Prvi američki ’ubica sa Kregslista’ je bila norveška udovica visoka dva metra

Proleća 1908, advokat M.E. Liliter iz La Porta, Indijana, je primio čudnu posetu. Udovica Bel Ganes je želela da sastavi svoj testament. Plašila se da će je ubiti Rej Lamfir, bivši najamni radnik čije je udvaranje odbila. U noći 28. aprila, kuća na farmi Ganesove je izgorela do temelja. Kada su se ugarci dovoljno ohladili da bi istražitelji mogli da pregledaju krš, otkrili su obezglavljen leš žene koja je grlila ugljenisane ostatke svoje troje dece. Ali to nije bilo sve što su otkrili.

U knjizi Princeza pakla: misterija Bel Ganes, krvnice muškaraca koju je danas objavila izdavačka kuća koja radi u okviru Amazona, Little A, pisac o stvarnim zločinima, Harold Šekter, istražuje legendu o ženskom serijskom ubici koju su zvali Ledi Plavobrada. Otkriće brojnih raspadujućih, osakaćenih leševa na njenom imanju dovelo je do mnogo drugačijeg prikaza Ganesove od dotadašnjeg, onog herojske majke koja je umrla pokušavajući da spasi svoju decu. Više od deset muškaraca je dolazilo na farmu zbog obećanja ljubavi u novinskim oglasima, smo da bi bili ubijeni, iskasapljeni i lišeni svojih ušteđevina. Lamfiru je suđeno i bio je osuđen za podmetanje požara, ali ubistva dece nisu bila rešena. Ne samo da nije jasno da li je Ganes stvarno poginula u požaru, već je ova norveška udovica od dva metra možda i sve to inscenirala – i izvukla se.

VICE je telefonom razgovarao sa Šekterom, da bi saznao nešto više o priči o Bel Ganes.

VICE: Kako ste čuli za priču o Bel Ganes?

Harold Šekter: Prvo sam naišao na napomenu o njoj u knjizi En Džons, Žene koje ubijaju. Postoji i jedna knjiga objavljena pedesetih, Američke balade o ubistvu i njihove priče, koju je objavila Oliv Vuli Bert. U pitanju je kolekcija balada o ubistvu, koje su usmeno prenošene i odštampane sa malim opisima zločina na koje se odnose. U knjizi ima par balada o Bel Ganes. Naslov moje knjige potiče od jedne od balada, u kojoj je nazivaju Princezom pakla, a postoji još jedna balada koju sam citirao kao posvetu u knjizi, u kojoj ona govori o kasapljenju muškaraca. Već neko duže vreme sam bio zainteresovan za čitav taj fenomen žena koje su bile serijske ubice.

Sve to se odigralo tako davno. Kako ste sproveli istraživanje?

Otišao sam na istraživačko putovanje u La Porte, u Indijani, gde imaju istorijski društveni muzej, i našao sam svakakve dokumente vezane za Bel Ganes. Postoji transkript suđenja, a lokalne novine su opsežno pisale o njenom slučaju. Vratio sam se sa tog putovanja sa stotinama stranica materijala iz prve ruke, i skenirao sam ih i ubacio u ajped. Angažovao sam geneološku istraživačicu da mi pomogne da iskopam informacije. Ona je bila u mogućnosti da ode u razne čikaške sudove i iskopa stvarno zanimljive stvari. Do trenutka kada sam počeo da pišem knjigu, imao sam mnogo materijala.

Gde se Bel Ganes kotira na spektru ženskih serijskih ubica?

Suprotno od uvreženog verovanja, postoji mnogo ženskih serijskih ubica. Postoji kritičarka u kulturi, Kamil Palja, koja kaže da nema ženskih „Džeka Trboseka“, što je u suštini istina. Takva vrsta ubistva sa seksualnim sakaćenjem je veoma svojstvena za muški vid serijskog ubistva. Žene imaju običaj da svoje žrtve ubijaju otrovom, a ljudi su skloni mišljenju da je trovanje nekakav neobičan, viktorijanski način da se neko ubije. Ali neke od tih žena su bile gore od Džeka Trboseka. Sva ta zverstva koja je on počinio su se događala posle smrti, dok su te serijske trovačice crpele veliko sadističko zadovoljstvo iz produženja agonije žrtve.

Šta je Bel Ganes činilo drugačijom?

Ono zbog čega je Bel Ganes bila jedinstvena i fascinatna za mene, na neki morbidan način, je činjenica da je ona kasapila svoje žrtve kao da su domaće životinje. Zbog toga je jedinstvena u analima o američkim serijskim ubicama. Ponavljam, Bel nije samo ubijala svoje žrtve, izgleda tako što bi ih otrovala i zadala im smrtonosni udarac čekićem, već bi i odvukla njihova tela u podrum svoje kuće na farmi, i istranžirala ih kao domaće životinje, a onda ih sahranila na groblju iza kuće. Taj dodatni element nasilnog sadizma je po mom mišljenju čini veoma jedinstvenom.

Koliko je Belina fizička velična uticala na njenu sposobnost da kasapi ljude kao stoku?

Imala je fizičke predispozije da to čini. Bela je imala između 125 i 150 kilograma kada je umrla. Bila je velika žena. Odrasla je kao ćerka ratara u Norveškoj, i uvek je mnogo fizički radila na njivi. Uprkos tome i, sudeći po postojećim fotografijama, svojoj očiglednoj ružnoći, uspevala je da stekne nekakvu seksualnu moć nad mnogima od svojih žrtava. Njen čitav modus operandi, u doba pre Kregslista, je bio da namami ove usamljene neženje na svoju farmu, objavljujući oglase sa bračnim ponudama u novinama na skandinavskim jezicima. Čitav niz ovih momaka koji ništa nisu ni slutili su dolazili na farmu, jedan za drugim, a onda bi nestali. Sve je kao u gotičkoj horor priči.

Da li je u to doba postojao izraz za tip ubice kao što je bila ona? Da li se može reći da bi Bel Ganes mogla da bude prvi zabeleženi „Kregslist ubica“?

Ne mislim da su to tada radili. Kasnije su te ljude označavali kao „ubice iz oglasa“. U to doba, postojale su takozvane bračne agencije, koje su na neki način bile kao Tinder ili Match.com, te neformalne organizacije koje su sa neoženjenim muškarcima pokušavale da spoje žene koje su tada nazivali usedelicama, ili udovice. Tada je postojao veliki broj norveških imigranata, od kojih su mnogi imali farme na srednjem zapadu, a postojale su jedne novine koje su cirkulisale u širokim krugovima. Svi oglasi su bili u novinama na skandinavskim jezicima. Nakon što su otkriveni zločini Bel Ganes, protiv mnogih od tih bračnih agencija su pokrenute kampanje.

Odakle nadimak „Ledi Plavobrada“?

Uporedili su je sa čuvenim likom iz bajke, koji se stalno ženio, a onda ubijao i kasapio svoje žene, ostavljajući njihova tela u zabranjenoj sobi. Veza sa Plavobradim nije bila samo u tome što je jednog za drugim ubijala potencijalne mladoženje, već i u tome što je kasapila njihova tela i čuvala ih na svom imanju, isto kao i Plavobradi. Prve nedelje nakon što su zločini otkriveni, procenjuje se da je 20 hiljada ljudi došlo na Belinu farmu. Bilo je kao na karnevalu. Ljudi su prodavali sladoled i kokice, valjali razglednice sa slikom farme, žrtava, i posmrtnih ostataka koji su bili iskopani. Zbog toga je ova priča postala kao neka horor priča Edgara Alana Poa.

Ko je bio Rej Lamfir?
Rej je samo bio fizikalac koga je Bel unajmila. Kao što je imala običaj da čini sa svim svojim radnicima, stupila je u seksualni odnos s njim. Rej je počeo da pomišlja da će se njih dvoje venčati. Postao bi suvlasnik te velike farme, ali ga je zamenila drugim tipom, Endrjuom Helgejlenom, farmerom sa srednjeg zapada koji je bio poslednja Belina žrtva. Bilo joj je potrebno oko godinu i po dana da ga namami na svoju farmu i ubije ga. I dalje je malo nejasno šta se tačno odigralo između Reja i Bel. Ona ga je izbacila iz kuće čim je Endrju došao na farmu. Izgleda da je Lamfir bio veoma ozlojeđen zbog toga što ga je zamenila.

Da li je on znao za ubistva?

Očigledno je da je Lamfir znao da je Bel ubijala, i možda ju je ucenjivao. U svakom slučaju, došlo je do veoma dramatične svađe između Bel i Lamfira, i ona je pokušala da se postara za to da on bude uhapšen. I jeste se postarala za to da par puta bude uhapšen zbog neovlašćenog ulaska na posed, i trudila se da ga proglase ludim. Na kraju je otišla kod svog advokata i sastavila testament, rekavši mu da se plaši da će je Lamfir ubiti. Te iste noći, njena farma je izgorela do temelja. Rej Lamfir je bio optužen za podmetanje požara i ubistvo. Takva je bila priroda njihovog odnosa.

Recite mi nešto o lobanji koja je na kraju otkrivena. Kako se to uklapa u potragu za Bel Ganes?

Rej Lamfir je veče kada je Belina kuća izgorela proveo u kući svoje lokalne afro-američke žene, Elizabet Smit. Kasnije su istražitelji koji su pretresali kuću Elizabet Smit našli ljudsku lobanju (to se dogodilo godinama kasnije, nakon smrti Elizabet Smit). Kada su pretresali njene stvari, našli su ljudsku lobanju. Ljudi su smesta pretpostavili da je to glava Bel Ganes koja je nedostajala, i da je to dokaz da je Rej Lamfir, na nagovor Elizabet Smit, odgovoran za ubistvo Bel Ganes, kao i za podmetanje požara. Ali Elizabet Smit je petljala sa crnom magijom, i izgleda da je ta lobanja imala veze s tim, i nikakve veze s Bel Ganes.

Kako su štampani mediji tog doba primili vest o Bel Ganes?

To je bio vrhunac onoga što se nazivalo „žutom štampom“. Herst i Pulicer su se nadmetali jedan s drugim, u smislu privlačenja što većeg broja čitalaca. Sve novine u vlasništvu Hersta i Pulicera, ali naročito one u Čikagu i na srednjem zapadu, su objavljivale najsenzacionalističke članke o Bel – to je bio začetak tabloidnog novinarstva u našoj zemlji. To se odvijalo nedaljama i nedeljama, ti naslovi o Ledi Plavobradoj, o Lamfiru i o njenoj farmi smrti izazivali su neverovatnu morbidnu radoznalost.

Kako je ova priča senzacionalizovana?

Pretpostavljam da bi moglo da se kaže da su novinarski standardi u to doba bili veoma opušteni. Svakakvi tračevi su objavljivani kao činjenice. Prirodno, ovi zločini su opisivani na najgrozniji mogući način, i broj njenih mogućih žrtava je bio prenaduvan. Tračevi su leteli unaokolo. Možda je ubila 50 ili 100 ljudi. Na kraju su prestali da kopaju, kada su otkrili desetak leševa. Ne znamo definitivan broj ljudi koje je ubila. Raspaljeni svim tim senzacionalističkim novinarstvom, buknuli su svi ti mitovi i narodne bajke o Bel, kao što se često dogodi sa svakim serijskim ubicom kojeg prati senzacija.

I na kraju, šta vi mislite da se dogodilo sa Bel Ganes?

To je i dalje misterija. Ne znamo da li je Bel poginula u požaru, ili je pobegla. Da li je to žensko telo bilo telo Bel Ganes? Bilo je članova porodice ovih neženja koje je ubila, koji su počeli da njuškaju unaokolo. Obruč oko nje se stezao. Neki ljudi misle da je jednostavno izvršila samoubistvo i sama podmetnula požar. Pošto nije bilo glave, i pošto nikada nisu našli glavu koja je pripadala tom telu, bilo je drugih koji su verovali da je celu stvar inscenirala ona sama, da je namamila neku ženu na svoju farmu, ubila je, odrubila joj glavu, podmetnula požar na farmi i pobegla. Čak ni danas ne znamo da li je poginula u požaru, ili se izvukla. To ni dan-danas nije rešeno.