Sport

Brutalno iskreno: Muhamed Ali protiv Majka Tajsona

Iako su na vrhuncu bili u različitim decenijama, Muhamed Ali i Majk Tajson i dalje su dva najpopularnija imena u boksu. Ovde analiziramo kako bi odmerili snage u hipotetičkom meču.
17 Septembar 2017, 6:00am

Ako pitate osobu koju borilački sportovi ne zanimaju da li može da navede dva boksera, najverovatnije će im na pamet pasti Ali i Tajson. Ta dvojica teškaša, obično predstavljeni kao sušte suprotnosti, su među najpoznatijim bokserima svih vremena

Na vrhuncu slave, Muhamed Ali je verovatno bio najpoznatiji čovek na svetu. Da ste deci u Africi pokazali njegovu sliku, lakše bi je prepoznali od slike predsednika Amerike. Ostao je upamćen kao jedna od najkontroverznijih figura svoje generacije pošto je odbio da služi vojsku i bio suspendovan na tri godine, a i zbog podrške za Islamsku naciju. Uzdigao se iznad svoje discipline kao nijedan drugi sportista do danas. Mnogi ga pamte po povratku u ring i nadmudrivanju sa naizgled nepobedivim Džordžom Formanom, ali ne zaboravlja se ni kako je odbio da se povuče na vreme i popio batine od Larija Holmsa.

Majk Tajson je ostao zapamćen prevashodno u lošem svetlu, izgubljen slučaj, protraćen potencijal. Najbolji borac svih vremena zalutao posle gubitka očinske figure. Pod vođstvom Kusa D'amata i Kevina Runija, Tajson je sa 20 godina postao šampion sveta u teškoj kategoriji, nokautirao je gotovo svakog ko mu je izašao na crtu. Posle je sve krenulo nizbrdo. Osuđen na zatvor zbog silovanja, bio je van ringa od juna 1991. do avgusta 1995. Kad se vratio, više nije bio onaj stari Tajson već samo trapavi snagator. Borbe su mu postale spore i naporne, a vrhunski bokseri (Evander Holifild, Lenoks Luis) su ga ubedljivo tukli.

To nije cela priča o ovoj dvojici. Ali bi se mogao predstaviti u negativnom svetlu zbog zloupotrebe slave kojom je okrenuo crnačku zajednicu protiv Džoa Frejzera, a i Tajsona bismo mogli da opišemo kao pozitivca. Ali svesti ceo život na par pasusa pretvara čoveka u jednodimenzionalni kliše. Ono što nas je privuklo ovoj dvojici bili su njihovi pristupi boksu – oba jedinstvena na svoj način, sposobna da privuku pažnju poluzainteresovanih. Zato vredi analizirati oba stila i hipotetički suprotstaviti Muhameda Alija Majku Tajsonu.

Ko se direkta laća

U klasičnom boksu, borba se otvara direktom. Umesto termina „direkt", često se čak kaže „otvaranje". U teškoj kategoriji, Tajsonova skromna visina od metar sedamdeset sedam stavljala ga je u nepovoljan položaj u razmeni direktnih udaraca. Zato ga je Kus D'amato trenirao da buse spreman za „agresivnu eskivažu". Tajsonov stil zasnivao se na tome da izmami direkt od protivnika i odgovori mu. Uvek je očekivao direkt, uvek je bio spreman da ga blokira – a svojom agresijom i konstantnim, disciplinovanim kretnjama glave, umeo je da navuče protivnike koji bi se nasumičnim direktima otvorili.

Pošto je obično koristio kroše i aperkat umesto direkta, Tajsona obično pamtimo kao klinč borca, ali u stvari on je najbolje udarce uvek zadavao u prilazu. Nije mu strategija bila da uhvati protivnika u klinč i onda mu zadaje seriju kratkih udaraca u telu. Umesto toga, čekao je da mu protivnički direkt preleti preko ramena i agresivno odgovarao. Nekad levi kroše, neka desnica odgore, ali tajming i kretnja činili su ove udarce efikasnijim nego da se samo oslanjao na snagu.

Što su protivnici više zazirali od klinča sa Tajsonom, to su više pokušavali da ga direktima održe na distanci. A što su više koristili direkt, to su se češće otvarali za njegov kontranapad.

Ipak, to što je Tajson bio Tajson nije promenilo osnovne principa boksa. Ipak je bio nizak za teškaša, direkt mu je ipak pravio probleme. To je samo kompenzovao izuzetnom obukom i disciplinom, pa je umeo da zaobiđe protivničke udarce i pređe u napad. Najteže mu je u karijeri bilo kad bi se umorio i izgubio sposobnost da pokretima glave eskivira direktne udarce – tada su ga protivnici bez problema držali na distanci.

Kod Tajsona je sve zavisilo od protivničkog direkta, odnosno njegove sposobnosti da ga namami zastrašivanjem i agresijom.

Od Kleja do Alija

Mladi Kasijus Klej, sa druge strane, bio je visok metar devedeset, sa rasponom ruku od dva metra (dvadesetak centimetara dužim od Tajsonovog), pa mu je direkt oduvek bio najjače oružje. Ipak nije forsirao razorne direkte kakvi su u njegovo vreme bili popularni, nije poput Listona ili Formana pokušavao da kao čekićem napuca protivnika u lice. Ne, Muhamed Ali je lukavije i brže udarao: nije stezao pesnicu unutar rukavice. Ciljao je arkade, pa su mu početkom karijere protivnici često obilno krvarili. Lice nesrećnog Henrija Kupera kao da je pucalo po šavovima kad ga je Klej obradio.

Ali je oduvek najjači bio u razmeni direktnih udaraca, kada bi desnicom odgovorio na protivnički napad dok ovaj još nije stigao da se vrati u gard. Zvao je taj udarac „sidro" od kako mu je doneo pobedu u kontroverznoj drugoj borbi protiv Listona (koja je verovatno bila nameštena), ali u tom trenutku mu je već godinama unazad donosio pobede. Zara Foli podlegao je sidru, dok je Alijev sparing partner Džimi Elis odlično koristio istu kontru na turniru održanom da bi se ustanovio nosilac titule šampiona tokom Alijeve višegodišnje suspenzije.

Kada se Ali vratio u ring posle tri godine, delovao je traljavo. Nije više mogao da se dominira brzinom protiv prosečnih izdržljivih boksera, dok se protiv najboljih boraca sa najboljim trenerima često dešavalo da mu slabe tačke izađu na videlo. Promena je bila primetna. Ali je sve više ulazio u klinč i sve češće štedeo snagu. Posle kratkog perioda aktivnosti, redovno bi se oslanjao na klinč da bi povratio snagu i sprečio protivnika da iskoristi njegov umor.

Dok se za Tajsona može odrediti period u kom je bio „kompletan borac", kod Alija tako nešto nije moguće. U vreme kad su mu brzina i rad nogu bili na vrhuncu, još nije umeo da onesposobi protivnika rvanjem. Manjak agilnosti po povratku naterao ga je da se razvije u drugom pravcu da bi ostao relevantan, da postane inteligentniji, vispreniji bokser. Da se kojim slučajem vratio u ring sa istom brzinom kakvu je posedovao u ranoj mladosti, možda ga nikad i ne bismo videli kako se razvija i prepredeno dobija Džordža Formana, pa bi izostale neke od najvećih pobeda u njegovoj karijeri.

Saginjanjem protiv skakutanja

Jedna od najgorih Alijevih navika bili su udarci preko garda. Njegov uspeh uprkos toj lošoj navici samo ju je učvrstio. Vratimo se na meč protiv Starog Mungosa, Arčija Mura (koji je trenirao Alija jedno vreme pre nego što su se posvađali). Mur je bio na zalasku karijere, oslanjao se na svoj neobični ukršteni gard kao i naviku teškaša i poluteškaša da se izmore posle par rundi. Čekao bi taj trenutak u gardu, i pre ili kasnije uzvratio dobrom kontrom. Arči je umeo da udari – još drži rekord po broju profesionalnih nokauta – pa je mladom Kasijusu Kleju savetovao da poradi na udarcu za kasnije, kad mu noge otežaju, ali Klej to nije želeo da čuje.

Ali je mura udarao preko garda, baš kao i Džoa Frejzera u sva tri meča, oslanjao se na svoj raspon ruku i brzinu da izbegne njihove kontre. Opasnost udaraca preko garda, naravno, leći u činjenici da posle nekoliko udaraca umorni napadač stoji izložen kontri, ruku spuštenih pored tela. Protiv Frejzera, to je često rezultovalo ovakvim kadrovima.

Na slici dole ostareli Kus D'amato demonstrira ovaj princip mladom Aliju u pripremi za meč sa Frejzerom. Alijevi udarci odgore i spuštanje ruku za aperkat koštali su ga protiv Frejzera je baš kao što je D'amato i predvideo.

Ali je ovako mogao da napada delimično zbog svoje visinske prednosti, ali delimično i zbog činjenice da su se Frejzer i Mur saginjali da bi izbegli te udarce. Obično im je to pomagalo u gardu, ali kad bi krenuli u kontru morali bi prvo da se usprave. Savijen u struku bokser teško može da krene u brz kontranapad. U borbi sa Frejzerom, bezbroj puta se vidi kako se Alijev protivnik pokušava da krene napred iz polučučnja u kom je izbegavao udarce preko garda.

Kad bi Ali usporio ili zalegao na konopce, Frejzer je imao priliku da ga načne levim krošeom u odgovoru na udarce koje mu je ovaj zadavao sa visine skakućući oko njega. Iako je Frejzer pognut bio u nepovoljnom položaju, iako je imao drastično kraći raspon ruku, pak je uspeo da mu zada nekoliko dobrih udaraca kad god bi se ovaj zaneo pa krenuo da ga udara odgore. Ovde je u kontekstu Tajson-Ali dvoboja zanimljivo to što Tajsonove vertikalne kretnje uopšte nisu nalik na Frejzerove.

I Tajson se saginjao unapred kad je trebalo, ali mnogo češće bi se izvijao u stranu, duboko izmicao. To mu je omogućavalo da sa kontra strane uzvrati pored direkta ili ispod krošea. Ova vrsta manevra nije prirodni instinkt za boksera, pa kažu da ga je Tajson vežbao sa tegom u rukama.

Tajsonova eskivaža se mnogo više zasnivala na savijenim kolenima nego leđima, što se lepo vidi u ovom klipu:

Dok se Džo Frejzer u gardu redovno savijao unapred, što ga je činilo ranjivim na protivnički aperkat, Tajson se spuštao iz kolena, pogleda usmerenog unapred. Umeo je da kontroliše svoje kretnje čak i u tom dubokom čučnju.

Sve ovo pokazuje koliko je širokim rasponom eskivaža Tajson raspolagao u odnosu na Frejzera, i koliko je brže mogao da krene u kontranapad – Frejzeru je trebalo vremena da ispravi leđa pre nego što bi uzvratio.

Ali je istini za volju dobio Flojda Patersona, neku vrstu prototipa za Majka Tajsona, ali Paterson je već bio u godinama a nikad i nije umeo da kreće vrat kao Tajson. Štaviše, u drugom meču sa Alijem, Patersona su hvatali grčevi u leđima što dovodi u pitanje koliko dugo bi D'amato stil mogao da se sprovodi u delo.

U klinču

Iako Tajson nije bio sklon klinču koliko i Džo Frejzer, on je razumeo koliko je preciznost važnija od snage. Pošto je Muhamed Ali u Zairu izmorio Formana oslanjajući se na konopce, on je po svemu sudeći mislio da će ubuduće tako moći da dobije sve borbe. Nedugo potom, u trećem okršaju protiv Frejzera pokušao je da se osloni na konopce i dobio teške batine.

Forman je izgubio živce i nekontrolisano mlatarao po Alijevim rukama, dok je Frejzer krenuo glavom u Alijeve grudi (gde ovaj nije mogao da ga udari), pa ga je ispod lakta tukao kraćim udarcima. Kad bi ovaj spustio laktove, on bi prešao na aperkat. Kad god bi mu se ukazala prilika da iskosa baci levi kroše pravo u Alijev gard, kao da je direkt, on bi je iskoristio. U tome leži razlika između puke razmene udaraca na konopcima i kvalitetne unutrašnje borbe – ovo drugo primorava protivnika da se prilagodi, ima spreman odgovor na sve što ovaj može da pokuša. Naporno je braniti se od dobre unutrašnje borbe – bežanje u konopce izmara samo boksera koji se tako brani.

Tajsonova najbolja kombinacija u klinču bio je dupli desni napad – prvo desni kroše u rebra ili bubrege, a zatim aperkat istom rukom po sredini. Ovako je često nokautirao protivnike, a i kad mu ne bi prošlo, nateralo bi protivnika da se uspravi pa bi ostali udarci lakše mogli da pogode torzo.

Na konopcima, Tajson je imao običaj da se izvuče u stranu i zauzme levoruki stav. U najboljim danima ovo je redovno pravilo probleme protivniku jer bi se tako promenio ugao za udarce desnom, pa je Tajson napadao ili desnim krošeom ili aperkatom kroz gard. U sredini ringa ili na konopcima, gde god bi mogao na ovaj način da poremeti ravnotežu, on bi to radio.

Ali ključni faktor kad je u pitanju Ali-Tajson mečap je ipak sam klinč. Ali je, baš kao i Džek Džonson, kroz klinč pokušavao da ustanovi sa kim ima posla. Voleo je da jednom rukom uhvati protivnika za potiljak a drugom za biceps. Ako bi lakat prve ruke držao spušten, blokirao bi ili ublažio udarce sa te strane, ali umeo je da ostavi taman dovoljno prostora da ih sudije ne razdvoje. To je bio Alijev najefektniji trik, i on je to dobro znao.

Norman Majler je opisao Alijev trening pre meča u Zairu, kako je u to vreme imao običaj da mlade i talentovane sparing partnere poput Larija Holmsa samo sabije u konopce i onda ih vešto uhvati u klinč. Majler je voleo metafore pa je iz nekog razloga opisao Alija kao mesara koji bira udarce kao odreske mesa, ali ipak je fascinantan opis.

Ali je u drugom meču uništio Džoa Frejzera, ovaj nije mogao ništa da uradi u klinču. Kad je pred treći meč sudiji naloženo da spreči konkretno ovaj trik, borba je bila mnogo teža i napornija. Zašto je ovo bitno? Zato što je ostareli Lari Holms protiv Tajsona izdržao samo četiri runde, ali kad god je uspeo da ga uhvati u klinč, mladi lav bio je potpuno nemoćan. Videlo se koliko Tajsona nervira ta situacija, čak se u pauzi žalio Kevinu Runiju da ga Holms drži.

Najbolja stvar kod ovih hipotetičkih duela je to što niko ne može da dokaže da nisi u pravu, a ništa te ne sprečava da tvrdiš da svi ostali nemaju pojma. Mislim da bi u standardnoj postavci, Ali iz najboljih dana protiv Tajsona iz najboljih dana, prednost imao ovaj drugi. Mladi, brzonogi, brzoruki Ali skakutao bi i nasumično ispaljivao direkte, u nadi da će proći nekažnjen.

Ipak, ja bih radije video borbu Tajsona protiv Alija iz kasnijeg perioda, negde u vreme drugog ili trećeg meča protiv Frejzera. Taj Ali bi bio mnogo oprezniji, jednu rundu bi se čuvao, jednu bi napadao, pokušao bi da razvuče meč dok se Tajson ne umori, disanje mu uspori, glava počne sporije da se kreće. Čak i sa ovim borcima, odlučujući faktor bio bi trening kroz koji su prošli i strategije koje su pripremili. Zato je ovaj zamišljeni duel tako važan za ljubitelje boksa – šta god neko kaže da bi Ali/Tajson uradio, neko drugi može da ponudi primer u kom je taj bokser uradio potpuno suprotnu stvar.

E sad, pravo pitanje je kako bi se njih dvojica borili protiv Džoa Luisa...

Još na VICE.com:

Sudijska krađa ili ne, Meni Pakjao je gotov

Zašto se ne opraštam od Najvećeg

Bokserska karijera bivšeg naciste i SS regruta, Erika Plezantsa

Reklame