Bio sam u zarobljeništvu OVK 41 dan

"Taj glavni mi je strpao cev od Tompsona u usta, pa stavio na oko, pa opet u usta…terao me da vičem UČK pokazujući grb na uniformi. Svašta mi je prošlo kroz glavu, čak sam pomislio u jednom trenutku — hajde opali čoveče, bolje i to, nego da me kolješ". Kada ti u maju 2018. godine ovo neko ispriča u bašti beogradskog kafića, zvuči kao prepričavanje nekog dokumentarca sa Diskaverija ili filma sa Netfliksa. Uvek se kao gledalac tog sadržaja zapitam kako ostati čitav, psihički i fizički posle otmice. Uvek sam verovao da je to jedna od većih trauma koje čovek može da doživi. Otmice se najčešće dešavaju tokom ratnih sukoba i uvek sam smatrao da sa njima u vezi postoji jedna velika nepravda. Kao vest, vrlo često "svetska vest", pukne otmica poznatih novinara koje veliki međunarodni mediji pošalju u neko ratno područje, dok otmice "lokalaca", najčešće prođu potpuno nezapaženo. Kao i njihove pogibije, nažalost. Izveštavati iz rata nije jednostavno. Sve što napišeš ili izgovoriš ima posebnu težinu jer su ljudski životi tema. Ratna svakodnevica je kombinacija adrenalina, uzbuđenja, očaja, straha i umora. Dani su veoma dugi i, zbog svega navedenog, stresni. Niko nije imun na patnju i razaranje.

Radio sam kao ratni reporter tokom sukoba na Kosovu, 1998. i 1999.godine za Radio B92. U nekih godinu dana sam redovno odlazio u Prištinu, zajedno sa malobrojnim domaćim i mnogobrojnim stranim izveštačima. Nas nekoliko sa "Devedesetdvojke" smo imali tu obavezu i privilegiju da iz minuta u minut izveštavamo srpsko javno mnenje, koje je živelo u medijskom mraku Miloševićevog režima — o tome šta se zaista dešava na Kosovu. U tih godinu dana na Kosovu je nestalo osam ljudi iz srpskih medija. Šestoro nikada nije pronađeno, a dvojica kolega su se spasili.

Nebojšu i kolegu iz Tanjuga Vladimira Dobričića Kiću su 18. oktobra 1998. godine, nedaleko od prištinskog aerodroma Slatina oteli pripadnici albanskih pobunjenika koji su tog leta i jeseni vodili žestoke borbe sa pripadnicima bezbednosnih snaga Srbije širom Kosova.

Različite organizacije, međunarodne i domaće barataju različitim podacima, ali je sigurno da je i dalje nepoznata sudbina oko 1800 ljudi svih nacionalnosti sa Kosova. Porodice nestalih Srba i Albanaca imaju svoja udruženja, koja pokušavaju već dve decenije da saznaju sudbinu najbližih.

Rat na Kosovu je imao sve odlike sukoba na prostoru bivše Jugoslavije kada su patnja i stradanja običnih ljudi u pitanju, ali je ipak na terenu bio drugačiji po mnogo čemu. Pre svega, to je bio rat bezbednosnih snaga države (tada Savezne Republike Jugoslavije) i gerilske oružane grupe Albanaca koja je sebe zvala Oslobodilačka Vojska Kosova, na albanskom jeziku "UČK".

Nebojša je otet u oktobru '98. godine, u danima kada je Srbija za dlaku izbegla bombardovanje NATO snaga, posle žestokih ratnih dejstava u avgustu mesecu i ofanzive srpskih snaga bezbednosti na celoj teritoriji pokrajine. Pod utiskom sve većeg broja žrtava, albanskih izbeglica i sela u plamenu, međunarodna zajednica uspela da je pritisne Slobodana Miloševića koji je potpisao sporazum o primirju i povratku jugoslovenske vojske i srpske policije u kasarne. Pored privremenog mira, dolaska Vilijama Vokera kao šefa Verifikacione misije OEBSa, to je dovelo i do ekspresnog povratka albanskih pobunjenika na drumove i punktove širom Kosova. Nebojša je onaj jedan od lokalnih novinara u ratnom području koga svi reporteri poznaju. Nismo se mnogo družili pre dvadeset godina, ali smo umeli da podelimo informacije o nekim događajima i popijemo kafu u hotelu Grand u Prištini. Ipak, jedan od najdražih susreta sa Nebojšom sam imao u štabu OVK, kada sam mu podmetnuo mikrofon Radija B92 nakon njegovog oslobođanja, 41 dan posle otmice. Dvadeset godina kasnije, Nebojša živi i radi u Beogradu. Pijemo kafu, on pali cigaretu za cigaretom, i zapravo prvi put pričamo o događaju koji nikad neće zaboraviti, a za koji vrlo malo ljudi u Srbiji uopšte zna da se desio.

VICE: Da li se sećaš detalja tog dana kada si otet?
Nebojša Radošević: Da, sećam se dosta dobro. Bio je 18.oktobar, a pošto je mojoj ženi sutradan bio rođendan, izašao sam u grad da joj kupim poklon. Inače tog dana nije trebalo ni da radim, iako sam znao da stiže prva delegacija OEBS-a prema mirovnom sporazumu koji je potpisao Milošević. Ipak sam odlučio da pravim kolegi fotoreporteru Kići Dobričiću društvo na zadatku. Išli smo da aerodroma, ali je OEBS delegacija kasnila. Pošto je baš tada počelo povlačenje vojske i policije sa terena u kasarne, odlučili smo da obiđemo rejon prištinskog aerodroma i snimimo gde se sada nalazi policija. Bilo začuđujuće mirno na Kosovu tih dana, tih prvih dana nakon sporazuma. Ispostavilo se da smo se malo zaneli u vožnji službenom Yugo Floridom i na putu ka selu Sedlare naleteli na veću grupu uniformisanih Albanaca. Njih 15 je stajalo pored puta sa puškama, zaustavili su nas, legitimisali. Ispitivali su nas na srpskom jeziku i ponašali dosta pristojno. Izveli su nas iz kola, sklonili sa puta i vezali nam ruke i oči. Ubrzo su nas stavili u auto i odvezli u to selo Sedlare koje petnaestak kilometara od centra Prištine.

Ukupno smo bili zarobljeni 41 dan, od čega 20 dana u tom selu. Prvih 10 dana smo bili u odvojenim sobama, u napuštenoj zgradi Doma zdravlja, nakon čega su nas spojili u istu sobu.

Da li si se plašio?
Nebojša Radošević: Normalno je da je čovek u takvoj situaciji uplašen. Ipak, bio sam dosta miran, jer sam kapirao da je nastupilo primirje u tom trenutku, da postoji politički sporazum, da je na Kosovo stigao OEBS i da nikome ne ide u prilog da stradaju dvoje novinara. Na kraju se ispostavilo da je tako i bilo. Da je bio neki drugi trenutak otmice, pitanje je kako bi se sve završilo. Pored primirja, stvar koja mi je možda i najviše spasila glavu je moje prezime, odnosno moj otac Dragan Radošević. Još prvog dana kada mi je u tom selu lokalni albanski komandat uzeo ličnu kartu, prvo što je pitao bilo je – "šta je tebi Dragan Radošević?"

Ja sam odgovorio da mi je to otac, a on – "ti Radoševiću nemoj ništa da se sekiraš". Moj otac je bio legendarni fudbaler, kapiten Prištine, a kasnije i trener tog kluba. Bio je jako poštovan i voljen i kod Srba i kod Albanaca.

Da li si zbog toga imao i dobar tretman imao u zatočeništvu?
Nebojša Radošević: Uglavnom je bilo korektno. Ali ne svuda, i ne uvek. Dobijali smo dva – tri puta dnevno hranu, cigarete, vodu. Najbolje su se prema nama ophodili u tom prvom selu u kojem smo proveli cele tri nedelje. Nije bilo fizičkog nasilja. Umeli su da nas prozivaju i vređaju, ali je to što smo bili novinari je ipak bilo značajno. Već trećeg dana nam je rečeno da smo optuženi za špijunažu i da ćemo morati da izađemo pred njihov sud. Kao, problem je bio što smo ušli na teritoriju OVK bez dozvole njihovog političkog predstavnika u Prištini Adema Demaćija i oznaka PRESS na kolima. Mislim, nije realno baš da novinar državne agencije traži dozvolu za kretanje od OVK… ali dobro.

Četvrtog dana je upala kod nas jedna ekipa od njih 4-5, sa jednim od komandanata OVK. Ne bih sad mogao da ih prepoznam, jer u tom trenutku već nisam imao ni naočare. Taj glavni je ušao u sobu, vrlo agresivno, vikao je, strpao mi je cev od Tompsona u usta, pa stavio na oko, pa opet u usta…terao me da vičem UČK pokazujući na grb na uniformi.

Malo je reći da je bilo to sve neprijatno. Svašta mi je prošlo kroz glavu, čak sam pomislio u jednom trenutku pomislio – Hajde opali čoveče, bolje i to, nego da me kolješ. Onda se odjednom smirio, nasmejao, pitao me kako sam, da li me neko dira, ostavio mi cigarete i izađe. Čuo sam ga da je potom ispred pričao sa nekim na srpskom, ali ne znam sa kim. I ode.
Posle par dana dobili smo čistu garderobu i cigarete što su nam poslali porodice preko Međunarodnog Crvenog Krsta. I to mi je bio znak da se oko nas nešto dešava.

Da li si tada znao gde se nalaziš?
Nebojša Radošević: Zanimljivo je da tamo gde smo bili, nismo čuli nikakvu pucnjavu, nikakva ratna dejstva. To je bilo čudno, jer se pucnjava noću čula konstatno i u samoj Prištini tih meseci. Bilo nam je jasno da je neko primirje nastupilo. Dvanaestog dana došla je nova ekipa i saopštila nam da je sud OVK zaključio da nismo špijuni i da ćemo uskoro biti oslobođeni. Na moje pitanje, da li ćemo odluku tog suda dobiti napismeno, neki momak u uniformi mi je rekao: "A bre vi iz građani iz Prištine samo nešto tražite, i Srbi i Albanci ste ista govna".

Pade mrak, a mi ne odosmo kući tog dana. Ujutru kada su nam doneli doručak, mi smo odlučili da započnemo štrajk glađu. Nastala je mala panika među njima jer bilo očigledno da su ti ljudi koji su bili zaduženi za nas, nisu bili negde visoko u njihovoj vojnoj strukturi. Jedno tri – četiri dana su oni nas molili da jedemo, objašnjavajući da ne mogu da dođu do svojih komandanata zbog prekida komunikacija i da će oni imati problema zbog štrajka. Četvrtog dana pojavio se jedan od komandanata koji nam je ponovo izdeklamovao ponovo da smo oslobođeni optužbi Iida ćemo stvarno uskoro da idemo kući. Mi smo tad popustili i prekinuli štrajk.

I tada su te prvi put tukli?
Nebojša Radošević: Da, već posle nekoliko noći upade jedno deset njih u našu u sobu, uz viku i dreku, zavezaše nam ruke i noge, spakovaše ćebad i sunđere na kojima smo spavali, strpaše nas u neki auto i onda smo se negde vozili čitavu noć. Bili smo ponovo vezani sa povezima na očima, tako da svakako ništa nismo videli. Ali osećalo se po temperaturi i promeni pritiska da smo se peli automobilom negde visoko na neku planinu. Usput je bilo svačega.

Gađali su nam auto, a pošto sam razumeo dosta albanski, čuo smo pretnje spolja da će nas sve dići u vazduh tromblonom.Raznih je situacija bilo na tom putu. Pred jutro smo negde stigli, gacali kroz blato i ubaciše nas u neki podrum koji je baš loše izgledao. Zemljani pod, nizak plafon, neke rešetke na prozorima, ubaciše nam po ćebe i sunđer. Rekoše nam: "Budite ovde mirni i tihi, ovde su drugačiji ljudi od nas". Mom kolegi Kići je čim smo ušli zatim spao konopac sa ruke pa je odvezao obojicu, skinuli smo i poveze sa očiju. Međutim, samo što smo to uradili upala su tri tipa unutra. Jako su se naljutili kad su nas videli, jedan je krenuo odmah da nas bije. Šamarao je prvo Kiću, pa je prešao na mene, stavio mi nož pod grlo, lupio par šamara, pa se vratio na Kiću. Srećom jedan od njih je krenuo da viče na tog siledžiju i u strahu govorio da će biti streljan, da smo mi novinari, da ne sme da nas dira, itd.

Tu smo proveli sledećih 16 dana. Bilo je jako hladno, sneg je upadao kroz prozor unutra.Nismo imali ni WC, već smo sve radili u jednu kantu, pa je to užasno smrdelo… Neverovatno je kako se nismo nijednom razboleli tamo. Imao sam ja malo problem sa zubima, ali to je sve. I naravno, izgubili smo dosta kilograma. Ja sam izgubio nekih 10-12 kg. Ispričao si mi da niste bili sami tamo?
Nebojša Radošević: Već sledeće noći smo shvatili da nismo jedini u pritvoru u toj zgradi. Ubrzo smo nažalost razumeli da se radi o dvojici naših policajaca koje su oni konstantno mučili, tukli, maltretirali. Tog mlađeg su izbacivali napolje na sneg, bilo je strašno slušati te krike. Oni su kasnije i svirepo ubijeni. Čuvari su nama samo rekli: Ovo se vas ne tiče, to nema veze sa vašim slučajem, to su neki policajci.

Bilo je strašno jer nismo mogli ništa da uradimo da im pomognemo. Sutradan sam čuo jednog komandanta koji im je rekao da ih ne muče više jer mi sve slušamo, ali su ih istog dana odveli negde drugde i ubili.

Isti taj komandant nam je potom zvanično saopštio da smo osuđeni na 60 dana zatvora zbog neovlašćenog ulaska na teritoriju OVK. Rečeno nam je da se vreme provedeno u pritvoru računa u kaznu, “kao u svakoj državi”. Mi smo se tu požalili na uslove u kojima smo bili zatvoreni. Poslali su nam par novih ćebadi i sunđera, i rekli da moramo da razumemo situaciju, jer smo daleko u seoskom podrućju gde nema nekih uslova. On nam je i nagovestio da ćemo biti oslođeni na taj albanski nacionalni praznik, “Dan zastave”, 28.novembra, kako bi od toga napravili spektakl i pokazali kako su oni tobož jako fini.

Još petnaestak dana smo mi sedeli i čekali na istoj lokaciji. Čekaš da vreme prođe. Jedne noći su nas premestili u neke radničke barake. Unutra sve fino i čisto. Soba sa jedno 14 kreveta. Ugrejana soba, voda se grejala…sve mirišljavo. Pitali nas hoćete da se okupate…ja kao - "jok nećemo". Ponudili nam kafu. Ponudili nam da se obrijemo. Kića je nosio bradu pa je rekao ne hvala, a ja sam se prvi put pogledao u ogledalu pa sam se zgrozio kako sam zarastao.

Kupanje je bilo napolju, na snegu i minusu, ali je bilo jedno od najboljih kupanja u životu. Prvo kupanje posle 37 dana! Tu smo oprali i garderobu prvi put. Oprao sam i svoje lepe, tople bele sportske čarape, i stavili na bubnjaru da se suše. Sutradan ih obukli čiste. Super osećaj.

Taj dan je počeo čudno pošto nismo dobili doručak. Hteo sam da idem u WC a ovaj momak koji nas je čuvao mi reče sačekaj, ne idi sad nigde. Ništa mi nije bilo jasno. On je inače bio dosta fin i pristojan, znao sam ga iz Prištine iz viđenja, gradsko dete, studirao u Zagrebu, išao često u Beograd, moglo je da se priča sa njim. Čak mi se i žalio da ne vole baš Prištevce ovi borci OVK sa sela. Da ih malo iz grada ima…itd. U svakom slučaju mogli smo da pričamo sa njim.

Ispostavilo se da je trebalo baš tog dana da budemo oslobođeni, ali su to jutro kod Podujeva već bili puštena dvojica Srba, pa nije moglo da se organizuje i naše puštanje u istom danu.

Znači neizvesnost se nastavila?
Nebojša Radošević: Posle par dana je došao čovek koji nas je najduže čuvao u Sedlaru po nas, i to traktorom. Vezao nas je, smestio na traktor i krenuli smo po smetovima i gudurama negde.To je trajalo satima a bilo je užasno hladno. Toliko – da mi se otkinula obrva kada sam odlepljivao povez koji mi je bio na očima. Svega i svačeg je bilo na tom putu. I neke pucnjave po šumi, i izvlačenje traktora iz snega, baš svačeg. Na kraju smo došli u neko veliko selo, u neku kuću, smestiše nas u jednu prostoriju na spratu sa nekoliko boraca OVK, koji su spavali, sve u uniformama, sa oružjem pored kreveta. Njih su probudili i iseleli iz sobe.

Taj komandant nam je rekao “Gazetari, smestite se ovde, uskoro idete kući”.

Pošto su nam skinuli poveze sa očiju, mogli smo kroz prozor da vidimo da je to neko veće selo, na planini, ali vrlo živo. Videlo smo autobuse i automobile, decu koja idu u školu, život funkcioniše.
Čudno je što i dan danas ne znam gde smo bili, možda je čak bilo i na severu Albanije, ne znam. Legosmo da spavamo, ali nas je ubrzo probudila buka sa stepeništa u pola noći. Čujem kako neko nogom šutira i otvara vrata od sobe. Upadoše njih 10 u sobu uz dreku, jedan vadi nož, drugi repetira pušku na nas. Jedan je počeo da šutira Kiću. Drugi je došao do mog kreveta, sklonio ćebe i video me u onim lepim čistim belim čarapama. Krenuo da vitla nožem i viče da će nam “jebati majku srpsku”.

Ja mu kažem, mi smo bre gazetari (novinari) iz Prištine, smiri se čoveče. On kao: kako novinari? A ti si taj Radošević? Pa odakle ti ove čiste čarape čoveče? Mislio sam da ste neki novi, mogao sam da vas pobijem. Ja: …ma oprali smo stare čarape.

Promenio je ploču, postao vrlo ljubazan istog trenutka. Gde smo bili, odlično smo prošli. Mnogi drugi nisu.

Jel bilo razgovora sa čuvarima u tim dugačkim danima?
Nebojša Radošević: Pa bilo je sa nekima. Jedan čuvar je bio student iz Sarajeva, stalno je nešto pevao, pa je sa njim moglo da se razgovara. Jednom sam pričao o fudbalu, pošto sam bezuspešno danima pokušavao da saznam šta je Partizan radio sa Interom iz Milana. Nisu znali rezultat.

Već sledeće jutro je došao jedan i ponovio nam optužnicu, presudu i pročitao odluku o amnestiji. Rekao nam je: "čim prođe ovaj kijamet idete kući".

27. novembra ujutru su nam vratili sve stvari koje su nam oduzete prilikom otmice, stvari, ključeve od kuće, pare. Strpaše nas u kola, ruke nam više nisu bile vezane. Hranili nas lešnicima usput, pitali nas da li nam je previse stegnuta gaza na očima, sve fino i krasno, bože me sačuvaj.Neka se predstava spremala. A ono čega se najviše sećam iz te vožnje je užasan zvuk koji je pravio taj tip u kolima, dok je u tišini grizao lešnike. Posle dva sata vožnje smo stigli negde gde je velika gužva. Premestili su nas u druga kola i to je bilo to - bili smo u glavnom štabu OVK gde nas sačekao čitav spektakl. To je selo Dragobilje u Drenici. OVK je tu primopredaju želela da iskoristi da se predstavi široj javnosti kao nekakva ozbiljna vojska pa su za tu priliku pozvali domaće i strane novinare u svoj štab, i ti si bio među njima. Obukli su nove uniforme, izneli novo oružje, obrijali se, skroz sredili da izgledaju što ozbiljnije. Čak su imali i jednu jedinicu nekakvih specijalaca u crnim uniformama i fantomkama da poziraju na tom mestu. Mi smo tako predati šefu misije OEBSa Vilijamu Vokeru, dali smo kratku izjavu novinarima i krenuli kolima za Prištinu. SNIMAK OSLOBOĐANJA NEBOJŠE I KIĆE:

U Prištini smo jedno dva sata proveli na sastanku sa Vokerom, gde smo pričali o raznim stvarima, između ostalog nas je pitao gde se dobro jede u Prištini. Ja sam mu rekao: ako hoćete pravi roštilj idite u selo Čaglavica, pored Prištine.

Ispred zgrade OEBS-a me je čekala porodica. Zanimljivo je da mi je Voker dozvolio da pušim u njegovoj kancelariji, što je bio presadan. On navodno nije nikome dozvoljavao da pali cigarete u njegovoj kancelariji, čak ni Klintonu. To mi je kasnije rekao jedan srpski general koji se nervirao što ne može da puši na tim sastancima. Ja sam posle Vokera pozvao da svrati kod mene kući. Mislim da je to bio OK gest jer nas je ipak on oslobodio. On je posle uradio šta je uradio, ali to je već politika.

Kako je izgledao prvi dan na slobodi, kod kuće?
Nebojša Radošević: Tu prvu noć kod kuće sam imao baš noćne more. Činilo mi se da ima nekog na vratima, da se neko šunja oko stana, pa nisam znao šta da radim, da li da otvaram ili ne. Supruga je spavala pored mene kad sam skočio iz kreveta, smirila me je malo, pa sam se vratio da spavam. Ujutru sam ustao vrlo rano, i otišao da kupim cigarete i novine. Bio sam u frci, odjednom sam imao osećaj da svi na ulici gledaju u mene, da su svi Albanci oko mene neki pripadici OVK, ili naši bezbednjaci koji me čuvaju. Krenuo sam da paranoišem i da razmišljam: Šta ako sam tamo pričao nešto što nije trebalo? Bilo je jako neprijatno. Jedva sam čekao da se dokopam stana, iako je to bilo samo nekih 200 metara do trafike. Da li misliš da je otmica ostavila neke trajne posledice na tebe kao ličnost?
Nebojša Radošević: Nemam utisak da je sve ovo ostavilo neke posledice na mene. To znaju bolje moji najbliži. Ponekad, sada kada hodam šumom ili se vozim nekim brdskim stazama mi se vraća taj osećaj iz zatočeništva, kad recimo osetim miris prirode. A te 1998. godine i nije bilo vremena za dublju analizu svega. Sutra je bio novi dan sa ratnim sukobima, pucalo se po celom Kosovu, radio sam kao novinar i sve to pratio, iako sam dobio kraći odmor od Tanjuga. Bio sam sa kolegom Kićom par nedelja u Beogradu i na odmoru na Kopaoniku. Iako je bilo drugačije prvobitno dogovoreno, na kraju sam po naredbi morao da se vratim u Prištinu i radim za Tanjug.

Završilo se kako se završilo. Napustio sam Prištinu zauvek tog 9.juna 1999.godine kada i svi ostali Srbi, nakon bombardovanja, ulaska NATO snaga.

Da li si za vreme zatočeništva nekada planirao da pobegneš?
Nebojša Radošević: Ja sam o tome razmišljao naravno, ali je situacija bila sledeća – ja sam bio bez naočara i slabo sam video. Bili smo u selu, daleko od svega, oko kuće brdo pasa…nije mi izgledalo realno. A i situacija se razvijala tako da smo brzo osetili da će da se završi dobro.

U poslednjih nekoliko godina otmice su kao tema jako zanimljive autorima, pa na TV stanicama mogu da se vide razni dokumentarni i igrani serijali o sudbinama kidnapovanih ljudi, obično u ratovima. Da li gledaš to?
Nebojša Radošević: Da znaš da gledam, iako moja supruga to ne voli da vidi na TV. Pitaju me kako možeš? Ja nemam problem da gledam. Iskreno nemam ni neki poseban savet da dam ljudima ili kolegama za slučaj da se nađu u toj situaciji. Možda je najbolji savet da se priča što manje, što manje zauzimaš stavove u razgovorima, praviš se malo lud, nezainteresovan.

Na Kosovo Nebojša ide retko, samo poslom.

Nebojša Radošević: Nedostaje mi Priština, taj zanimljivi i čudni grad koji je živeo 24 časa, sedam dana u nedelju. Nije bilo idealno mesto za život, ali nije bio ni Belfast. Osamedesetih je bilo OK, bio je podeljen grad, nije bilo ljubavi između dve etničke zajednice, ali neke stvari su nas spajale. Išli smo u školu zajedno, ponekad odlazili, bar mi iz grada, jedni kod drugih u kafiće. I da, svi su navijali za fudbalski klub Priština. Ali svega toga nema više, pa me više ništa ni ne vuče dole. Nepoznate sudbine kolega Prema podacima novinarskih udruženja, tokom sukoba na Kosovu nestalo je šest novinara srpskih redakcija. Novinari Radio Prištine Đuro Slavuj i Ranko Perinić prve su novinarske žrtve u pokrajini. Nestali su na zadatku 21. avgusta 1998. godine. Ljubomir Knežević, dopisnik prištinskog „Jedinstva“ i beogradske „Politike“ iz Vučitrna, nestao je 6. maja 1999. godine u podnožju planine Čičavica. Nisu pronađene i kažnjene ubice novinara i pisca Aleksandra Simovića, otetog u Prištini 21. avgusta 1999. godine, a čiji su posmrtni ostaci pronađeni kasnije u selu Obrinje kod Glogovca. U porodičnoj kući u centru Prištine 21. septembra 1999. godine ubijen je fotoreporter Momir Stokuća. Ubica nije pronađe. Nije rasvetljen ni nestanak novinara srpske redakcije Radio Kosova, Marjana Melonašija. Prema podacima porodice, posle polučasovne emisije, 9. septembra 2000. godine ušao je u narandžasti taksi preko puta zgrade radija u Prištini i od tada mu se gubi svaki trag. Preuzimanje intervjua, delova intervjua i fotografija nije dozvoljeno bez prethodnog odobrenja VICE Srbija PROČITAJTE JOŠ: