Mislila sam da sam depresivna, a bila sam bipolarna

„Možda se osećaš bolje", rekao je psihijatar „jer ti se u životu desilo nešto dobro". Nijedan drugi psihijatar nije radio te subote, bar ne od onih koje pokriva moje zdravstveno osiguranje, koje mi plaća firma u kojoj radim posao koji ne podnosim.

Razmišljala sam o tom nizu dok sam gledala kroz prozor sivog hladnog februarskog popodneva u Kvinsu. Već dve godine radila sam isti monotoni kancelarijski posao, a sad mi je sve teže bilo da se koncentrišem i ispoštujem rokove. Privatno je sve bilo isto – još uvek sam bila u stabilnoj, dugotrajnoj vezi, bez ikakvih naglih promena. Redovno sam se viđala sa prijateljima i porodicom. Dakle, sve je bilo u redu, ali nije de dešavalo ništa spektakularno – ništa vredno euforije koju sam osećala. Jedva sam mogla da spavam, imala sam napade kreativnosti, počinjala milion projekata koje sam znala da neću moći da završim. Kasnije sam saznala da je to bila vrsta manije. Ipak, moj tadašnji psihijatar nije bio ubeđen pošto sam mu opisala simptome.

„Ostavićemo te na istoj dozi velbutrina, pa se vidimo za mesec dana." Uzela sam recept i izašla iz ordinacije, svesna da mi pilula za „ludu seksi mršavost" neće rešiti probleme. Kasnije su mi ustanovili bipolarni poremećaj tipa dva, blaži i konfuzniji oblik ovog dobro poznatog poremećaja. Ali morala sam da prođem još mnogo toga da bih došla do prave dijagnoze.

„Bipolarni jedan je za one koji su doživeli prave manične napade, dovoljno je samo jedna manična faza da se prođe da bi se postavila dijagnoza. Bipolarni dva je za ljude koji nikad nisu prošli kroz potpunu maniju, ali im se često dešavala blaža manija, odnosno hipomanija.", objašnjava psihijatar Majkl Gitlin sa UCLA. „Ljudi sa kompletnim maničnim napadima funkcionalno su nesposobni, nanose štetu sebi: hapsi ih policija, gube posao, raskidaju stabilne veze, uludo troše ušteđevinu, završe u bolnici, doguraju do psihoze. Bilo šta od toga značilo bi da je pacijent maničan, ne hipomaničan." Hipomanija, sa druge strane, je značajno manje destruktivna ali je karakteriše ubrzan tok misli, višak energije, osećaj grandioznosti.

Manične faze kod bipolarnih poremećaja tipa jedan i dva se razlikuju, ali depresivne su podjednako ozbiljne. Bipolarne osobe veći deo vremena provedu u depresiji. Nekima se često jave manične faze, dok drugi prožive samo par njih za ceo život, često tek u poznim godinama. Zato se ovaj poremećaj teško ustanovljava i često prenebregava.

Depresiju su mi po prvi put ustanovili u prvoj srednje, kada sam od odlikaša stigla do jedva prelaznih ocena. Van škole bih samo spavala u svojoj sobi, ne bih učila. Užinu sam bacala u kantu za otpatke, smršala devet kila. Nije bilo razloga za depresiju, što me je najviše frustriralo: živela sam tipični privilegovani život gornje srednje klase, porodica me je volela, išli smo zajedno na letovanja, živeli kraj terena za golf. Što sam više mislila o uzrocima, gore sam se osećala; lakše bi mi bilo da sam mogla da uprem prstom u traumu iz detinjstva. Ljudi koju kažu da je sreća stvar izbora nikad se nisu našli u zatvoru unutar svog uma, postiđeni činjenicom da postoje, ubeđeni da ne zaslužuju da žive.

Kad su me roditelji jednog dana prekoreli zbog toga što nisam radila domaći, počela sam nekontrolisano da plačem. „U čemu je poenta," jecala sam, „Zašto uopšte da živim? Svakog dana mi dođe da se ubijem". Zvuči tinejdžerski melodramatično, ali zaista sam to mislila. Svaki dan bila sam ophrvana mračnim mislima o tome kako da se obesim o ogradu stepenika a da roditeljima ne izazovem preveliku traumu. Srećom, oni su me uputili u obližnju dečiju kliniku gde sam sledećih par meseci izmenjala nekoliko psihologa, terapeuta za mlade, i nutricionista. Moje razne probleme odlučili su da leče zoloftom – čija se doza povećavala svakih par nedelja – i promenom režima ishrane.

Uz pomoć razgovora, lekova, i zdrave hrane, stanje mi se naizgled poboljšalo. U drugoj godini odlučila sam da se skinem sa svih lekova i prekinem terapiju. To je nezgodna stvar kod antidepresiva: dok rade posao, učine da se osećaš kao da ti više nisu potrebni.

Sledećih deset godina, sa „promenama raspoloženja" naivno sam pokušavala da izađem na kraj koristeći dobru staru dijetu i fizički aktivnost, iako su bile sve gore. Godinama sam ih odbacivala ali moji stari drugari, depresija i suicidne misli, počeli su ponovo da me opsedaju kad sam se preselila u Njujork. Umesto omče, grad mi je nudio toliko drugih opcija: mogla sam da se bacim pod voz, ili da liftom odem do vrha zgrade i skočim.

Svako malo, naglo bih izašla iz duboke depresije i naprasno postala vesela, srećna, motivisana. Kao kreativcu, dobro su mi došli ti naleti životne energije. Imala bih toliko ideja: sinopsis za knjigu, ideju za blog, savršeni članak za ovaj ili onaj časopis. Satima bih za laptopom kuckala dok me je držao taj napad kreativnosti. Nije mi trebalo mnogo sna, a čim bih se probudila imala bih osećaj da mogu sve što poželim dok su mi misli blještale kroz glavu jedna za drugom. Bila je to svakako pozitivna promena u odnosu na oblak depresije pod kojim sam inače živela. Bile su to moje hipomanične epizode.

„Hipomanične osobe po definiciji ne nanose sebi značajnu štetu tokom tih faza", kaže Gitlin. Štaviše, osećaju se odlično, imaju više energije, manje spavaju. Okolina obično imaju utisak da im odlično ide, da problema nema. Tek se naknadno shvati da su imali posla sa hipomanijom."

Na velbutrinu, ostala bih budna do 4 ujutro planirajući renovaciju stana. Skicirala sam ramove, farbala stočiće, bekapovala hard drajv, organizovala cipele i obeležavala ih markerom. Nikad nisam bila produktivnija.

Takođe sam bila emotivna. Anksioznost me je pratila od prve dijagnoze depresije – često bih bila neobjašnjivo nervozna, srce bi mi lupalo do te mere da sam mislila da prolazim kroz srčani napad. Nekad bi me sve nerviralo, pa bih besnela na dečka. „Zašto si bacio prezrele banane, znaš da volim da ih stavim u blender?!" vrištala sam jednom prilikom, dok mi je krv ključala a mrak padao na oči. Za inače sasvim opuštenu i smirenu osobu, ovo je bilo više nego neuobičajeno. Manične faze nekad umesto grandiozne kreativnosti donose i napade besa.

Najzad sam našla drugog psihijatra kog mi je zdravstveno moglo da pokrije, pa sam se tokom pauze na poslu odšunjala do njega. Objasnila sam svoje simptome, i depresiju i ono što me je Dr Gugl naučio da se zove manija. On me je pitao za primer najmanje racionalnog postupka kog sam mogla da se setim. Znala sam da mi je manija manje izraženog tipa, nisam htela da i ovaj psihijatar otpiše moje simptome kao prethodni, pa sam krenula malo da kitim.

„Pa ovaj, nekad trošim više nego što mogu da podnesem." Iskreno, ne umem najbolje sa parama, ali ovo je ipak bilo preterivanje. Neplanirana kupovina od stotinak dolara u Targetu nije baš definicija manične faze. Ipak, uspela sam da ga ubedim. Prepisao mi je ekvetro, antikonvulzivni preparat kojim se između ostalog leči bipolarni poremećaj. Ekvetro se obično prepisuje uz antidepresiv, ali terapeut mi je rekao da ga probam ovako par nedelja pa ćemo posle videti da li treba sa nečim da se kombinuje.

Nismo ni stigli do te tačke. Nije imao sekretaricu pa nisam mogla da zakažem kontrolu, a na poruke mi nije odgovarao. U međuvremenu, na ekvetru sam se osećala kao na nekom sredstvu za uspavljivanje konja (bar zamišljam da je tako). Bila sam konstantno umorna i sve depresivnija. Budila sam se kao da me je u snu pregazio kamion. Vukla bih se od kreveta do kupatila, pa do metroa. Iako terapija ne bi smela da se prekida bez nadzora doktora, više nisam mogla da izdržim da živim kao zombi.

Tek kod trećeg psihijatra, čija je ordinacija bila prepuna inspirativnih citata tipa „Ne živi se čekajući da oluja prođe; živi se plešući na kiši", uspela sam da dobijem dijagnozu blažeg oblika bipolarnog poremećaja. Poverovala mi je kad sam joj opisala svoje hipomanične simptome i prepisala mi lek po imenu latuda. On se daje u slučajevima bipolarne depresije, ali ne i unipolarne (odnosno standardne) depresije.

Dobro sam se držala na latudi, osim što mi maničnost i nervozu ništa nije smanjivalo. Mogla sam da se fokusiram na posao, da se probudim odmorna, ali propratni efekti nisu bili baš sjajni. Tabletu je trebalo da popijem pred spavanje uz bar 350 kalorija, pa sam je uzimala uz kasnu večeru. Dodatni noćni obrok nije bio baš sjajna ideja za osobu koja se celog života borila sa kilažom i pažljivo brojala kalorije.

Sat vremena posle uzimanja leka, javio mi se neobičan osećaj strepnje; nisam smela ni da odem da operem zube i umijem se. Čest simptom, otkrili su mi forumi na internetu. Posle toga bih se obeznanila. Tokom dana me je latuda držala, ali noću bi me baš mučila – nisam mogla da je uzmem kad bih nešto planirala. (A doze lekova za mentalna oboljenja nije preporučljivo preskakati.)

Godinu i po dana posle prvog pokušaja sa velbutrinom, otišla sam kod poslednjeg psihijatra na spisku koji mi je nudilo zdravstveno. Poverovao mi je kad sam mu opisala depresiju, nagle napade energije, nervozu i bes. Prepisao mi je uz latudu još jedan stabilizator raspoloženja, koji se takođe uzima pred spavanje. Par nedelja kasnije, primetila sam značaju razliku. Ne bih da kažem da sam bila „opet ona stara ja" jer sam se od malih nogu mučila sa depresijom, ali bila sam nešto najbliže normalnom.

Krivudav put do prave dijagnoze nije nimalo retka pojava. Osim što nisu svima dostupni odgovarajući stručnjaci, o problemima sa zdravstvenim osiguranjem da i ne pričamo, bipolarni poremećaj i dalje se teško prepoznaje i ne razume najbolje.

„Većina bipolarnih osoba prođu kroz depresiju pre svoje prve manične faze. Tu je lako reći da im je dijagnoza bila pogrešno postavljena, ali realno nije ni bilo razloga da se posumnja na bipolarni poremećaj pre prve epizode," objašnjava Gitlin. „Hipomanija se posebno lako prenebregava, mnogo ljudi tek postepeno otkriju da su bipolarni jer je u startu jako teško shvatiti šta im se dešava."

Bipolarni poremećaj nekad se javlja tek u poznom dobu – iako se tehnički dijagnoza postavlja već posle prvog napada – obično posle velikih životnih promena: smrt bliske osobe, raskid veze, novi član porodice i konsekventno manjak sna. Za mene, promena je bila selidba iz malog grada na jugu Ilinoisa u najveći grad u Americi, bez posla i bez para. Nije trebalo da me iznenadi – u porodici smo skloni duševnim bolestima, bar do pradede sa majčine strane.

Pomirila sam se sa činjenicom da su duševna oboljenja hroničnog tipa, da će mi biti potrebna konstantna terapija i prilagođenja životnog stila da bih očuvala zdravlje. Moraću da kombinujem lekove, ishranu, fizičku aktivnost, i san. Ako ne odradim trening, ili ako ne odspavam bar šest sati, obično mi slede nervoza i duboka depresija. Psihoterapija se takođe preporučuje, ali ja i dalje tražim terapeuta kog mogu da priuštim i čiji mi termini odgovaraju.

Bipolarne osobe ne bi trebalo da se opijaju, što je teško za ljude kao što sam ja – sav društveni život vrti mi se oko izlaska na piće vikendom.

„Nije problem ako ljudi piju, ali preterana količina alkohola može da zasmeta na više nivoa kod poremećaja raspoloženja", kaže Gitlin. „Alkohol uklanja inhibicije, što znači da je osoba sklona drastičnim i nepromišljenim postupcima. Pritom visoka doza već ima antidepresivna svojstva." Već se trudim da smanjim piće, verujte mi.

Teže mi je da prihvatim etiketu bipolarnog poremećaja nego etiketu depresije, ali mi je izuzetno laknulo kad sam našla objašnjenje za sve te zbrkane simptome. Terapija naravno ne znači da svi simptomi nestaju. I dalje sam ponekad depresivna, dekocentrisana, ili bezrazložno besna. Pritom, tu je uvek strah da nikad neću biti kreativna kao što sam bila tokom hipomaničnih epizoda – ali tu kreativnost bih rado žrtvovala.

Kombinacija medikamenata na kojima sam danas možda neće večno delovati. Gitlin kaže da je česta pojava da pacijenti tokom tretmana po nekoliko puta promene terapiju. Ali za sada radi, i na tome sam joj zahvalna.

Još na VICE:

Moja smešna strana depresije

Ima li kokain potencijal da bude antidepresiv?

Nije lako biti kreativan dok si na antidepresivima