Kako sam radeći u restoranu počeo da mrzim decu

Dobrodošli ponovo u u serijal „Ispovesti iz restorana", tokom kojeg smo pričali sa ugostiteljskim radnicima čiji glasovi do sada nisu mogli da se čuju. Sa onima koji rade u sali, sa gostima, i sa onima koji rade u kuhinji, razgovarali smo o tome šta se zaista zbiva iza scena naših omiljenih mesta. U ovom nastavku ćemo razgovarati sa jednim holandskim konobarom koji nije ljubitelj dece u restoranima.

Kada sam pre nekoliko godina počeo da radim u restoranu, obožavao sam decu.

Kada bih video očeve kako ulaze sa par mališana, tepao bih kolegama koliko su slatki. Kolege bi mi se smejale i samo bi mi rekle: „Samo sačekaj…"

Danas više nisam toliki ljubitelj dece. Mnogo prodica večerava u mom restoranu, i služiti ih je veoma intenzivno iskustvo zbog koga sam morao da skinem svoje ružičaste naočari i prihvatim istinu: deca su minijaturni teroristi – skoro sve vreme, a roditelji im nisu ništa bolji.

Moje radno mesto se može opisati kao porodični restoran, što znači da uvek ima dece. Od toga naš restoran opstaje. Veći deo vremena je uglavnom zabavno, ali nedeljom je drugačije. Tada pola Amsterdama kolektivno odluči da ide napolje da jede sa svojom decom. Kada restoran napuni toliko mnogo malih i glasnih ljudi, nama konobarima je veoma teško da obavljamo posao kako treba.

Deca k'o deca, hoće sve vreme da se igraju, ali to je ono što je i najopasnije. Imamo bojanke i bojice, ali to je otprilike sve, kada je reč o njihovoj zanimaciji. Da bi potrošila višak energije, deca trčkaraju između stolova. Takođe vole da se igraju šugice i da se loptaju, da se vozikaju rolerima, čak i da sede na podu, sa svojim klikerima i ostalim malim, okruglim predmetima koji predstavljaju ozbiljan rizik za konobare koji bi mogli da se okliznu na njih.

Kada prilaziš stolu sa poslužavnikom na kome je vrela kafa, moraš da budeš veoma vešt u zaobilaženju prepreka. Klinici koji imaju patike sa točkićem u peti mi često naleću na noge, od čega mi srce na trenutak zastane. Ne samo zato što me zamalo obore, već zato što njihovi roditelji krive mene ako njihov porod bude isflekan krompir-pireom, ili još gore, vrelim napitkom.

Najgora stvar na koju sam se zamalo sapleo je bio jedan mališan. Sećam se da sam prilazio stolu sa nekoliko tanjira u rukama, kada se odjednom i niotkuda pojavilo neko dete. Pokušao sam da ga eskviram, jer sam znao da je još neko dete sigurno u blizini. Ispostavilo se da sam u trenutku panike preskočio klinca koji puzi između stolova. Taj incident me je veoma uznemirio. Svi u restoranu su zurili u mene, i mališan je mogao da bude ozbiljno povređen, ali najgori trenutak je bio kada sam ljubazno zamolio roditelje da podignu svog potomka sa poda. Pogledali su me kao da sam manijak koji mrzi i zlostavlja decu.

Znate, mi ne možemo da postavimo znak da je trčanje unakolo zabranjeno, kao što rade na bazenima recimo. Ponekad pomislim da bi u jelovniku trebalo da stoji upozorenje da su deca odgovornost svojih roditelja. Ili bi to možda mogli da napišemo na nekom zidu, gde bi ljudi mogli to da vide. Možda izgleda kao da to nije neophodno, ali ja nedeljom obično provodim vreme tako što gubim glas vičući nasumično na decu koja trčkaraju unaokolo kao manijaci. Ne kažem da su bučna, hiperaktivna deca rezultat lošeg roditeljskog vaspitanja. Ali mislim da roditelji misle da je izlazak na večeru sa prijateljima i decom sjajno vreme da se malo odmore od svoje dece.

Nedeljom kod nas stolove rezervišu velike grupe sastavljene od roditelja sa decom. Često su to mladi roditelji koji naruče mnogo vina, dok se njihova deca igraju jedna s drugima. Odrasli su mnogo opušteniji i ležerniji nego obično, zato što se nalaze u zatvorenom prostoru, pretpostavljajući da će osoblje brinuti o tome da njihova deca ne izađu napolje. To znači da ne paze na svoj porod, što nas zaposlene praktično pretvara u dadilje, iako u isto vreme primamo i služimo narudžbine.

Roditeljima se sviđa to što smo „restoran u kojem su deca dobrodošla", i to mi ide na nerve. Naučio sam da kažem „ne" kada ljudi pitaju da li odrasli mogu da sede odvojeno za jednim stolom, a da decu smeste za drugi. Žao mi je, tata i mama, ali opsluživati sto prepun mališana nije šala. To izgleda kao da je proslava rođendana u vrtiću krenula naopako, što nije u opisu mog radnog mesta.

Takođe se često dešava da klinci dok se igraju pokupe čist escajg i čaše sa praznih stolova. Stvarno vole da prosipaju pune čaše po stolnjacima, i toliko su glasna da se ostali gosti žale na nivo buke. Ako ne znam kom roditelju neko dete pripada, dajem sebi slobodu da mu kažem da se smiri. Na nesreću, roditeljima se moj zahtev često ne dopadne. Naljute se na mene, ili to shvate kao uvredu svog načina roditeljstva. Odgovori kao što su „Sam ću da odredim kako ću da razgovaram sa sopstvenim detetom" i „Gledaj svoja posla" su veoma česti i veoma neprijatni.

Šta god da uradimo, to skoro nikada nije kako treba. Jedan roditelj se požalio da ne dozvoljavamo njegovom detetu „da uživa u svom detinjstvu" i da nemamo dovoljno igara za decu, dok je jedan drugi rekao da su bojanke zastarela stvar. Ostatak naših gostiju – oni koji su bez dece – se žale na ove druge.

Ali ljudi koji se često žale na klince izgleda stvarno mrze decu. Misle da toaleti previše smrde na bebeću kaku, prljave pelene i kremu za bebe. Ne sviđa im se kada neka žena u njihovoj blizini doji bebu dok oni jedu, i zadovoljiti takve ljude je jednako dosadno koliko i baviti se decom. Ja ih potpuno razumem, ali ako zaista ne želiš da jedeš u blizini nekog deteta, zašto si došao u ovaj restoran?

Ne bi trebalo ovo da govorim, ali vremenom smo restoran podelili na deo u kojem su „deca dobrodošla" i na ćošak bez dece. Barem triput dnevno nas ljudi zovu da rezervišu sto, ali samo u delu restorana u kome nema dece. Uvek im kažemo da takav deo ne postoji i da ništa ne možemo da im obećamo, ali ipak pola restorana prvo napunimo porodicama, da bi drugi deo bio mirniji. Definitivno postoji potražnja za restoranima u kojima nema dece, ali niko se ne usuđuje da to glasno izgovori.

Kao što sam već rekao, nedeljom je mnogo gore služiti u restoranu nego ostalim danima. I to ne samo zbog toga što je teže donositi hranu i piće za stolove, već i zato što moramo da izigravamo dadilje i moramo da slušamo pritužbe ljudi bez dece. Time nam se obim posla utrostručuje. Porudžbine su komplikovanije, jer deca traže glavno jelo, dok roditelji i dalje mezete uz piće. Neprekidno trčimo od sale do kuhinje i nazad, sa malim posudama i flašicama za bebe. Nekada moramo da dodamo vruću vodu u hranu za bebe, ali nekada roditelji traže hladnu vodu. Između smena moramo da stružemo špagete i crveni sos sa tapacirunga, i svaki sto za kojim su deca je potpuna zona katastrofe. Posvuda nalazimo ubruse za bebe. Zaista mrzim ta vlažna, prljava stvorenja.

Kada dođem kući posle takve nedelje, osećam se kao da sam radio 24 časa. Bukvalno nemam ni trunke energije. Padnem u krevet i ostatak dana ne mrdam. Jedno je sigurno: ni u ludilu još uvek nisam spreman da imam decu.

Zabeležila Stefanie Staelens

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu