​Evo u čemu sve grešite kod ljudi sa Aspergerovim sindromom

"Ne izgledaš kao da patiš od Aspergerovog sindroma."

Često čujem ovu rečenicu. Ona obično znači da tu nema racionalnog razumevanja problematike: radi se o momentu kada prijatelj, veza za jednu noć ili čak ljubavni partner sazna da bolujem od Aspergerovog sindroma i odluči da zna više o tom stanju od ljudi koji su mi postavili dijagnozu.

Ta rečenica se često izgovara kao poruka solidarnosti: "Hej, možeš da prođeš kao nešto što se ovde smatra normalnim, svaka čast." A opet pokazuje potpuno nepoznavanje čitavog tog poremećaja.

Kako je svest o Aspergerovom sindromu rasla, istovremeno ga je definisao isključivo stereotip nekoga ko je društveno neprilagođen, što je tema za koju mnogi dvadesetegodišnjaci misle da su stručni. Kad neko kaže da ne izgledam kao da imam Aspergerov sindrom, evo šta ja čujem: "Svi ljudi sa Aspergerovim sindromom su društvo neprilagođeni, samotnjaci, opsesivni i jebeno dobri u matematici, zar ne?"

Neću vam u detalje objašnjavati šta je tačno Aspergerov sindrom, pošto je VICE već to dobro uradio, samo ću vam ispričati u čemu sve ljudi greše. Doduše, moram da istaknem jednu malu promenu otkako je članak napisan 2012. godine: Aspergerov sindrom praktično više ne postoji, u maju 2013. godine potpao je pod "Poremećaj autističnog spektra". Ovaj opšti, sveobuhvatan izraz podrazumeva sve živo što ima bilo kakve veze s autizmom, ali je zgodna prečica nazivati ga njegovim prvobitnim imenom.

Užasan sam u matematici. Takođe, volim da se družim, iako me to strašno iznuruje. Provešću veći deo dana posle nekog društvenog događaja opsesivno analizirajući 10.000 stvari koje sam definitivno pogrešno uradio i zbog kojih me svi mrze, ali kad sam tamo, mogu sasvim fino da se provedem, dok god ne slutim da radim nešto zbog čega će me ljudi smatrati čudakom. Kod većine ljudi koji pate od Aspergerovog sindroma to se ispoljava na različite načine, ali smo uopšte uzev prilično funkcionalni.

Postoji jedna prednost koju poseduje većina nas. Imati Aspergerov sindrom znači biti fantastičan glumac. Oni sa sindromom imaju različite ličnosti koje primenjuju u različitim situacijama. Posle dovoljno vežbe, niko od nas nikad "ne izgleda kao da ima Aspergerov sindrom". Na isti način na koji neko ko pati od depresije možda deluje veselo kad izađe, oni koji pate od Aspergerovog sindroma mogu da usvoje ličnosti koje im pomaže da steknu prijatelje i uklope se.

Nažalost, iako može da nam pomogne u sticanju prijatelja, to retko do kraja zadovoljava potrebu za druženjem, što može da dovede do nekih ozbiljnih rizika. Možda sam samo kurton od čoveka, ali za mene najgori deo Aspergerovog sindroma nikad nije društvena neprilagođenost, već neizdrživi osećaj "različitosti" koji znači da se čak i u prostoriji punoj ljudi koji se izjašnjavaju da im se dopada vaše društvo osećate usamljeno. O tome se ne priča mnogo, ali depresija i Aspergerov sindrom često idu ruku pod ruku i to me je navelo na moj prvi pokušaj samoubistva. A nisam u tome usamljen. U zavisnosti od toga na koju studiju se pozivate, između 7 i 15 odsto ljudi primljenih u bolnicu zbog pokušaja samoubistva imali su dijagnozu autizma. To je mnogo više nego što biste zaključili na osnovu jednog procenta stanovništva sa dijagnozom autizma širom zemlje.

Ume strašno da uznemiri kad gledate svoje prijatelje, porodicu i kolege kako se udaljuju od vas zbog društvenih pravila koje ste prekršili ili uvreda koje su primetili svi sem vas – kako se polagano osećate sve manje i manje dobrodošlim na nekim mestima a niste u mogućnosti da pitate šta nije u redu, jer vam ljudi prosto neće reći. Zbog toga što ne umete da pročitate društvene signale, često ćete instinktivno osećati da postoji neki problem a niste sposobni da ga sami prepoznate.

Ta panika često znači da ljude sa Aspergerovim sindromom izjeda sumnja u samog sebe. Ako me je Aspergerov sindrom nečemu naučio, to je da moji instinkti često umeju da pogreše, tako da spočitavanje ljudima da se ponašaju hladno prema vama može samo da ih odbije, posebno u slučajevima kad se nisu ni ponašali hladno prema vama. Najgore u vezi s tim jeste to da, uprkos tome što posedujem društvene veštine nedonoščeta, često sam savršeno svestan da su me pogrešno razumeli, ali ne umem na adekvatan način da razrešim tu situaciju ili pravilno da se izrazim. Često se nađem u čudu zašto prijatelji više ne žele da se druže ili pričaju sa mnom. Ozbiljnost te situacije varira kod različitih ljudi, ali to je nešto što mnogi prijatelji sa Apsergerovim sindromom tvrde da su iskusili.

Štaviše, jedna prijateljica mi je pričala kako je za nju jedini način da podnese nevidljive i neizgovorene pritiske društva kad nije mogla instinktivno da izađe s njima na kraj bio "samo da prestane da mari za to šta drugi misle o njoj". To je nešto što je mnogo lakše reći nego uraditi.

Ali dok ljudi sa Aspergerovim sindromom polako i mukotrpno uče da razumeju nepisana pravila ponašanja u društvu, likovi u popularnoj kulturi kao što su Šeldon Kuper u neduhovitom sitkomu Teorija velikog praska ili superkul ali ultranasilan vozač u tumačenju Rajana Goslinga u filmu Drive samo produbljuju te stereotipe. Život sa Aspergerovim sindromom je mnogo više od stereotipa, a opet, za sada makar, čini se da je to jedino zastupanje koje ćemo dobiti.

Bilo bi lepo kad bi, umesto da se igra na fazone, predstavljanje Aspergerovog sindroma u pop kulturi moglo da se usredsredi na drugu stranu stvari: povećanu opasnost od problema sa mentalnim zdravljem, neizdrživi osećaj niže vrednosti, čak i neprijatnu temu povećanog rizika od samoubistva. Najvažnija tema za razmišljanje, međutim, i u popularnoj kulturi i kad je u pitanju sprijateljivanje sa jednim od nas čudnih i mitskih obolelih od Aspergerovog sindroma, jeste da smo svi mi različiti i da svi radimo najbolje što umemo da se prilagodimo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu