Seks, droga i luksuz: Život potrčka u hotelu sa pet zvezdica

Foto via Flickr

Ovaj članak se prvobitno pojavio na VICE Spain

Verovatno ste me videli stotinama puta: stojim strpljivo u pozadini, na nekom važnom ekonomskom skupu, otvaram vrata automobila pod olujom bliceva paparaca, pomažem glavnom liku nekog filma iz devedesetih da se ušunja u VIP prostoriju i da ganja svoju neostvarenu ljubav. Da, to sam ja: potrčko.

Moj posao je da vidim i čujem sve. Svestan sam svakog malog detalja ličnosti naših gostiju, i tačno znam šta žele, počesto i pre nego što to sami požele.

Neću da lažem. Ovaj posao je jedinstven. Dolazim pola sata pre početka svoje noćne smene, da bih se postarao za stvari za koje ne možete ni da pretpostavite da moraju da budu završene. Verovali ili ne, mi nismo samo lutke koje stoje zamrznute u ćošku i čekaju da vi pozvonite. U senci se dešava mnogo toga drugog.

Sećam se prve noći na poslu. Bila je ludnica. U hotelu nam je odsela gomila Saudijaca. Rasipnih biznismena, bogataša novog tipa, koji su za sebe bukirali pola sprata. Kada sam ja stigao, tek su smestili članove svojih porodica u krevete. To nije bio prvi put da hotel ima takve goste, ali meni je bio prvi put da imam posla s takvima. Šef mi je rekao da moram da dežuram pored telefona i ispunim im svaku želju, i kroz šalu me je uveravao da će ih biti podosta.

I krenulo je. Zvali su i tražili plavuše, crnke i riđe – te večeri niko nije spavao sam. Za samo par sati, u šest soba je popijeno 50 boca šampanjca. Naravno, sve to se događalo u potpunoj diskreciji – niko nije znao šta se događa u tim sobama, osim ljudi u njima, i mene. Te noći sam shvatio da sam našao posao svojih snova.

Jednom drugom prilikom, došao je jedan poznati španski biznismen. Nešto pre toga se oženio sa prelepom, čuvenom glumicom koja je bila trudna i nosila njihovo prvo dete. Sećam se kada je rekao svojoj ženi da ide na terasu da zapali cigaretu, ali u stvari je iznajmio privatnu sobu da bi mogao da se oleši od alkohola sa ortacima i da se upušta u svakojake aktivnosti za koje njegova supruga ne bi trebalo da zna. Pretpostavljam da je čak i dilera pozvao da ostane i popije par pića, jer se tip zadržao tamo neko vreme. Prirodno, ja sam stajao u hodniku i čuvao stražu – u mom poslu, jedna od ključnih stvari je da nadgledam i uočim svaki pokret u sobi. Zbog „bezbednosti" gostiju, naravno.

Pošto već neko duže vreme radim u hotelima, mogu slobodno da kažem da sam video sve što se može videti. Upoznao sam kraljeve i kraljice, premijere država za ozbiljnim fetišom visokih potpetica, i pevače koji kriju da su homoseksualci, ali se kod nas usuđuju da budu ono što jesu. Ali oni koji mi se zaista dopadaju su naši anonimniji gosti – ljudi koji imaju slobodu da ispunjavaju svoje fantazije, a ne moraju da se brinu da će izazvati lavinu negodovanja u javnosti.

_________________________________________________________________

Za još partijanja pogledajte naš dokumentarac "Veliki noćni provod : Ibica" :

__________________________________________________________________

Na primer, ne tako davno, bio sam zauzet nekim neophodnim (čitaj: jebeno dosadnim) radnjama, kada je stigla jedna gošća. Bila je prilično očigledno da je pijana:

„Imam rezervaciju na svoje ime. Evo mojih dokumenata", rekla je.

„Dobro došli, gospođo Pijanduro. Kako ste putovali?"

„Pa, pogledaj me."

Ja sam samo potrčko, tako da obično ne primam ljude na recepciji. Ako je recepcioner zauzet, ja pokušavam da malo zabavim goste, dok moj kolega ne dođe i posveti im se. Bilo je očigledno da to ovog puta neće biti dovoljno.

„Donesi mi u sobu najskuplji šampanjac koji imate. Moj muž će ti dati napojnicu kada stigne", zahtevala je.

Da, gospoja. Dopada mi se kada gosti prestanu da me gledaju kao na bezvredno đubre ili otmenu tovarnu mazgu. Sjajno je kada me smatraju za nekoga ko je zainteresovan za to da im pomogne da se provedu najbolje u životu.

Uopšte me nije iznenadilo kada me je pozvala na poseban broj, rezervisan za VIP goste, umesto da zove recepciju. Znao sam da su joj potrebni vitamini da izdrži noć. Podrazumeva se da ja nisam diler, ali dobrobit i iskustvo mojih gostiju su mi na prvom mestu, i šta onda da radim?

Još skorije, došla su nam tri gosta u hotel. Glavni je bio jedan visok čovek od pedesetak godina, prilično zgodan. Sa sobom je poveo dvoje svoje dece, barem je meni tako izgledalo. Devojku sa predivnim plavim očima i smeđom kosom, i momka, za koga sam mislio da je njen brat.

Odneo sam kofere u njihovu sobu i preko televizora pustio haus muziku, po njihovoj želji. Primetio sam njihove krevete – jedan bračni i jedan običan – i počeo da kapiram da oni verovatno nisu porodica. Pa, barem ne normalna. Tražili su od mene da otključam prozore – koji su uvek zatvoreni – pa sam morao da trknem dole po ključ. Kada sam se vratio, manje od pet minuta kasnije, bilo je očigledno da je žurka već počela. Devojka je trčkarala unaokolo u donjem vešu, a i njen „brat" jedva da je imao išta od odeće na sebi. Ako ništa drugo, stariji tip je na neku foru držao konce u svojim rukama. Posle petnaestak minuta, celo hodnik je mogao da ih čuje kako stenju od zadovoljstva.

Uopšteno govoreći, kako noć protiče, biva sve mirnije. Mir se spusti na hodnike, dok gosti po sobama lagano padaju u san. Taj mir mi govori da sam dobro obavio svoj posao. Svi su zadovoljni i ušuškani.

Negde u to doba noći, počnu da dolaze ljudi iz jutarnje smene, da se pobrinu za doručak, da srede stvari koje ja nisam imao vremena da sredim, i da se organizuju za taj dan. Meni je tada vreme da se povučem. Često puta, dok se vraćam kući, pokušavam da predvidim kakav razvrat će doneti naredna noć, ali to je nemoguće znati.

Možda zbog toga volim svoj posao.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu