Quantcast
Fotografija: Krista Džons, posredstvom Karoline Malatesta

Dule tvrde da doktori masivno zlostavljaju porodilje

Sarah Yahr Tucker

Prema dulama, ophođenje prema ženama tokom porađaja često je užasno. Zdravstveni radnici su skloni zlostavljanju koje varira od epiozotimija bez pristanka do seksualnog napastvovanja.

Fotografija: Krista Džons, posredstvom Karoline Malatesta

Šestog avgusta 2016. godine brojka od 16.000,000 dolara odjeknula je svetom porodiljske nege. Bila je to suma vezana za jezivu sliku: žena se porađa, sputana, vrišti od bola i straha dok sestra gura glavu njene bebe nazad u vaginu, sprečavajući je da se porodi. Bio je to dan kada je majka iz Alabame po imenu Karolina Malatesta dobila začuđujuće retku sudsku bitku protiv Brukvudskog zavoda za žene, bolnice iz Birmingema u kojoj se porodila 2012. godine.

Malatesta je odabrala Brukvud zato što je želela “samostalnost”, podstaknutu marketinškom kampanjom koja je reklamirala personalizovane planove za porođaje i “prirodne” izbore, prema Yahoo Parenting-u, koji je prvi izvestio o njenoj priči 2015. godine. Njena stvarno iskustvo bilo je daleko od slike osnaženosti jedne žene. Malatesta je planirala da se porodi bez ikakvih lekova i želela je da može slobodno da se pomera tokom porođaja, ali njena babica joj je naredila da legne na leđa na krevetu i ostane nepomična iako njena beba nije pokazivala znake ugroženosti. Akušer koji je Malatesti obećao bežični monitor i kadu za porađanje u vodi nije bio na smeni. Kada je ona izrazila negodovanje zbog toga, babica je ignorisala njena pitanja i zahtevala da Malatesta bude poslušna. Kao što je Malatesta napisala kasnije: “Postalo je veoma jasno da se tu nije radilo ni o zdravlju ni o bezbednosti. Bila je to borba za nadmoć.”

U poslednjim minutima Malatestinog porođaja, ona kaže da se ta borba pretvorila u agresivan fizički napad. Ona opisuje kako ju je njena babica nasilno gurnula na leđa dok je druga sestra šest minuta gurala glavu njene bebe koja se pomolila nazad u vaginu. Malatesta kaže da se njeni povici “Prestanite!” bili ignorisani dok se borila protiv onoga što je nazvala “torturom”. Njen sin Džek rodio se zdrav i neozleđen, ali Malatesta je kao posledicu napada doživela teška živčana oštećenja. Kasnije je dobila dijagnozu PTSP-a i pudendalne neuralgije, izuzetno bolnog i neizlečivog stanja, zbog kog ne možete da imate seks i ponovo se porodite.

Nakon više od dve godine suđenja, Malatestina tužba 2016. godine nije uspela da dokaže da je ona doživela krivični napad od strane osobe kojoj je verovala da će je negovati — u Sjedinjenim Državama zapravo ne postoji zakon protiv onoga što je urađeno Malatesti. Ali porota na građanskoj parnici složila se da je Brukvud netačno reklamirao opcije porođaja koje nudi i da je njihova babica prekršila negovateljske standarde.

Nakon ove odluke, medijsko izveštavanje o Malatestinom slučaju usredsredilo se na njeno traumatično iskustvo i “lažno reklamiranje” porođajne nege koju je dobila. Stotine komentatora izrazilo je šok, simpatije ali i nevericu da je tako šokantno kršenje moglo da se desi u jednoj bolnici. Ali za jednu grupu ljudi, Malatestina priča nije bila nimalo šokantna, izolovana ili čak posebno neobična — za dule pri porođajima. Kao profesionalke obučene da pruže fizičku i emotivnu podršku ali ne i medicinsku negu osobama koje se porađaju, dule su ovaj slučaj doživele prosto kao još jedan incident akušerskog nasilja: zlostavljačke porodiljske nege, koju mnoge dule tvrde da redovno viđaju.

Fotografija: Ian Waldie putem Getty Image

Izraz “akušersko nasilje” ne pojavljuje se nigde u zakonu Sjedinjenih Država, ali druge zemlje kao što su Venecuela i Argentina počinju da je definišu kao zločin protiv osoba koje se porađaju. To je kišobranski izraz koji pokriva nepoštovanje, iznudu, siledžijstvo i diskriminaciju zdravstvenih radnika, odsustvo pristanka za analizu ili tretman, nasilne postupke kao što su carski rez po nalogu suda, kao i fizičko zlostavljanje. Američki koledž ginekologa i akušera je 2016. godine izdao sveobuhvatno mišljenje odbora potvrdivši da trudnica "sposobna za donošenje odluka" ima pravo da odbije neki tretman i "najsnažnije moguće" osudivši upotrebu "prinude, manipulacije, iznuđivanja, fizičke sile ili pretnji... da bi se žene motivisale ka nekoj konkretnoj kliničkoj odluci." Međutim, njihovo mišljenje i odluke nisu obavezujući.

Iako akušersko nasilje može da izazove i fizičku i emotivnu štetu, pravni posmatrači otkrili su da vrlo malo žena podnese javnu tužbu protiv lekara, babica, sestara ili bolnica. Ako su novorođenče i majka zdravi, većina žena više voli da ostavi traumatično porođajno iskustvo iza sebe kako bi se bavilo roditeljstvom. Za dule sa kojima smo pričali nije bilo šokantno grubo ophođenje prema Malatesti ili čak fizički napad na nju, već činjenica da se ona usprotivila zlostavljanju koje je doživela, i javno i pravno. I da je na kraju tu bitku dobila.

Emili Varnam, dula i edukator reproduktivnog zdravlja iz Detroita koja je ranije radila u Njujorku, opisuje iskustvo stalnog prisustvovanja akušerskom nasilju kao iscrpljujuće, izluđujuće i izuzetno traumatično. “Da žena dobija negu koja joj je potrebna viđate otprilike jedan odsto vremena”, kaže Varnam, koja dodaje da je redovno viđala zlostavljanje dok je prisustvovala porođajima u skoro svakoj njujorškoj bolnici. “Bilo da je uzrok odsustvo odobrene nege zasnovane na čvrstim dokazima, odsustvo saosećanja ili odsustvo poštovanja prema ljudskom rodu, gotovo nikad ne viđate negu koja vam deluje odgovarajuće. Ili je u pitanju kako im se neko obraća ili vaginalni pregled bez prethodnog pristanka. Ili je to epiziotomija bez pristanka, iznuđivanje, siledžijsko ponašanje ili taktike zatrašivanja.”

"Nestvarno je koliko puta moram da kažem: ‘Ona traži da to ne radite, a vaša ruka je i dalje u njenoj vagini. Morate da je izvadite’."

Kao i mnoge dule, Varnam je prvobitno svoju ulogu doživela kao pomoć trudnicama. Ali vrlo brzo uvidela je da njen posao može bolje da se opiše kao “telohraniteljski”. Umesto da pruži mere utehe ili ohrabrenja tokom porođaja, smatrala je da je tamo da bi se postarala da su njeni klijenti bezbedni, da zaštiti njihov fizički integritet, da spreči da postanu žrtve i, ako ne uspe u tome, da bude svedok njihovog zlostavljanja. To je posao koji, smatra Varnam, ne bi trebalo da postoji.

Varnam se priseća da je prisustvovala jednom posebno uznemirujućem incidentu sa klijentkinjom kada je akušer ušao u salu za porođaj u civilnoj odeći: ne predstavivši se klijentkinji ili tražeći od nje dozvolu, lekar je nabio prste u njenu vaginu i pokušao ručno da proširi njen skoro otvoren grlić. Varnam kaže da je klijentkinja vrisnula od bola i iz protesta, ali je doktor prestao to da radi tek na insistiranje Varnamove.. “To mi se stalno dešava”, kaže Varnam. “Nestvarno je koliko puta moram da kažem: ‘Ona traži da to ne radite, a vaša ruka je i dalje u njenoj vagini. Morate da je izvadite’. Ne bi smela da postoji ta vrsta neuvažavanja nečijeg pristanka.”

Postoje podaci koji potkrepljuju iskustvo Varnamove. Anketa iz 2014. godine sprovedena na više od 2.000 dula, edukatora za porođaj i babica u Sjedinjenim Državama i Kanadi pokazala je da je skoro 90 odsto njih videlo da zdravstveni radnik prelazi na postupak “ne davši ženi ni priliku ni vreme da razmisli o tome”, a skoro 60 odsto njih videlo je da zdravstveni radnici sprovode postupke “eksplicitno protiv volje žena”. Mnogi koji ne rade u porodiljskoj oblasti ne mogu da veruju u te cifre. Varnam se mučila da ubedi ljude da stvari koje je viđala nisu povremene greške nekolicine akušera “stare škole”. Ona kaže da je isto ponašanje viđala kod mladih lekara, lekarki, babica i sestara: to se dešava bukvalno svuda.

Dula Mikal Balaž iz Los Anđelesa slaže se s tom procenom. Tokom dve godine koliko je prisustvovala porođajima, kaže ona za Broadly, viđala je sve vrste akušerskog nasilja. Balaž smatra da se odsustvo pristanka posebno ignoriše kao problem u porodilištima i jedan je od primarnih razloga za traume tokom porođaja. Balažovoj najviše smeta praksa koja se zove “ručno cepanje”, koju kaže da viđa često po bolnicama u Los Anđelesu. Umesto epiziotomije, koja podrazumeva hirurški rez kojim se proširuje vaginalni otvor, Balaž kaže da često viđa da zdravstveni radnici razvuku i pocepaju perineum pacijentkinje rukama, čak i kad pacijentkinja nije primila epidural, izazivajući kod nje jak bol.

"Ne mogu ni da vam opišem koliko je neverovatno neobično kad gledate nešto što može da se opiše samo kao silovanje i onda nekom uruče njegovu bebu i to treba da je najbolji trenutak u njegovom životu."

Balaž kaže da je tokom porođaja prisustvovala i seksualnom napastvovanju, a ona pravi jasnu razliku između “neželjenog medicinskog pipkanja” vagine, za koje neki smatraju da je seksualni napad, i incidenata koji su bili izrazito “seksualizovani”. “Čula sam da su se ženama govorile seksualno eksplicitne stvari dok su se porađale”, kaže Balaž. “Ne mogu ni da vam opišem koliko je neverovatno neobično kad gledate nešto što može da se opiše samo kao silovanje i onda nekom uruče njegovu bebu i to treba da je najbolji trenutak u njegovom životu.”

Mnoge dule imaju slične priče i često pristaju da ih ispričaju samo ukoliko ostanu anonimne. Neimenovana dula iz Alabame, koja je 2017. godine govorila za podkast “Dozvoljeni porođaj”, opisala je da je videla kako je doktor zajahao pacijentkinju koja se porađala dok se naginjala preko bolničkog kreveta. Dula kaže da je njena klijentkinja odbila vaginalni pregled i da joj je doktor rekao: “Onda ćemo to ovako da uradimo”, pre nego što joj je zadigao suknju i silom otpozadi ugurao ruku u njenu vaginu. “Da se to desilo van bolnice, on bi već bio u zatvoru”, rekla je dula. “Imali smo gomilu svedoka. Bio je to seksualni napad i bilo je to veoma seksualne prirode, zbog položaja njenog tela.”

Većina dula slaže se da je problem akušerskog nasilja posebno ozbiljan kad su u pitanju žene obojene kože i da su diskriminacije na osnovu rase, etniciteta, godišta, društveno-ekonomskog i bračnog statusa široko rasprostranjene po porodilištima. Rave Sinkler, dula i advokat iz Vašingtona, koja prisustvuje porođajima već skoro 16 godina, kaže da je primetila da zdravstveni radnici nastupaju sa još većim autoritetom nego obično kad pomoć ukazuju porodicama obojene kože, izdajući im naređanja, preispitujući njihove odluke i pretpostavljajući da parovi nisu u braku ili da nisu obrazovani.

Kao nova dula koja je započinjala rad u porodilištu u Milvokiju, Sinkler kaže da su je najviše užasavale laži — kad su doktori opravdavali dela bez prethodnog pristanka pacijentkinje lažno tvrdivši da su novorođenče ili majka ugroženi. Skorije, Sinkler je pronašla efikasne načine da se bori protiv ove vrste dezinformacija i tvrdi da sve više i više crnih žena želi takvu vrstu zaštite. Njena crna klijentkinja joj kaže: “Želim da jedan jedini dan — kad donosim nevino dete na svet — ne bude ispunjen rasizmom, da ne osećam teret toga što sam crna. Ne želim da se borim noseći tuđi teret, jer moram da se izborim sa porođajem, koji je dovoljno težak sam po sebi.”

Prema CDC-u, crnkinje u Sjedinjenim Državama su tri do četiri puta sklonije da umru na porođaju ili od posledica porođaja nego belkinje. Izveštaj iz 2014. godine koji je uradio SisterSong i druge organizacije za reproduktivnu pravdu pokazao je da “u nekim delovima Misisipija stopa smrtnosti majki kod žena obojene kože nadmašuju onu u podsaharskoj Africi, dok je broj belkinja koje umiru na porođaju suviše beznačajan da bi se našao u izveštaju.” Ali širom zemlje, stopa smrtnosti majki je u stalnom porastu. Najskoriji odnos iz izveštaja CDC-a je 17,3 smrti majki na 100.000 živih porođaja — što je najviše u razvijenom svetu.

"Akušersko nasilje nad trudnim ženama sprovode upravo ljudi kojima se one obraćaju za pomoć i smernice."

“Zašto žene umiru?”, želi da zna doktorka Katarina Morison, akušer-ginekolog iz Bafala, u državi Njujork. Morison smatra da je odgovor u porodilištima kojima dominiraju muškarci, nenaučna i često opasna praksa. Ona ističe stopu carskih rezova u Sjedinjenim Državama, koja je trenutno preko 30 odsto, više nego dvostruko više od cifre koju preporučuje Svetska zdravstvena organizacija. Carski rez nosi opasnost od komplikacija i smrti koje mogu biti tri puta veći od vaginalnog porođaja. “Ima veze sa kombinacijom plaćene medicinske usluge i mizoginije”, kaže Morison.

U standardnoj akušersko-ginekološkoj praksi, kaže Morison, ženama nije dozvoljeno da donose odluke na načine koji bi bili nezamislivi u drugim zdravstvenim situacijama. Ona smatra da se u korenu ovog pristupa, i akušerskog nasilja, krije ideja da su majka i beba odvojeni entiteti, da beba ima “prava” koja nadmašuju majčina. “I tako je sva mogućnost delovanja oduzeta ženama”, kaže Morison. “A ljudi koji su to uradili su akušeri-ginekolozi. Akušersko nasilje nad trudnim ženama sprovode upravo ljudi kojima se one obraćaju za pomoć i smernice.”

Bez pomoći i smernica iz medicinske struke u borbi protiv akušerskog nasilja, žene se okreću aktivizmu. Mnogi u porodiljskoj nezi smatraju da samo potrošački pokret koji zahteva poštovanje i autonomiju može da zaustavi zlostavljanje; unutrašnja regulacija je malo verovatna, kažu oni, a promene krivičnog zakonika od savezne države do države desile bi se isuviše sporo. Nacionalna organizacija Improving Birth nudi “alate za pozivanje na odgovornost” kao pomoć ženama pri podnošenju tužbi za tretman kojem su bile izložene. I zagovornici poput Kristen Paskuči iz Birth Monopoly rade na širenju priče o žrtvama akušerskog nasilja. Paskuči trenutno sarađuje sa Karolinom Malatestom na dokumentarnom filmu Majko, mogu li? koji se bavi iznošenjem ove skrivene epidemije na svetlost dana.

Ali najjače oružje trudnica možda su informacije, a dule su često najinformisanije o lokalnim zdravstvenim radnicima i bolnicama. Mnoge dule kažu da često odbijaju da rade u određenim bolnicama i s određenim lekarima zbog zlostavljanja kojima su prisustvovale i da se trude da do kraja informišu klijentkinje a da ih usput ne preplaše. Drugi osećaju obavezu da ćute, plašeći se da bi njihova upozorenja mogla da dovedu do profesionalne odmazde. Ova uloga upozoravanja nije u opisu radnog mesta jedne dule, ali postaje sve važnija.

“Teško je naći se u toj situaciji", kaže Mikal Balaž, “kao sertifikovana dula sa iskustvom nije vaš posao da znate u kojim bolnicama su veće šanse da vas siluju. Ali ako znam nešto, ja ću vam to i reći.”