F. Skot Ficdžerald nikada neće umreti

Kada je u pitanju stavljanje u kalup, malo pisaca tako lako izaziva asocijacije i očekivanja kao F. Skot Ficdžerald, koji je smislio izraz „Doba džeza" i pomogao u definisanju epohe svojim sjajnim pričama o lepim ljudima, blještavom bogatstvu i moralnoj propasti, najbolje prikazanim u najistaknutijoj stavki školske lektire i obrascu za Veliki Američki Romani, Velikom Getsbiju.

Ali radovi u Umro bih za tebe i druge izgubljene priče, novoj kolekciji njegovih ranije neobjavljenih kratkih priča, koje je priredila En Margaret Danijel, opiru se ovoj pojednostavljenoj kategorizaciji. U eri žednih izdavača rešenih da iscede svaku spasivu kapljicu iz mrtvih, unosnih pisaca, Umro bih za tebe se ističe kao jarka svetlost na Ficdžeraldovoj mračnijoj, više autobiografskoj strani. Ukratko, radi se o neophodnom i dobrodošlom dodatku njegovom opusu.

Objavljivanje svake napisane reči slavnog, pokojnog pisca nije ništa novo. Posthumno su objavljivane priče i zbirke Vulfove, Džojsa, Dejvida Fostera Volasa, Selidnžera, Bolanja, Vilijama Stajrona, Harpera Lija.

Čak je Teodoru Gajzelu objavljena knjiga nakon smrti. Itekako je primamljivo preispitivati neophodnost takvih izdanja, štampanja dela koja je možda trebalo da ostanu u fiokama (na kraju krajeva, živi pisci, čak i oni veliki, znaju koliko projekata moraju da stave na led, ili čak i odbace, bez mogućnosti da ikada ugledaju svetlost dana, i to iz valjanog razloga). Ali u eri žednih izdavača rešenih da iscede svaku spasivu kapljicu iz mrtvih, unosnih pisaca, postoji razlog za objavljivanje zbirke priča Umro bih za tebe.

Njena vrednost u velikoj meri potiče od drugačijeg tona ovih priča, načina na koji se razlikuju od dela po kojima je Ficdžerald najčešće poznat. Ova zbirka prikazuje njegov širok opseg, crni humor, i pre svega, spremnost na rizik, ponajviše u emocionalnoj srži priča i nepokolebljivoj stvarnosti iz koje potiču.

2012. godine, Ficdžeraldovi naslednici su otkrili sedam priča među porodičnim dokumentima za koje se mislilo da su izgubljeni. Učenjaci su iz njegovih pisama i prepiske, naročito sa njegovim agentom Haroldom Oberom, znali da je napisao te priče, ali niko nije znao gde su. Leta 2015. poverenici Ficdžeraldovog legata su se obratili Danijel, koja predaje književnost u Novoj školi i objavila je niz publikacija o Ficdžeraldu i modernizmu, sa pozivom da priredi zbirku sastavljenu od izgubljenih priča, zajedno sa osam priča koje su se nalazile među Ficdžeraldovim dokumentima u Prinstonu, i tri sa Univerziteta u Južnoj Karolini.

U predstavljanju ovih radova kao celine, kao i kada je u pitanju svaka pojedinačna priča, Danijel je želela da stvori narativ između priča koji će dočarati poteškoće njihovog objavljivanja. „Osećala sam da je na meni odgovornost da stvorim vezu koja će prikazati borbe kroz koje je Ficdžerald prolazio", rekla mi je kada smo nedavno razgovarale telefonom, „i rasprava koje je vodio, i kada su u pitanju kritike tobožnjih urednika, i kada je u pitanju ono što se u to doba događalo u njegovom privatnom životu, što su bile stvari sa kojima je bukvalno pokušavao da se izbori pišući o njima"

Istorijat ovih priča, od kojih mnoge imaju prilično moćnu tematiku (naslovna priča zbirke potiče iz vremena kada je Ficdžerald boravio u Severnoj Karolini i borio se sa alkoholizmom, dok je njegova žena Zelda bila u sanatorijumu), zahtevao je komunikaciju sa urednicima časopisa, sa Haroldom Oberom, i sa izdavačima koji su bili uslovljeni da od Ficdžeralda očekuju pitkije, glamuroznije priče, i kojima ideja da on želi da iskopa mračniji materijal iz svog života kao osnovu za svoju prozu nije bila toliko privlačna. „Velika depresija je u tom trenutku bila u jeku", kaže Danijel, „i ljudi su želeli simpatične priče, želeli su da čitaju lepe stvari. Umesto toga, on je želeo da piše realizam. Pisci kao što su bili Hemingvej i Fokner su mogli da pišu oštrije, ružne scene, zato što ih nisu smeštali u isti kalup kao Ficdžeralda".

Ficdžerald je i sam delom zaslužan za to što se od njega očekivalo da postojano izbacuje veličanstvene, nakićene priče; na kraju krajeva, svojevoljno je svoj lik i delo poklonio Dobu džeza i njegovim pratećim drangulijama. A tokom svojih mlađih dana, tokom svojih dvadesetih godina i sredine dvadesetih godina prošlog veka, njegovo pisanje nije pokazivalo znake otpora ovakvoj odrednici. Ali kada su se njegova motivacija za pisanje i interesovanje za tematiku promenili, izdavači nisu bili toliko spremni na saradnju. „Ako ste pročitali Velikog Getsbija, jasno vam je zašto ne shvatam kako je održao tu reputaciju kada je ta knjiga objavljena", kaže Danijel. „Proza je veličanstvena, ali u pitanju je sumoran, bolan roman o pohlepi, preljubi, smrti i očajanju".

Odnos između Ficdžeraldovih romana i pripovetki je zanimljiv. Prema Danijel, ako pregledate njegove zabeleške za kratke priče, koje se čuvaju među Ficdžeraldovim dokumentima na Prinstonu, videćete da bi Ficdžerald ponegde zaokružio odlomak i pored njega napisao, „Lepi i prokleti", ili „Blaga je noć". „Na taj način je svoje kratke priče koristio kao poligon za ideje", objašnjava Danijel, „za odlomke dijaloga, za scenarije koji će se pojaviti kasnije u romanu".

Ficdžerald je tokom svog životnog veka objavio na stotine kratkih priča, često iz finansijskih razloga, ali takođe i zbog vremenskih ograničenja, koja su ga sprečavala da se u potpunosti posveti dužim projektima. Kako se ispostavlja, izgleda da je on stalno bio frustriran time što nije bio u mogućnosti da više vremena provodi nesmetano pišući svoje romane (tokom života je završio samo četiri, a roman Poslednji tajkun je ostao nedovršen). U više pisama je navodio da je uvek želeo da napiše roman o Građanskom ratu – dve priče iz ove zbirke, „Samo napred" i „Odlazak kod zubara" su smeštene u to doba – zasnovan više na realnosti nego na romanticizmu, i na iskustvima dva bliska člana njegove porodice koji su se borili na sukobljenim stranama. Na nesreću, nije poživeo dovoljno dugo da ga napiše (umro je u 44. godini).

Od 1927. godine pa nadalje, Ficdžerlda je pritiskao osećaj da je u škripcu sa vremenom. „Svakako mu je bilo komplikovano da završi Blaga je noć, pošto je trčao između Baltimora i Severne Karoline, veoma brinući za Zeldino zdravlje", kaže Danijel, „i brinući za sopstveno zdravlje, brinući za svoju ćerku i i brinući se oko toga šta će biti s njom, dok je gledao kako mu se porodica raspada i nestaje po bolnicama. To su okolnosti pod kojima baš i ne možete da napišete roman".

Ficdžerald je imao ambicije i kada je u pitanju Holivud, i nekoliko priča iz zbirke je nameravao da pretoči u filmske scenarije. Ali ipak, jedan od Ficdžeraldovih problema kada je u pitanju pisanje za film je taj što je njegov stil uvek bio tako čulan. „Kada ih čitate, pomislite kako bi to bio sjajan film", kaže Danijel. „Ali njegov stil je već odradio sav kinematografski posao. Toliko je živopisan i prepun boja i zvukova, da čitajući već u svojoj glavi zamišljate film. Mislim da je ta njegova sposobnost bila mana, kada je Holivud u pitanju".

Danijel je imala dovoljno sreće da ima mogućnost da razgovara s ljudima koji su poznavali Ficdžeralda, i koji ističu njegov „apsurdan, vodviljski smisao za humor". Jedna od stvari koje ljudi ne shvate odmah kada je on u pitanju je bilo to koliko je bio duhovit. U „ Tvoj sam dužnik", priči koja je zajedljiv komentar izdavače industrije i koja se pojavila u Njujorkeru, jedan mladić bude teško ranjen u Drugom svetskom ratu i gubi pamćenje. Dok leži i oporavlja se, njegov ujak piše lažno duhovnu knjigu i zarađuje na njemu. Teme su sumorne, ali priča kao takva je ekstremno duhovita. „Ficdžerald je dobar u tome da te natera da progutaš gorku pilulu koja ima zašećerenu glazuru. Nadam se da će ova kolekcija, čak i u najsumornijim pričama, omogućiti ljudima da nauče da cene njegovu duhovitost".

Još na VICE:

Studenti književnosti u Srbiji vam preporučuju sledeće knjige 

Filmovi, knjige i video igre koji su inspirisali "Westworld" 

Priča iza revolucionarnog "Trejnspoting" postera