Uz rad u bifeu tipa „jedi koliko hoćeš“ ide i neograničeno ludilo

Dobrodošli ponovo u u serijal „Ispovesti iz restorana", u okviru kojeg razgovaramo sa ugostiteljskim radnicima čiji glasovi do sada nisu mogli da se čuju. Sa onima koji rade u sali, sa gostima, i sa onima koji rade u kuhinji, razgovarali smo o tome šta se zaista zbiva iza scena naših omiljenih mesta. U ovom izdanju, razgovarali smo sa bivšim poslužiteljem u bifeu lociranom na prometnom autoputu.

Bife u kojem sam radio devet godina spada u otmenije. Imali smo sve standardne odeljke za topla jela, hladna jela, salate, pa čak i hibači. Ali najčuveniji smo bili po svojim morskim plodovima. Specijaliteti su nam bili škampi, ostrige, velika kraba sa Aljaske, suši i sašimi. Imali smo sjajne kuvare i služili smo kvalitetnu hranu, ali posle dve godine tamo, ponekad više nisam mogao ni da je gledam.

Dolazili su nam svi, od kamiondžija koji su dolazili da pojedu nešto s nogu, do direktora preduzeća koju su kod nas sastančili. Ljudi su kod nas redovno pravili proslave, kao što su venčanja, rođendani, godišnjice i proslave nečijeg diplomiranja. Ali imali smo i skupove kao što su bile daće posle sahrana.

Iako nema načina da se definiše prosečan gost bifea, svi oni imaju isti motiv: da se dobro najedu. To ne znači da su obavezno gojazni, ali znači da im je misija da se nažderu što više mogu. Svi se pretvore u divljake i ponašaju se kao da nedelju dana nisu jeli.

Imali smo dosta mušterija koji su dolazili da jedu sami – maratonci koji su upravo otrčali maraton, i sportisti koji dolaze posle nekog teškog reninga. Bilo je zabavno gledati ih kako jedu, zato što znaš da su zaslužili.

Ali dolazilo je i mnogo devojaka za koje je bilo jasno da imaju poremećaj ishrane, naročito bulimiju. Te devojke su dolazile same, i često su nosile trenerke. Uvek sam mogao da vidim da su bulimične, zato što su bile mršave kao grančice, na veoma nezdrav način, a ipak su toliko mnogo jele. Pojele bi više od prosečnih gostiju, iako su bolesno mršave. Dok su jele, stalno su odlazile u kupatilo. Bukvalno bi po sedam puta odlazile u toalet. Nije bilo zasebnog toaleta za zaposlene, i kada bi neko od nas otišao u toalet, znao bi da te devojke povraćaju, zato što se videlo da su im noge okrenute na suprotnu stranu. A mogli smo i da ih čujemo kako rigaju.

Takođe smo imali jednu redovnu gošću koja je bila čuvena po tome što krade hranu. Ta žena je vozila „Mercedes", nosila firmiranu odeću i tašne Luja Vitona. Uvek je krala butkice kraljevske krabe sa Aljaske. Više puta smo je uhvatili u krađi krabljih butkica. Svaki put kada bismo je uhvatili, ona bi istresla krablje butkice iz svoje tašne, i odjurila svojim 'Mercedesom'.

Ali nije ona bila jedina koja je krala iz bifea. Ima mnogo ljudi koji nemaju nikakvog stida po tom pitanju. Traže ogromne količine salveta, ili odu u toalet i ukradu ubruse. Onda njima oblože svoje torbe u koje trpaju hranu. Uvek mi je bilo odvratno kada vidim da ljudi kradu ostrige i druge morske plodove! Mislim, šta ćeš da radiš sa ostrigom koja ti se valjala po torbi?

Mnogi ljudi takođe ne misle da je bife regularan restoran. U njihovim glavama, to je potpuno drugačiji tip obedovanja. To misle zato što imaju slobodu da šetaju uonakolo i da se zadržavaju, imaju slobodu da rade šta hoće – ili zbog toga što zbog sistema samoposluživanja ne moraju da ostavljaju bakšiš. Ali ipak bi trebalo da daju 18 ili 20 posto, jer su ljudi neverovatno velike svinje kada jedu, naročito u bifeu. Jednostavno im se jebe za sve, i tu na scenu stupaju poslužitelji bifea i pružaju usluge koje se ne cene. Stalno im dolivamo pića, neprekidno odnosimo prljave tanjire, i skupljamo preostale koščice i školjke koje ljudi vole da ostavljaju po stolovima.

Vreme koje ljudi provedu jedući u bifeu je takođe nenormalno. Vremensko ograničenje boravka u našem bifeu je dva sata, što je prilično velikodušno. Stvar je u tome što ne čekaš da ti nešto skuvaju. Sva hrana je već tu i spremna je. Dva sata bi trebalo da bude više nego dovoljno vremena za jelo. Ponekad bi neko ostao duže od dva sata, i kada bismo im prišli da im kažemo da im je vreme isteklo, oni bi zaurlali, „Još uvek jedem"! Dopada im se ideja da se najedu za sve pare, ali ne mogu dvaput da pojedu ceo obrok.

Našim gostima nije dovoljno to što imaju opciju da jedu dok ne puknu – oni takođe to žele da plate što je manje moguće. Neki to pokušavaju tako što tvrde da nisu preterano ješni. Odvuku poslužitelja u stranu i kažu mu da ne žele baš mnogo da jedu, i da hoće da plate pola regularne cene. A neki dođu i kažu da su podvezali želudac, ili da ih očekuje nekakva operacija, pa ne bi trebalo da plate punu cenu. Takođe imamo i cenu za decu, koja se određuje uglavnom po tome koliko je ko visok, dokle god gost ima manje od 18 godina. Neki odrasli ljudi koji su niži od propisane granice uvek tvrde da su deca i da bi trebalo da im naplatimo nižu cenu. I to rade sasvim ozbiljno. Mislim, jasno se vidi da imaš trideset godina – da li zaista pokušavaš da se provučeš kao adolescent?

Nešto kod ideje da mogu da pojedu koliko hoće u mozgu ljudi definitivno pokreće okidač ludila. To je urođeni pećinski čovek u nama.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu