Otišao je Manolis Glezos, poslednji partizan Grčke

Manolis Glezos, perjanica Levice i simbol otpora Nacistima, umro je danas u 98. godini. „Borac za republiku i simbol Nacionalnog pokreta otpora je udahnuo svoj poslednji dah, danas, 30. marta u 13:15, u 98. godini. Bio je u bolnici od 18. marta i, uprkos intenzivnoj nezi, njegovo telo nije moglo da izdrži“, kaže se u saopštenju bolnice.

Rođen je u Apeirantosu, planinskom selu na ostrvu Naksos. Sredinom tridesetih godina XX veka, njegova porodica se presilila za Arinu, I 1940. Godine Glezos je upisao Ekonomski fakultet Atinskog univerziteta. Tokom studiranja, bio je jedan od osnivača anti-fašističkog pokreta koji jeza cilj imao da oslobodi ostrva Dodekaneze od Italijana, kao i borbu protiv ditkature Metaksasa. Tokom okupacije Grčke, pridružio se pokretu otpora i završio u zatvoru, gde je mučen.

Njegova najčuvenija akcija dogodila se 30. maja 1941, kad je zajedno sa Apostolosom Santasom uspeo da stigne na vrh Akropolja i da odatle skine nacističku zastavu sa svastikom.

U dugačkom intervjuu za VICE je pričao o svom životu: „Najživlje sećanje iz života mi je majka. Pitaju me svi za zastavu. Ali ja se od cele te priče najviše sećam majke. Kada smo se tog dana vratili kući, prošla je bila ponoć. I ja stižem kući i vidim majku na stepenicama ispred. Čekala me je. Ja joj priđem i kažem, „Mama“! A onda ustane, zgrabi me za grkljan, odvuče me u kujnu tako da drugi ne čuju i ne probude se i pita me „Gde si ti bio?“ i ja raširim jaknu i pokažem joj deo svastike koji smo isekli. Ona me zagrli, poljubi me i kaže „Idi da spavaš“. Sutra ujutro, čujem sledeći razgovor: moj otac je pita „Gde ti je bio najstariji sin sinoć?“ a onda odgovara „Izađi na terasu i pogledaj na Akropolj“. Nikad je nisam pitao kako je to doživela. Ali za mene je to bio najdirljiviji događaj u mojoj ličnoj istoriji. Moja majka“.

Posle oslobođenja, pridružio se Komunističkoj partiji (KKE) i bio na rukovodećim pozicijama u novinama Rizospastis, glasilu komunističke partije, i I Avgi, levičarskim novinama danas bliskim Sirizi. Ukupno je bio optužen 28 puta u vezi sa svojim novinarskim radom, a krajem četrdesetih je osuđen na smrt, i proveo je dve godine u zatvori. Presuse nisu izvršene zbog pritiska domaće i inostrane javnosti. 1950 su mu presude na smrt (množina) preinačene u doživotni zatvor, a oslobđen je konačno 16. jula 1954.

Posle aprilskog puča, Glezos je ponovo uhapšen i proveo je sledećih 16 godina u izgnanstvu i zatvorima po celoj Grčkoj. Pušten je na slobodu 1971.

Manolis Glezos je bio aktivista koji je delovao i kroz ECN i kroz PASOK – na čijoj izbornoj listi za parlament i Evropski parlament je bio osamdesetih godina. Na izborima 2012. je izabran za člana parlamenta ispred Sirize, a ispred iste partije je izabran i u evropski parlament 25. maja 2014, i tokom svog mandata se pre svega bavio pitanjem grčkog duga.

I u poznim godinama se pojavljivao u javnosti, a ostaće zapamćena njegova reakcija na incident kada je predsednik parlamenta Grčke zaustavio nemačkog ambasadora u polaganju venca na grob žrtvama masakra koji su počinile SS trupe u Drugom svetskom ratu. Potpuno zabezeknutog nemačkog ambasadora je Manolis uzeo pod ruku i odveo ga do mesta gde može da položi venac.

Poslednje javno pojavljivanje Manolisa Glezosa bilo je na suđenju pripadnicima Zlatne zore za ubistvo Pavlosa Fisasa, gde je sedeo pored majke ubijenoga.

U istom intervjuu koji je dao za VICE, „poslednji partizan“ je rekao i ovo: „Da li sam utopista? Reći ću ti nešto drugo. Neki ljudi mi kažu: „Te sve stvari, Manolise, to je sve prošlost, sada se stvari rade ovako“. E pa greše. Zar nije nekada bila utopija da pomisliš da napraviš most? Zar nije izgradnja prvog broda bila utopija? A aviona i satelita? Jesu li se sve te stvari dogodile? Jesu. Nisam ja jedini koji veruje u utopiju. Ima i drugih.“ Neka mu je slava i hvala.

Članak je prvi put objavljen na VICE Greece.