Biti Džihad u Americi

Štogod da vidiš u Americi, čini ti se poznatim. To je zato što smo sve prethodno već videli na filmu. Sa druge strane, tamo ima stvari koji nikada ne prestaju da iznenađuju. Na primer, veličina stvari. Sve je XXL. Zgrade, putevi, razdaljine, radnje, tanjiri, čaše, porcije, parkinzi, kafa, kolači, semafori, stabla, veverice, sve je veće nego što smo navikli da viđamo u Evropi.

U severnom delu Virdžinije, na obodu Vašingtona, nalazi se par najbogatijih opština u SAD. Porodična kuća pred kojom smo se našli ima dvostruku garažu i niz prozora na spratu. Ispred je parkiran veći broj automobila. Žurka je, i društvo se okupilo u prostranom zadnjem dvorištu, ispod visokog drveća. Na velikom roštilju peklo se mnogo više mesa nego što svi zajedno možemo pojesti za jedan obrok. Ko je žedan, sam se posluži pićem iz velikog bureta punog leda i limenki.

Naši domaćini, Nelsi i Džej, su simpatičan mladi bračni par imigranata iz Libana. Ona ima oči crne i sjajne kao maslinke, a on, liči na Santina Korleona iz Kuma. U Ameriku su došli na studije i tu su ostali da žive.

Gosti su uglavnom nalik njima. Mladi parovi sa sitnom decom. Ima i rođenih Amerikanaca ali većina su useljenici sa raznih strana sveta.

Tek kada smo posedali za sto da jedemo odličnu libansku hranu, postalo je jasno koliko je to internacionalno društvo. Odrasli međusobno govore na engleskom, ali sa svojom decom svako razgovara na svom maternjem jeziciku. Čuju se španski, francuski, portugalski. Za većinu jezika u najmanju ruku nagađam o čemu govore, jedino kad domaćini međusobno razmenjuju informacije na maternjem, arapskom, ne razumem ni reč. Baš tada, u toj vavilonskoj gužvi jezika, učinilo mi se da sam čuo spornu reč. Prvo sam pomislio da mi se učinilo i ideju odbacio kao nemoguću. Međutim, domaćica je ponovila istu reč. I onda ponovo. A to nije reč koju čuješ često u neformalnom govoru.

_Vreme je za reality check._

Dakle, našao sam se nedaleko od prestonog grada Amerike, preciznije na dvadesetak minuta kolima od Pentagona, usred arhetipske scene - nedeljnog porodičnog roštilja. I sve bi bilo kao u američkom filmu, da idilu nije pomutila supruga našeg domaćina, imigrantkinja sa Bliskog istoka, koja je u više navrata izgovorila nešto što meni zvuči kao "Džihad", a da niko od prisutnih nije reagovao. Situacija je bila tako neobična da mi je trebalo vremena da skupim snagu da se obratim domaćici:

– Da li se to meni čini, ili ti to svako malo kažeš "džihad"?

Ona se naglas nasmejala:

– Kažem. To mu je ime – pokazala je prema dvorištu – On se zove Džihad.

– Ko on?

– Moj muž. Džej. Džihad mu je kršteno ime.

– Na arapskom "Džihad" znači "sveti rat"? Ne?

– Između ostalog – rekla je.

E tek tada mi više ništa nije bilo jasno. Primetio sam da im na zidu visi ikona izvesne svetice kao i da je Džej oko vrata nosio zlatan lanac sa krstićem, i to van, da se vidi. Zato sam se usudio da postavim pitanje:

– Izvini što pitam, ali zar vi niste hrišćani?

Domaćicu je sve to veoma zabavljalo.

– Znala sam da ćeš to da pitaš! – smejuljila se - Jesmo. Oboje smo hrišćani. Ime Džihad nema neophodno veze sa Islamom.

– Džej se znači zove "Rat"?

– Ne baš. Džihad ne znači rat. U Kuranu se pominje mnogo puta ali kako duhovna borba čoveka da se povinuje principima Islama i da radi na širenju te vere.

– Ali ako niste muslimani, zašto mu je otac dao to ime?

– Kažem ti, to samo zapadnjaci razumeju kao sveti rat za islam. To je uobičajeno arapsko ime. I za hrišćane. Na arapskom džihad znači borba. Otac je Džeju dao ime da bio u životu bio borben. Znaš, on je rođen u Bejrutu, usred rata – objasnila je Džihadova supruga, i dodala – Probaj ovaj sos od belog luka. Genijalno ide sa piletinom.

Njoj više nije bilo do rasprave o konceptu džihada, ali je u međuvremenu moj brat stigao do zaključka da našem Džihadu njegovo ime baš odlično stoji.

– Džej je pravi self-made man. Nenormalno je vredan. Provali ga kako jurca. A tek na poslu. Svaki dan prođem pored njegove radnje. Koliko god rano da krenem, koliko god da se kasno vratim, on stalno radi. Da te bude blam, koliko si lenj pored njega. Došao je bez ičega, razradio svoj biznis. Ovde se vrednoća isplati. Koliko radiš, toliko imaš.

Kad su se svi najeli i napili, društvo se malo razišlo od stola, a hiperaktivni Džej se smirio i seo sa nama da na miru popijemo kafu, nastavio sam da se raspitujem.

– Nemoj pogrešno da me shvatiš, ne bih da budem nepristojan, ali jako me zanima kako je to kad se zoveš Džihad i živiš u Americi?

– Kako? Ovde skoro niko ne zna kako se zovem – kaže on. – Predstavljam se kao Džej.

– Nikada nisi imao problema?

– Malo. Na početku. Jednom, kad sam tražio prvi stan, i nađem jedan fenomenalan dole u gradu, s pogledom na reku. Oduševim se, dogovorim se da kaparišem, ali kad sam agentici poslao email potpisan sa Džihad ona mi se nikad više nije javila.

– To je jedini slučaj?

– Da, ako se ne računa zadržavanje na granici. Kad sam bio novi ovde, pre nego što sam uzeo američko državljanstvo, svaki put kada sam se vraćao sa putovanja van zemlje imigracione vlasti bi me na granici držale satima. Nije bilo šanse da prođem, a da me detaljno ne ispretresaju i ne ispropituju sve što im je palo na pamet. Sad, je malo prestalo. Od kad sam Amerikanac, valjda me imaju u suistemu, šta ja znam, tek ne diraju me. Tu i tamo neko napravi neku glupu šalu, i to je to.

– Da li si nekad imao korist od imena?

– Korist? Ne baš.

– Jesi li ikada poželeo da ga promeniš?

– Ranije mi je često padalo na pamet, i nije velika birokratija, jedino što sam prezauzet a oni imaju kratko radno vreme. Žena me stalno tera da odem da to obavim. Zbog dece.

– I hoćeš li ga, na kraju, ipak promeniti?

– Da ti prevo kažem, ne znam. Ne verujem. Ja sam se zvao tako pre nego što je ta reč ušla u rečnik engleskog i pre nego što su svi počeli da je povezuju s terorizmom. Nije pošteno. Nisam ja kriv što ljudi pogrešno tumače. U stvari, to je jedno vrlo lepo ime s plemenitim značenjem. Ali nije to pravi razlog… Ne menja mi se jer je to moje ime. Ja sam Džihad. Kako da budem nešto drugo?

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram