Svaštara

Može li boravak u divljini da izleči anksioznost

Pomislila sam da bi na moja pitanja o tome da li je moguće da je priroda prirodni prozak mogao da odgovori neko ko zaista već neko duže vreme provodi u divljini.
09 Novembar 2015, 6:47am
Fotografije: Nicklas Taliaferro

Uvek sam imala osećaj, kao i mnogi drugi ljudi, sigurna sam, da bih kada bih promenila spoljnji svet imala mirniji unutrašnji svet. Sigurno postoji razlog zašto 'harmonični' ljudi provode tsvoje vreme u zen vrtovima, a ne na rejvovima, drogirani. Počela sam da mislim da harmonične ljude miran život ne privlači prirodno – već da ih miran život čini harmoničnim. U suštini, ja mislim da okolina u kojoj provodimo vreme utiče na nas, dopadalo se to nama ili ne. Ostavlja trag svog mirisa na nama, kakav god da je.

Mislim da sam podsvesno uvek krivila velike gradove i užurbani moderni život oko nas za egzistencijalne brige i opštu anksioznost kojoj smo često skloni. Jednostavno se previše stvari događa u isto vreme. Postoji čitava plejada stimulusa koje svakodnevno upijamo. To je ophrvavajuće i na momente nepodnošljivo. Zato zamislite da živite život u kojem nema ničega od toga. Život „van dometa", gde živiš od same zemlje, sa malom ili nikakvom interakcijom sa modernim društvom. Šta bi to napravilo od nekoga? Da li bio postao radosna, harmonična vezija Moglija, ili bi potpuno skrenuo s uma od svakodnevnog žvakanja kore od drveća? Želela sam to da saznam.

Pomislila sam da bi na moja pitanja o tome da li je moguće da je priroda prirodni prozak mogao da odgovori neko ko zaista već neko duže vreme provodi u divljini.

Kontaktirala sam svog starog prijatelja Niklasa Taliaferoa, koji provodi duge vremenske periode u divljini, sam. Iako ima tek 27 godina, Niklas ima impresivan istorijat života u prirodi, u dubinama šume u Viskonsinu, savanama u Keniji i u brezovim šumama Švedske. Želela sam da znam da li šuma može da nas izleči od egzistencijalnih briga i da li je lakše „naći sebe" ako po ceo dan nosiš pregaču i grickaš grančice.

VAJS: Zdravo, Niklas. Dakle, ti si dugo boravio u divljni. Jesi li pronašao sebe?

Niklas: Da, što sam bliže prirodi, bliži sam samom sebi. Ali s druge strane, tu se ne radi o tome da „tražiš" sebe, jer ja sam već 100% ja. Naći sebe u suštini znači ostaviti sebe. Okanuti se toga što misliš da jesi, i uroniti u prirodu. Kada živim i jedem direktno iz prirode, postaje mi jasnije da sam njen deo.

_________________________________________________________________________

Divlji tragači istočne Srbije

_________________________________________________________________________

Dakle... ne postajem ono što jesam, već postajem deo prirode? Zbunjena sam. Samo želim da znam da li ću i dalje biti anksiozna okružena čistom, lisnatom realnošću.

Boravak u prirodi ti neće oterati negativne misli, brige, anksioznost ili probleme. Ali će ti dati prostora da se time pozabaviš. Ono što je problem nisu same brige ili anksioznost, već nedostatak kontakta sa našim sopstvenim emocijama. Iza depresije stoji tuga, i nedostatak kontakta s tom tugom od nje pravi hronično stanje, koje je depresija. Ako se prepustimo bezbednoj i sigurnoj okolini, imamo priliku da u potpunosti procesiramo i iskusimo ono što je u nama, a to je ono za čime najviše čeznemo. Nije poenta otarasiti se negativnih osećanja, već prestati da ih potiskuješ i počneš da shvataš šta ona jesu i šta nam pokazuju.

Da li imaš manje vremena da budeš anksiozan kada si zauzet lovom i prikupljanjem plodova da bi preživeo?

Divljina ti ne pruža isti broj opcija kao što ih imaš u svakodnevnom životu u „normalnom" društvu. Moje iskustvo je da preveliki broj opcija stvara zbunjenost i neutemljena osećanja. Kada sam živeo u šumi sa drugim ljudima, radio sam ono što sam morao za nas kao grupu, da bi smo bili na toplom, na suvom i da bi nam bilo udobno. Kod toga postoji jednostavnost u kojoj ja uživam. Život nije toliko komplikovan kakvim ga mi učinimo. Na kraju krajeva, radi se o tome da treba da se staramo jedni o drugima i da nam bude lepo. Tako da da, aktivnosti koji mi deluju smisleno i koje me povezuju sa okolinom, kao što je prikupljanje hrane, drva za ogrev i vode, sve one mi pomažu da se osećam dobro.

Ako je neko sklon težim oblicima anksioznosti, da li bi duži boravak u prirodi mogao da napravi više štete nego koristi? Želim da te pitam, da li je moguće potpuno odlepiti u izolaciji?

Pa, zavisi od toga kakav si, ali ako ti je svakodnevno potrebna velika podrška, onda je verovatno najbolje da budeš u situaciji u kojoj misliš da ćeš dobiti podršku koja ti je potrebna. Boravak u prirodi godi svima, ali nekim ljudima je dovoljna i svakodnevna šetnja po šumi. Mnogi od nas se plaše da se suoče sa stvarnošču, onakvom kakva jeste. Šta je moj život bez ajfona, čokolade i stalnih distrakcija? Isprva može da zaboli kada se lišiš nekih pogodnosti. Ali iza tvoje zone komfora čekaju te sloboda i radost.

Kako šuma može da pomogne nekome u rešavanju ličnih problema?

Čitao sam o nekom istraživanju koje kaže da naše moždane ćelije odslikavaju našu okolinu. Drugim rečima, mi bukvalno postajemo ono čime smo se okružili. Kada odeš u prirodu sa grupom toplih ljudi, to je sjajna terapija. Trenutno radim sa jednim vodičem u Švedskoj, vodimo grupe ljudi u prirodu. Takođe osmišljavam još programa čiji je cilj da kombinuju boravak u prirodi sa terapijom za problematičnu omladinu. Verujem da je naša nepovezanost s prirodom deo naše nepovezanosti sa samima sobom.

Ne verujem da su životinje anksiozne na isti način kao mi, one ne žive u svojim glavama, već u svojim telima

Da li si ti patio od bilo kakve anksioznosti kada si veći deo vremena počeo da provodiš u divljini?

Jesam. Kao mlad tinejdžer sam bio često anksiozan, pod stresom, a ponekad sam se osećao kao da uopšte nisam živ. Nakon takvih iskustava u mladosti, počeo sam da tragam za novim načinom života. Nakon dugog preispitivanja, počeo sam bolje da razumem odakle mi tolike brige. Na to gledam kao na kolektivnu anksioznost koju mi kao kultura podnosimo, i koja prelazi s kolena na koleno. Jednostavan život mi je pomogao na mnogo načina.

Provodiš mnogo vremena posmatrajući životinje u divljini. Da li misliš da životinje mogu da budu anksiozne na isti način kao i ljudi – da se osećaju posrano ni oko čega?

Životinje su kao deca, i veliki su izvor inspiracije. Kada životinja nešto oseća, ona to oseća do kraja; bez obzira da li je strah ili radost, one to maksimalno proživljavaju. Isto je i sa decom. A kada to osećanje ispuni svoju svrhu, onda nestaje. Kao odrasli ljudi, mi imamo osećanja koja u našem društvu nije dozvoljeno izražavati. Ali sve što osetiš ima neku svrhu. A kada nam nije dozvoljeno da nešto osećamo ili izražavamo, na kraju to osećanje postane hronično: preovlada strah, tuga, čežnja, anksioznost ili šta god da je u pitanju. Tako da ne, ne verujem da su životinje anksiozne na isti način kao mi, one ne žive u svojim glavama, već u svojim telima i u svom okruženju, i ako nema očiglednih razloga za strah, one će osećati radost, koja je prirodno stanje za sve nas.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu