno obavezujuće. To takođe znači da poslodavci moraju da sprovedu „razumne mere prilagođavanja" radne prakse, da bi obezbedili druge vrste pomoći i adaptacije. Međutim, ono što na papiru izgleda kao da funkcioniše, u praksi može da bude mnogo drugačije. Ako misliš da se prema tebi postupa nepravedno, moraš da pozoveš radnički sud, što mnogo košta i dugo traje. Pored toga, depresija i anksioznost mogu da se javljaju periodično i da budu teški, ali da ipak traju kraće od 12 meseci, što znači da te zakon tehnički ne štiti.

Zbog toga zaposleni takođe imaju i obavezu da priznaju svoje stanje poslodavcu, što je stresno i nije uvek bezbedno. Prema istraživanju mentalnog stanja iz 2011, jedan od petoro radnika ne otkriva svoje probleme sa stresom ili stanje svog mentalnog zdravlja svom poslodavcu, iz straha de će prvi postati tehnološki višak.

Betani Lamont, koja vodi fanzin za mentalno zdravlje Bolnica za lutke, slaže se da sistem koji je trenutno na snazi ima mana. „Kao prvo i najvažnije, neko ko ima problema sa mentalnim zdravljem mora da misli na praktične probleme, kao što su da bude bezbedan i srećan, i da opstaje u svakodnevnom životu", kaže ona. „Ne želiš da otkriješ svoje stanje da to ne bi uticalo na tvoje zaposlenje; možda nisi u poziciji da previše talasaš".

Ljudi koji imaju ugovor bez minimuma radnog vremena, na primer, mogu da se ne osećaju dovoljno sigurno da sa svojim poslodavcem razgovaraju o svom mentalnom zdravlju; možda im je potrebno sve vreme koje mogu da dobiju, i brinu se da im neće ići u prilog ako otkriju svoje stanje. I mladi ljudi, koji su tek završili besplatno stažiranje i smatraju ih zamenjivima, možda ne žele da ih njihova bolest definiše na samom početku karijere.

Umesto da se zaposleni stavljaju u opasnost, poslodavci su ti koji bi u startu trebalo da stvore okruženje koje pogoduje dobrom mentalnom zdravlju i dobrobiti. U nekim firmama to počinju da prepoznaju. Deloit, jedna od najpoznatijih finansijskih kompanija na svetu, prihvatila je ideju pitanja mentalnih problema. Oni na radnom mestu obezbeđuju „zaštitnike mentalnog zdravlja", koji pružaju poverljive savete u četiri oka onima koji pate od problema s mentalnim zdravljem, i edukuju menadžere o tome šta da rade kada im se zaposleni obrate s takvim problemima.

Prema Kler Benet iz MIND-a, ima mnogo stvari koje bi poslovođe mogle da urade. Ona predlaže uvođenje fleksibilnog radnog vremena za one koji se muče, redovne sastanke s menadžerima u četiri oka, da bi se održao otvoren dijalog između njih i osoblja, i finansiranje telesnih vežbi zarad opšte dobrobiti. Sada su pokrenuli dobrovoljni Indeks dobrobiti na radnom mestu, koji pomalo podseća na rejtinge higijene u restoranima, ali treba da pokaže da poslodavci rade ono što je u njihovoj moći da promovišu i podržavaju dobro mentalno zdravlje.

Iako ne bi želeo da se prijaviš za njega, ako je tvoja kompanija ekvivalent prljavog kioska sa brzom hranom, ako tvrdiš da se staraš o svojim zaposlenima, onda se drži svog levičarskog etosa.

„Biznisi, kompanije i poslodavci moraju jasno da kažu da veruju u podršku mentalnom zdravlju", kaže Betani. „Moraju to da čine na način koji smatraju odgovarajućim. Tako će ljudi osećati da je bezbedno da pričaju o tome i da je to njhovo legalno pravo. Jer trenutno ljudi jednostavno ne veruju u to".

Ilustracije: Tijana Danlop

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu