Dobrodošli u pritvorni centar Stjuart, crnu rupu američke imigracije

Ovaj tekst je objavljen u saradnji sa  Marshall Project.

Imigracioni centar „Stjuart" u Lampkinu u Džordžiji je na dva i po sata vožnje od Atlante, jugozapadno niz magistralu koja prati reku Čatahuči. Šezdesetak kilometara pre Lampkina nailazi se na grad Kolambus, gde su centru najbliži hoteli i internet servisi; preko ove granice nije pouzdan ni prijem telefonskog signala. Dalje sledi samo crvenkasta prašina i drveće obraslo u puzavice. Centar Lampkina prepoznaje se po zatvorenim izlozima, od sunca izbledeloj benzinskoj pumpi, i prodavnici oružja.

Iz ovog gradića, deset minuta vožnje niz CCA put – koji je ime dobio po kompaniji koja drži privatne zatvore, Corrections Corporation of America – dovodi nas do Stjuarta, jednog od najzabačenijih imigracionih centara u zemlji. Stjuart je glavni izvor prihoda za ovo područje. Čak 20% okružnih prihoda potiče iz ovog centra po podacima iz 2012; ovim novcem plaća se održavanje 1,700 kreveta na kojima ljudi čekaju da se odluči da li će biti deportovani iz SAD ili ne.

Sva je prilika da hoće.

 Lampkin u Džordžiji, mesto najbliže imigracionom centru Stjuart. Fotografija: Audra Melton

Stjuartova sudska ispostava koja odlučuje o sudbini zatvorenika ima najveću stopu deportacija u zemlji. Jednim delom za ovo je zaslužna činjenica da ovde zatvorenici imaju izuzetno male šanse da nađu pravobranioca. Advokati ne žive nigde u blizini Lampkina, a malo koji od njih spreman je da se satima vozi da bi se susreo sa klijentima – od kojih većina nema para da plati njihove usluge.

Prošle godine, manje od 2 odsto imigranata pritvorenih u Stjuartu je dobilo spor pred sudom.

U avgustu 2012, Omar Arana Romero se nadao da će biti u toj manjini. Sedeo je sa još desetoricom na drvenoj klupi ispred sudnice Sondre Arington, jedne od četvoro sudija koji svake godine odlučuju o više od 6,000 imigracionih slučajeva u Stjuartu. Tog dana, Romero je osećao strah. Bio mu je to treći put da ga izvode pred sudiju od kako je tog juna zatvoren u Stjuartu, a još nije najbolje razumeo šta mu se dešava. Nije govorio engleski i nije imao advokata.

Ubrzo je sudski službenik pogledao Romerovoj broj i poveo ga do stola ispred sudije Arington. Romero je stavio slušalice preko kojih je mogao da čuje španskog prevodioca.

Arington ga je pitala da li je od prethodnog saslušanja uspeo da nađe advokata. Ne, rekao joj je, ne može da priušti advokata.

Dala sam vam dovoljno vremena da obezbedite pravnog zastupnika, rekla je sudija. Pokrenućemo proces bez njega.

 Omar Arana Romero u Imigracionom centru Stjuart. Fotografija Audra Melton

Tri meseca ranije, Romero je počeo da radi u hemijskom proizvodnom postrojenju na pola sata od svog mesta boravka u Bej Sitiju u Teksasu. Fizički rad nije bio ništa novo za njega – prethodnih par godina izdržavao je svoje troje dece na razne načine, od ugradnje itisona preko odgajanje biljaka do teksaških naftnih bušotina. Kad bi mu poslodavci tražili karticu socijalnog osiguranja, ponudio bi im falsifikat. Ali ovog puta mu to nije prošlo. Iz fabrike su pozvali policiju, koja je pozvala imigracionu službu.

Romero se po prvi put suočio sa ovom službom od kako je u SAD stigao iz Meksika još 1994. Dva puta je bio uhapšen, 2003. i 2004. u Koloradu zbog vožnje u pijanom stanju, a 2012. zbog posedovanja kokaina. Sva tri puta bio je kažnjen uslovno; Imigraciona služba nije bila umešana.

Romero se za te ranije prekršaje pravda traumom i stresom koji ga je mučio posle smrti njegove ćerke Roze 2004. godine. Dok je on bio na poslu, njegova tadašnja supruga je pretukla šestogodišnju devojčicu koja je ubrzo preminula od povreda unutrašnjih organa. Bivšu ženu su osudili na 60 godina robije, a preostalo troje dece su mu privremeno oduzeli da bi ih vratili mesec dana kasnije. Od tog dana, Romero sam brine o njima.

Pred sudijom Arington, Romeru je glas zastao u grlu. Želeo je da je ubedi da mu pruži još jednu šansu da nađe advokata, da je pita koje su mu opcije na raspolaganju, ali plašio se da će mu svako protivljenje samo pokvariti šanse da se izvuče.

Oprezno je pokušao da kod sudije izazove sažaljenje. Rekao joj je da sam podiže decu, da su ostala bez majke.

Romero kaže da mu je sudija rekla da povede decu sa sobom u Meksiko.

Ali deca su rođena ovde, rekao je on, navikla su na život u Americi.

Kad budu punoletni, rekla je Arington, moći će da se vrate.

To je bio kraj saslušanja. Romero se vratio u ćeliju i zaplakao.

Ograda ispred Imigracionog centra Stjuart. Fotografija Audra Melton

Stjuart je samo jedna od preko četrdeset privatnih ustanova za pritvor imigranata širom zemlje. U koju od njih će zapasti ljudi kojima preti deportacija zavisi od geografije i sreće. Ako ih uhapse na jugoistoku zemlje, dobre su šanse da će završiti u Stjuartu. Ali ako se desi da ih pošalju u Majami, na primer, budućnost bi mogla da im bude bitno drugačija. Šanse da nađu advokata bile bi im tri puta veće, a da izbegnu deportaciju deset puta veće.

Za razliku od krivičnog suda gde se optuženicima garantuje pravo na advokata čak i ako ne mogu sami da ga priušte, imigracioni sud ovaj luksuz ne pokriva. Siromašne imigrantske porodice moraju da skupe 7,000 dolara kako znaju i umeju da bi unajmile advokata, ili da se nadaju da će im neko ponuditi besplatnu pravnu zaštitu. U Stjuartu je to praktično nezamislivo.

Izveštaj Američkog savetovališta za imigrante prošlog septembra je pokazao da je između 2007. i 2012. samo 6 odsto zatvorenika u Stjuartu imalo pravnog zastupnika. Na nacionalnom nivou, ovaj procenat je za imigrante dva puta veći.

Prisustvo advokata u ogromnoj meri utiče na svaki detalj parnice. Imigracija je posebno komplikovana oblast zakona, gde vladaju široka diskreciona prava a postoji mnogo manje ustavnih zaštita. Bez advokata, imigranti često nisu svesni svojih prava, niti znaju kako da podnesu zahtev za azil, ni u kojoj meri krivični dosije utiče na njihov status. Istraživanja su pokazala da he imigranti koji raspolažu pravozastupnicima značajno lakše da izađu iz pritvora uz kauciju dok čekaju da njihov slučaj stigne pred sud, a imaju i čak 14 puta veće šanse da na sudu izbegnu deportaciju i ostanu u SAD.

Predstavnica za štampu Izvršne kancelarije za nadzor imigracionog sistema u okviru Ministarstva pravde odgovorila nam je putem i-mejla da je njena kancelarija svesna značaja pravne zaštite i da „na mnogobrojne načine pokušava stimuliše korišćenje iste". U Stjuartu, zatvorenicima je na raspolaganju orijentacioni program koji vode katoličke dobrotvorne organizacije; ovaj program ima za cilj da informiše imigrante o celom procesu, od sudskog sistema do američkih komplikovanih aplikacija za azil.

Zatvorenicima se takođe nudi „spisak besplatnih pravnih zastupnika", ali tri četvrtine kompanija sa ovog spiska više ne uzima pro bono slučajeve iz Stjuarta.

Bez advokata, mnogim zatvorenicima preostaje samo da se oslone na porodicu i prijatelje kako bi našli način da izbegnu deportaciju.

 Reklama za imigracionu pravnu zaštitu u ruralnom okrugu Stjuart u kojoj radi privatni imigracioni centar istog imena. Fotografija Kevin D. Liles.

Kimberli Grifit se jedina našla u nevolji svom sadašnjem mužu Karlosu Marokinu Lopezu 2013. kada je bio zatvoren u Stjuartu. Lopez je u SAD stigao 1998. iz Gvatemale u potrazi za poslom. Upoznali su se dok su radili u piljarnici u Severnoj Karolini, ona kao šef noćne smene, a on kao čistač. Lopeza su zaustavili saobraćajci dok je vozio bez dozvole (kao ilegalni imigrant, u to vreme nije mogao ni da izvadi dozvolu). Nedelju dana kasnije završio je u Lampkinu. Nije imao krivični dosije, ali već su ga jednom deportovali.

 Grifit, rođena Amerikanka, počela je sama da se probija kroz potpuno nepoznat sudski sistem. „Informisala sam se preko Fejsbuka, čitala razne tekstove da bih zaključila šta mogu da učinim," kaže ona. „Zvala sam desetak advokatskih firmi ali nijedna nije htela da preuzme slučaj. Neki su mi rekli da im je Stjuart predaleko, skroz zabačena lokacija."

Grifit je posetila Lopeza osam puta tokom tri meseca koliko je proveo u pritvoru. Vožnja bi trajala pet sati, poseta sat vremena, a onda bi usledilo još pet sati vožnje kući. Nekad bi ostala da prespava u besplatnom svratištu za članove porodica zatvorenika koje je otvorila neprofitna organizacija El Refugio; u Lampkinu ne postoje hoteli.

Na kraju su njih dvoje odustali od pokušaja da nađu advokata i izbore se pred sudom. Lopez je deportovan u Gvatemalu u junu 2013., a Grifit je pošla za njim u julu.

„Da sam imala para, možda sam mogla i da se borim", kaže Grifit. „Ali ovaj sistem nije za obične ljude."

Sadam Husein Ali u Imigracionom centru Stjuart. Fotografija Audra Melton

Situacija je još teža za one koji nemaju podršku unutar Sjedinjenih Država.

Dvadesetjednogodišnji Sadam Husein Ali je u Stjuartu proveo više od godinu dana. U Somaliji, teroristička grupa Al-Šabab je pretila njegovoj porodici; hteli su da uzmu Alijevu sestru na ime neplaćenih nelegalnih poreza koje su im nametnuli. Njega su tukli i držali u zatvoru po 15 dana pre nego što je sa sestrom uspeo da pobegne u izbeglički kamp u Keniji, gde je ona pod burkom uspela da sakrije identitet.

Ali je produžio avionom do Brazila, a sledeća tri meseca putovao Južnom i Centralnom Amerikom što autobusom što pešice, da bi se na kraju predao službenicima na granici između SAD i Meksika – rekao im je da traži azil. Zadržali su ga deset dana u pritvoru u Teksasu, a zatim prosledili u Stjuart.

Za vreme predsedničkog mandata Baraka Obame, broj azilanata zadržanih u pritvoru se gotovo utrostručio između 2010. i 2014. Godine 2014, oko 77 odsto azilanata, žena i dece, bilo je zadržano u pritvoru dok se njihovi slučajevi ne reše pred sudom (umesto da se puste na slobodu pod kaucijom kao što je ranije bio slučaj.) To je još 44,000 azilanata iza rešetaka.

U Stjuartu je i šansa za uslovnu slobodu izuzetno niska. Podaci iz 2015. kažu da bukvalno nijedna od osoba u pritvoru nije puštena na uslovnu slobodu; na nacionalnom nivou, procenat je oko 6 odsto. Uz kauciju iz Stjuarta dva puta manje zatvorenika, a same kaucije su u proseku 5,500 dolara više nego drugde u zemlji.

Sadam Husein Ali je pozvao dvocifren broj advokata u potrazi za besplatnom pravnom zaštitom. Mnogi nisu hteli ni da prihvate poziv iz Stjuarta. Oni koji se jesu javili ili su ga direktno odbili ili su tražili isplatu od 5,000 dolara. On je svoju celokupnu ušteđevinu od 10,000 dolara upravo potrošio na put do SAD; na granici sa Meksikom, u džepu mu je ostalo 460 dolara. Od posla u kuhinji u Stjuartu zarađivao je jedva dovoljno da pokrije cenu telefonskih poziva.

Zahtev za azil uspeo je da ispuni uz pomoć starijeg Somalijca u pritvoru koji je imao tri meseca staža više od njega i bolje govorio engleski.

Zahtev su mu odbili u martu. Ali se nije žalio na odluku suda; kao i brojni drugi azilanti, zaključio je da nema šanse. „Mislim da bi išlo bolje ako bih imao advokata," kaže on. „Deluje mi da je ovde najteže u SAD."

Trenutno čeka deportaciju u Somaliju. „Ako umrem – umrem", kaže on.

 Reklama imigracione advokatske firme na prilazu privatnom imigracionom centru Stjuart. Fotografija Kevin D. Liles

Ispred jednog od dva restorana u Lampkinu nekad se nalazio znak sa natpisom „IMIGRACIONI ADVOKAT" i brojem telefona na koji niko nije odgovarao. Znak je uklonjen prošlog novembra. U blizini samog ulaza u centar nalazi se još jedan sličan znak, na španskom, ali navedeni broj telefona takođe nije u funkciji. Pored puta nedaleko od Stjuarta u travi leži još jedna reklama; broj nas ovog puta vodi do Hjustona i pravog advokata za imigraciona pitanja, Elejn Morli. Pitamo je da li još uvek prima slučajeve iz Stjuarta, a ona uzdiše.

„Taj centar je užasan", kaže i počinje da nabraja čitav niz frustracija. Udaljenost, manjak smeštaja, visoka stopa odbijanja zahteva, poteškoće u komunikaciji sa klijentima. Iste priče čula je i od svojih kolega. Njen prvi slučaj u Stjuartu bio joj je i poslednji. „Više se tamo ne vraćam," kaže Morli.

Njena koleginica iz Atlante Li En Veber vodila je dva slučaja u Stjuartu pre nego što se zarekla da više neće. „Privatnom advokatu nemoguće je da naplati dovoljno da bi se slučaj završi u plusu," kaže ona.

Elizabet Matern, takođe iz Atlante, bila je advokat za imigrante iz Stjuarta duže od pet godina da bi na kraju ipak prestala. Pokušala je da ubedi ostale pravnike da se posvete tamošnjim slučajevima uprkos svim otežavajućim okolnostima. „Moraš ceo dan da provedeš tamo, odsečen od ostatka sveta. Kao da putuješ unazad kroz vreme." Matern je morala da pođe od kuće u četiri ujutru da bi stigla na zasedanje u osam. Sama ustanova takođe je zastarela. „Nema pristupa internetu, nema ni faksa, ničega. Moraš dobro da se spakuješ dan ranije, jer šta poneseš sa sobom, samo to ti je na raspolaganju."

Mnogi advokati žalili su se da im CCA (odnedavno CoreCivic) proizvoljno nameće nova pravila. Ove privatne firme koje upravljaju kazneno-popravnim institucijama daleko su manje podložne nadzornim organima nego javni zatvori. Za razliku od ostalih ustanova ovog tipa, u Stjuartu advokatu nije omogućeno da zakaže besplatne telefonske konsultacije sa klijentom. Umesto toga, na klijentu je da uštedi dovoljno novca, pozove svog advokata, i nada se da će ga uhvatiti kraj telefona. Stjuart je po ugovoru trebalo da uvede video-konferencijski sistem još 2014, ali tek su prošlog avgusta pod najezdom pritužbi odlučili da ispoštuju ovu obavezu.

Kad dođu da bi se uživo susreli sa klijentom, advokati obično čekaju satima da bi ih iz centra odbili bez ikakvog obrazloženja. Kad ih puste da vide klijenta, između njih postoji pregrada od pleksiglasa a komunikacija se obavlja telefonski. Par meseci prošle zime telefoni nisu radili, pa su advokati morali da se dovikuju kroz pregradu.

U martu su iz Imigracionog izdali odgovor na brojne pritužbe. Kažu da se primedbe advokata „aktivno proveravaju i preispituju", te da su sada u čekaonici centra istaknuta pravila koja se tiču kontakta između advokata i klijenata. Telefone su u međuvremenu popravili.

CoreCivic korporacija nije odgovorila na ove pritužbe. Portparol Džonatan Burns nam piše da se „pravozastupnici mogu susresti sa pritvorenim licima bez zakazivanja ako dođu u vreme dozvoljenih poseta, uz ličnu dokumentaciju i profesionalnu legitimaciju; ove posete su vremenski neograničene." Ne zna ništa o neispravnim telefonima, ni o advokatima koji nisu uspeli da zakažu telefonsku komunikaciju sa klijentima.

Saobraćajni znak na prilazu privatnom imigracionom centru Stjuart. Fotografija Kevin D. Liles

Prošlog avgusta, iz Državne bezbednosti su najavili da će „razmotriti" ukidanje ugovora sa privatnim upravama zatvora. Ipak, početkom decembra su promenili stav; planiraju da nastave ovakvo poslovanje radi „fiskalnih faktora" i očekivane potrebe da se smesti „naglo povećan broj zatvorenika". Pod novim predsednikom Donaldom Trampom, Imigracione službe će verovatno morati da povećaju broj ustanova u koje zatvaraju potencijalne imigrante; po završetku izbora, akcije CoreCivic korporacije su skočile.

Neke sudije kažu da udaljenost ovih centara za smeštaj imigranata i njima otežava posao. Prošlog oktobra, grupa bivših sudija za imigraciona putanja poslala je dopis Džebu Džonsonu, sekretaru Državne bezbednosti, kojim ga mole da ukine sistem pritvora za imigrante jer on samo ometa sudske proces. Džonson na ovo nije odgovorio.

„Kad ljudi nemaju pravnu zaštitu, šta možeš kao sudija da učiniš za njih?" pita se Pol Vikam Šmit, penzionisani sudija i bivši predsednik Žalbeno-imigracionog odbora. Kad se par sudija primoraju da radi u zatvorskom okruženju, stvara se atmosfera u kojoj se oslobađajuće presude doživljavaju kao retki izuzeci. Lokacija ovih imigracionih centara u udaljenim, ruralnim krajevima „kao da ima za cilj da uskrati ili oteža pravnu podršku ljudima koji se bore za svoje pravo na život u SAD."

Pravnici koji se bave pitanjima imigracije podneli su tužbu Izvršnoj kancelariji za nadzor imigracionog sistema u kojoj navode da sudije ne sprovode legitimne zakonske procese protiv zatvorenika u Stjuartu. Imigranti tvrde da im je sugerisano da se ne žale na presude, da su im uskraćene informacije o podnošenju zahteva za azil, i da im je zabranjen pristup orijentacionim programima katoličkih udruženja.

Kancelarija i dalje razmatra ovu tužbu; za sada nisu želeli da na nju odgovore.

Omar Arana Romero u imigracionom centru Stjuart. Fotografija Odra Melton

Romero je proveo skoro godinu dana zatvoren u Stjuartu.

Imigracione službe su ga isprva uputile u imigracioni centar u Port Izabelu u Teksasu, na samo pet sati vožnje od njegove kuće. Silvija Rejes sa kojom je Romero poslednjih sedam godina u vezi odmah je pokušala da mu nađe advokata. Našla je jednog samo sat vremena udaljenog od centra, spremnog da u zamenu za samo par hiljada dolara pomogne Romeru da podnese zahtev za vizu.

Ovaj advokat mogao bi lako da se odveze do Romera u centru Port Izabel, gde bi zajedno radili na aplikaciji. Pa ipak, sve je propalo nedelju dana kasnije kad su mu rekli da se spakuje – šalju ga u drugi centar 1,600 kilometara i četiri države dalje, u Džordžiji. Osim što su ga na kratko prebacili u Nju Meksiko kada se mislilo da mu sledi deportacija, Romero je sve vreme proveo u Stjuartu.

Advokat kog su u Teksasu našli nije mogao da ga zastupa od kako je premešten; razdaljina je bila prevelika za cenu usluga koju su oni mogli da priušte. Rejes je pokušala da mu nađe nekog bliže. Najbliže firme bile su locirane u Atlanti, na skoro 250 kilometara od centra, a i od njih je dobijala samo odrečne odgovore.

Tri puta krivično osuđivani Romero smatra se za deportacioni prioritet. Ipak, mogao bi da ostane u Americi ako bi mu odobrili U-vizu, posebni aranžman rezervisan za žrtve kriminala.

On se nadao da će izaći iz pritvora dok se zahtev za izdavanjem vize još razmatra kako bi mogao da izdržava svoju decu; danas imaju 17, 16, i 14 godina. Ipak, zbog prekršaja u vezi sa drogom koji ima u dosijeu, pod imigracionim pravilima obavezan je trajan pritvor – nije mu izrečena kaucija. Pokušao je to da ospori pred sudom, ali bez advokata nije uspeo da izbori uslovnu slobodu.

Deca mu žive na raznim lokacijama, neka sa tetkom, a neka sa porodičnim prijateljima u Hjustonu dok im je otac u pritvoru. Rejes se nedavno vratila da živi sa majkom kad se ispostavilo da sama neće moći da plaća stanarinu.

„Od kako me je uzela Imigraciona … ne mogu da spavam, ne mogu da živim normalno… Opet su me odvojili od dece," pisao je Romero u januarskoj izjavi pred sudom.

„On mi je bio i otac i majka… Molim vas da shvatite, ja ovo sve ne mogu da sama", pisala je Romerova ćerka Dženifer uz njegovu prijavu za vizu. „Samo nam je on ostao."

Romero se takođe obratio sudu molbom za transfer u centar bliži kući u kom bi deca mogla da ga posećuju. Nije ih video više od godinu dana. „Svakog dana molim se bogu da me premesti negde bliže deci. Očajan sam," pisao je prošlog juna.

Brajan Koks iz Imigracionih službi kaže da ne može da komentariše pojedinačne slučajeve, ali „generalno govoreći služba pokušava da svede broj transfera na minimum, i da omogući što je bolji pristup pravnoj podršci i posetiocima. Konkretan ishod uvek zavisi od trenutnog rasporeda resursa i agencijskih zahteva."

U međuvremenu, Romero pokušava da se informiše koristeći pravnu biblioteku u Stjuartu, iako je veći deo dokumentacije na engleskom. Rejes preko interneta traži savete pravnika, ali pošto njoj nije dozvoljen pristup njegovim saslušanjima, retko zna šta tačno traži. Romeru pomaže drugi zatvorenik, bivši pravnik iz Venecuele. Uz njegovu pomoć uspeo je da ispuni sve formulare koji su mu bili potrebni da bi pred sudom pokušao da izbori pravo na kauciju i uslovnu slobodu. Nažalost, ovaj savetnik bio je deportovan u junu."

Romerovo poslednje saslušanje odigralo se 15. novembra. Kaže da je potrajalo samo par minuta. Iako još nije saznao da li mu je odobrena viza, sudija je rekla da više nema vremena. Pokrenuće proces deportacije. Prijatelj iz centra dao mu je broj advokata iz Atlante koji naplaćuje 150 dolara samo za uvodni sastanak. Rejes pokušava da prikupi novac prodajom kola.

Ako Romero ne uloži žalbu do kraja meseca, deportovaće ga.

„Moram da izađem odavde… brinem se za decu," kaže on preko loše zatvorske veze. „Oni me čekaju."

Još na VICE.com

Kako sam oprostio čoveku koji je pucao na mene

Deset pitanja koja ste oduvek želeli da postavite čuvaru u CZ-u

Autor "Žice" Dejvid Sajmon o greškama policije u Baltimoru

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu