Erotska asfiksija: rasprostranjeni i potencijalno kobni fetiš o kojem niko ne želi da govori

Erotska asfiksija, ili EA, je seksualni čin koji uključuje davljenje. To verovatno već znate. Kako će se izvoditi zavisi od pojedinca. Da li će koristiti konopac, ruke, kese, celofan ili vodu – metoda može da bude odabrana za postizanje željenog efekta. Za nekoga to samo predstavlja uzbuđenje zbog toga što neko dominira nad njim i rukom mu steže grlo, drugima nedostatak kiseonika u mozgu pojačava intenzitet orgazma. Nekima je cilj da padnu u nesvest. Neželjeni efekti se kreću od srčanog udara do trajnog oštećenja mozga. Verovatnoća da se to dogodi se uvećava kada neko EA izvodi sam – to je „auto-erotska asfiksija (AEA)".

Iako je gore navedeno poznato svakome ko je imao više od nekoliko kres-šema za jednu noć ili pogledao više porno klipova, mi kao društvo ne znamo koliko smrtnih slučajeva izazovu EA i AEA. Izgleda da niko ne želi da govori o tome kako je zatekao voljenu osobu pored otvorenog laptopa u mračnoj sobi. Ni policija ne može uvek da nam priča o tome, jer konopce i plastične kese posramljeni članovi porodice često sklone ispod tepiha pre nego što policija stigne. Izveštaji istražnih sudija neretko ostaju bez zaključka, onemogućujući nam da razumemo seksualno gušenje kao savremeni društveni fenomen koji mislimo da predstavlja.

Ali iako razgovarati o EA može da bude teško i potencijalno opasno ako je pristup pogrešan, takođe je i neophodno. O EA mora da se povede promišljena, kompetentna i javna diskusija jer, po rečima Dominika Dejvisa, osnivača nezavisnog tela za devijantnu seksualnost pod nazivom „Ružičasta terapija", „širenje straha i ćutanje ne pomažu nikome".

Psihologija erotske asfiksije je veoma zanimljiva i široka. Tokom razgovora sa Džes, poslovnom ženom koja tokom seksa sa svojim partnerom praktikuje davljenje, ispostavilo se da je za nju tu najznačajni osećaj dinamike moći koja se javlja. Džes mi je rekla da je nju i njenog partnera njegova sposobnost da do najsitnijih detalja shvati šta ona želi dok se grči pod njegovim stiskom dodatno emotivno zbližila: „Za mene je to osećaj sigurnosti kada si s nekim. Želim da budem sa nekim ko može da „pročita" šta moje telo čini, i ko može da razume da treba da prestane kada počnem da vrištim – da možda neću biti u stanju da izgovorim lozinku za prekid. Radi se o našem međusobnom poverenju".

Ali priče o EA imaju i mnogo mračnije nijanse. Razgovarajući sa trojicom muškaraca koji su tokom masturbiranja sebi ograničavali dotok kiseonika, neki od njih čak i u uzrastu od deset godina, shvatio sam da oni nisu znali da bi ono što rade moglo da se nazove auto-erotskom asfiksijom, niti da bilo ko drugi to radi. Četrdesečetvorogodišnjak po imenu Džon mi je ispričao svoju priču:

„Od malih nogu me uzbuđuje ideja davljenja. Prvo iskustvo sam imao sa šest ili sedam godina, dok sam sa komšijskim sinom preskakao konopac. Ne sećam se tačno ko je inicirao ono što se dogodilo, ali sećam se da smo bili u garaži, da sam stajao na nekoj kutiji, a on mi je vezao konopac oko vrata i onda ga okačio na kuku. Srećom, neko je ušao i prekinuo nas, jer ko zna kako bi se to završilo. Kada su nas prekinuli, bilo me je sramota. Pretpostavljam da je tako kod većine ljudi, i da zbog toga to rade iza zatvorenih vrata".

Džon je tada shvatio koliko je to opasno, i pokušao je da prestane to da radi. „Nije mi uspelo", nastavlja. „To je uvek prisutno – kada vidim scenu davljenja na televiziji ili na filmu, kada vidim dva momka kako se tuku na igralištu, čak i kada ujutru stavljam kravatu i stežem čvor, ja dobijem erekciju. Od školskih dana, pa do svojih ranih dvadesetih, praktikovao sam AEA, sam i izolovan, i mislio sam da sam jedina osoba na svetu koja to sebi radi".

Baš kao i Džon, mnogi tinejdžeri sami otkriju EA, i umesto da budu u prilici da je uključe u svoje veze na pozitivan način, ona postaje sputani deo njihove seksualnosti. Erotski pisac Daniel Gaj mi je rekao da je otkrio EA kao sredstvo da se nosi sa svojim strahom od mraka. „Pokušavao sam i uspevalo mi je. Mislim da sam najverovatnije erotizovao taj strah i transformisao ga u želju. I tako sam počeo da prizivam ta čudovišta noću, umesto da ih se uplašim. A fantazija je i dalje evoluirala. U nekom trenutku, setio sam se plastične kese, i čim sam je stavio, bilo je kao da sam probao krek".

U ovim razgovorima, često je pominjana reč „ludak". Tokom jednog posebno uznemirujućeg razgovora, tip koji se zove Kreg mi je rekao da je u pitanju prokletstvo kojeg ne može da se otarasi. Na početku našeg telefonskog razgovora je rekao, „Mrzim sebe zbog toga. Ponekad mislim da je u pitanju kletva, i često puta me osećaj krivice razara". Nikada se nije ozbiljnije pozabavio psihološkim razlozima zašto ga privlače „pogibeljni klipovi" žena koje se dave, ali ispostavilo se da se jedan član njegove uže porodice udavio kada je on bio mlad. Kreg je sredovečan čovek, i pre mene nije ni sa kim razgovarao o tome.

Takav osećaj srama pojačan tajnovitošću je izgleda najopasnija stvar u vezi sa EA, jer primorava ljude da je praktikuju sami, bez odgovarajućih saznanja. Daniel Gaj mi je rekao da sada uviđa da je kao mladić bio na stravičnom putu. „Radio sam toliko opasne stvari, da je bilo samo pitanje vremena kada će me naći mrtvog". I Kreg je, bez ikakve predstave koliko auto-erotska asfiksija može da bude opasna, ulazio u sve opasnije situacije. Rekao mi je da je kao mladić imao običaj „da se odveze motorom na neko skriveno mesto, stavi plastičnu kesu na glavu, a preko nje kacigu". Napravio je pauzu. „Jedanput nisam uspevao da otkačim kaiš na kacigi, i počeo sam da se gušim. Mislio sam da ću umreti, ali nekako sam uspeo da je skinem".

Zašto onda ne potraže zajednicu koja bi im pomogla da se obrazuju i podržala ih u njihovim iskustvima? Na nesreću, odnos EA i BDSM zajednica, uprkos tome što im je fizička međuigra dominacije i potčinjenosti zajednička, ostaje mutan i nejasan.

Kada sam razgovarao sa autoritetima za BDSM i seksualno zdravlje, neki su, kao u „Ružičastoj terapiji", na primer, tvrdili da oznaka BDSM ne pokriva EA i ostale „RACK", ili visoko rizične seksualne prakse, kao što je seks na drogama. Internet BDSM guru pod imenom Ambrozio mi je rekao da je „EA sastavni deo BDSM-a, i da nije diskriminisana u veoma inkluzivnoj BDSM zajednici, ali se ne praktikuje na javnim BDSM žurkama jer nekima može da bude neprijatno da se praktikuje u njihovom prisustvu".

Drugi, kao što je Suzan Rajt iz Nacionalne koalicije za seksualne slobode, su mi uzbuđeno govorili da EA „nije BDSM – ljudi u BDSM zajednici su veoma svesni koliko taj čin može da bude opasan".

Nejasna situacija između ove dve grupacije je i dalje veliki problem. „Žao mi je onih koji EA izvode sami", kaže Ambrozio u telefonskom razgovoru. „Ljudi koji to rade sami nisu čak ni pripadnici neke zajednice. Mogli bi da nađu prijatelje sa kojima bi to radili, u isti mah umanjujući – mada ne eliminišuči – postojeći rizik.

Čak i kada neko ima dovoljno sreće i nađe prijatelja ili partnera da pripazi na njega – da provere da li su okej – priča i dalje može da ima tragičan kraj. Te situacije su još strašnije zbog toga što je posle smrti koja nastupi usled EA nemoguće dokazati da ta prisutna osoba nije učestvovala u nasilju i da s toga nije ubica. Zar mogućnost da „pazitelj" bude optužen za ozbiljan zločin (pomaganje i podsticanje smrtonosnog ponašanja, ubistvo iz nehata, pa čak i ubustvo) ako nešto pođe po zlu nije dovoljan razlog da nekoga odvrati od toga?

____________________________________________________________________________

Pogledajte i dokumentarac: Industrija ljubavi u Japanu

____________________________________________________________________________

Izgleda da ne. Srž problema sa ovom veoma tehničkom i često vatrenom raspravom unutra BDSM zajednice na internetu je to što će ljudi, koliko god da EA i AEA mogu da budu opasne, to i dalje nastaviti da rade. Za neke je EA primamljiva i zbog svoje potencijalne fatalnosti. Džes je rekla, „Pre i posle sam veoma svesna činjenice da bi to moglo da me ubije, ali na neki način, taj rizik je ono zbog čega to volim – jer pomeraš granice svojih telesnih sposobnosti".

Ljudi sa kojima sam razgovarao su mi rekli da su posle istraživanja i određenog iskustva stekli potpunu kontrolu nad svojim postupcima. Džes mi je rekla da dodirne koleno svog partnera kada želi da mu kaže da prestane, a Daniel Gaj kaže da jednostavno može da pocepa plastičnu kesu koju je stavio na glavu, pre nego što se onesvesti. Ali Džej Vajzmen, istaknuti američki zagovornik BDSM-a za EA odlučno tvrdi da „Ne možeš rizik da svedeš na nulu". Ističe važnost toga da niko zaista ne zna kada će se onesvestiti, sve dok se ne onesvesti. Dok ne zaborave da dodirnu partnerovo koleno, ili pocepaju plastičnu kesu.

Da li je onda treba zabraniti? „Ne možemo da donosimo zakone o riziku", kaže mi Daniel Gaj. „Ja stavljam EA u istu kategoriju kao i padobranstvo ili slobodne skokove – ljudi mogu da poginu radeći to, ali ja to ne bih zabranio. Ali je važno da ljudi znaju koliko je rizično pre nego što to učine". Možda ljudi delom osećaju potrebu da osude EA zbog toga što komentarisanje seksualnih „perverzija" uvek uključuje moralnu subjektivnost – nažalost, to nikada nije čisto psihološka diskusija, naročito u vodećim medijima. Daniel Gaj je rekao da mu je doktor jednom prilikom ponudio psihoterapiju da mu pomogne da gušenje prestane da mu bude privlačno.

Sve u svemu, ono oko čega niko sa kime sam razgovarao o EA ne može da se složi je furiozni tempo kojim se ova praksa pojavljuje na internetu. Pošto je ekstremna pornografija toliko dostupna mladim ljudima, jasno je da zakonodavstvo ne može da ide u korak sa onim što ljudi saznaju sami. „Ako od nečega napraviš tabu temu, to postaje interesantnije, naročito tinejdžerima koje drmaju hormoni, i koji će to pogrešno shvatiti. Pola tih tinejdžera je verovatno to već videla u pornićima. Ljude treba obrazovati, jer ako naletiš to bez nekog predznanja, najverovatnije ćeš to raditi pogrešno", kaže Džes. Daniel Gaj s ubeđenjem tvrdi da „Bez odgovarajuće rasprave, klinici će to da istražuju na svoj način, u potaji, a mi ne znamo ništa o tome".

Teško je naterati ljude da ne učestvuju u EA, dokle god imaju tela i mračne sobe u kojima mogu da s igraju. Jedina odgovornost koju imamo je da pokušamo da sprečimo smrt ljudi. Najbolji način za to bi bilo da pouzdane, iskrene i valjane informacije zasene pornografiju. Čak i Džej Vajzmen veruje da bi bilo dobro da postoji više informacija o EA, i kaže, „Primetio sam da se ljudi, kada shvate koliki je to rizik, više ne upuštaju u te stvari, a oni koji nastave, to rade ređe".

Nije jasno kako bi etički vid obrazovanja o EA trebalo da izgleda. Teško je zamisliti da se o njoj uči u školi. Jedina jasna činjenica o EA je ta da je zvanično izašla na videlo, i ne možemo i ne treba da je stavljamo pod tepih.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram