Obukao sam se kao car i otišao prvi put na beogradski Fashion Week

Odeću kupujem kad mi se stara raspadne. Dva puta sam namenski kupio odelo da me načini čovekom - za maturu i za venčanje kom sam kumovao. Vrhunac mog umeća oblačenja je prepoznavanje prilika u kojima bi trebalo da nosim košulju. Da neke društvene konvencije to dozvoljavaju, ne bih izlazio iz trenerke i majice. Modne revije sam najčešće gledao na televiziji u kafanama gde se ne vrte spotovi ili sport.

Sasvim je jasno zašto sam ja taj iz redakcije koji će uraditi reportažu sa beogradskog Fashion Weeka.

Ali posetiti Nedelju mode i pisati o nečemu da je dosadno samo zato što nije u krugu mojih interesovanja bilo bi jeftino, glupo i trajalo otprilike do ovde. Zato sam odlučio da mi ne bude dosadno. I to da mi ne bude dosadno sa stilom. Za taj deo postarali su se carevi iz Koncept45 radnje koji su se zajedno sa modnom dizajnerkom Mariom Jelesijević pobrinuli da ne omanem na Fashion weeku.

Mene, potpunog anonimusa u tom svetu, čiji orman zaslužuje epitet neprijatelja mode, potrudili su se da od glave do pete stilizuju u dizajnersku odeću kako bi prošetao pistom. Onom sporednom, ali važnijom pistom, na kojoj se svi detalji, diskretno ili ne, odmeravaju. Moj tim je odabrao tri kombinacije u koje prosto ne možeš da prestaneš da zuriš. Da, posetiću tri revije jer, no pain, no gain.

Za otvaranje smo udarili na elegenciju. Može se reći.

Bio sam spreman za grub ulazak u svet mode kroz rotirajuća vrata hotela. Ono na šta nisam bio spreman su reakcije, jer nisam imao predstave šta da očekujem na ovom svojevrsnom skidanju mraka. Fashion week mraka, u Srbiji. Hoće li boleti? Hoće li mi se svideti? Pogledi? Pitanja? Da li je kombinacija dovoljna da prođem kao modni bloger? Ili se kaže vloger? A možda me niko neće ni pogledati.

Čim sam kročio na događaj postalo mi je jasno da ovo poslednje neće biti slučaj. Bilo je kao što sam i zamišljao, mnogo kamera, foto zidova (ako se to tako zove), svečano obučena džet-set ekipa, nekoliko čudno obučenih ljudi i ja - mešavina meksičkog pimpa i argentinskog kantautora, od kog je teško odvratiti pogled. Mnogi su se smeškali i kao da nisu mogli da odluče kako se tačno osećaju što sam ja tako obučen. Čak i oni koji su me negde već upoznali nisu bili sigurni da li treba da mi se jave.

Iako sam se sve vreme održavao game face, najviše me je iznenadilo što ama baš niko nije imao šta da me pita. Osim lika koji mi je tražio pljugu. Kod šanka me je zapljusnulo nekoliko bliceva, međutim niko me nije pitao da se predstavim.

Zauzeo sam mesto na početku piste, preko puta Verice Rakočević, i upijao poglede prisutnih. Da oči mogu da izazivu opekotine, moje bi posle te noći bile trećeg stepena. Nema šanse da bi običan ja privukao ovoliko pažnje na nekom modnom događaju. Sad mi je jasno kako se ljudi na navuku na ovo.

Jedini problem koji su mi kombinacije zadavale jeste način na koji bih svaku od njih trebalo "da iznesem". Sa ovom, koju smo odabrali za sledeću reviju Avon predstavljaAna Ljubinković, nisam znao šta ću.

Ako je prethodni stajling zbunio ljude, ovo je bio potpuni umojeb. King size, zeleni, vuneni džemper, na king size telu "batice", kačket i uske crvene pantalone sa onim visećim dupetom. Hteo sam da isprobam tehniku izgovaranja najgorih stvari koje neko sa naradžastim prstenom u obliku lobanje na malom prstu može da izgovori.

U trenutku kada mi je koleginica Lazara pomagala da namestim nogavice na parkingu, viknuo sam "Hajde, dovoljno te plaćam za ovo", i izazvao kombinaciju zbunjenosti i besa na licima posetioca Nedelje mode. Zabavno je, ali menjamo pristup.

Ova kombinacija među kolegama, koje su prosto uživale u eksperimentu, dobila je nadimak "Hulk". Sebi više izgledam kao naduvani Hulk koji ne može do kraja da se iznervira, nego, ono, do pola. Što i nije tako loše.

Širina i šarenost moje pojave je prilično zbunjivala ljude. Gledali su, zagledali, neki i fotkali, pozdravljali me sa "dobro veče" i "kako si". Primetio sam da su me prepoznavali sa prethodne revije. Ipak, jedine koje su osetile da imaju dovoljno dobar razlog da mi priđu i pitaju nešto su promoterke jednog od proizvođača cigareta. Pitale su me da li sam pušač, odigrali smo igricu i dobio sam upaljač. I dalje ga koristim.

Nadao sam se da ću nekome stići da objasnim kako moj novi modni blog počinje sa radom čim sredim neke probleme sa domenom. Ali osim desetine i desetine skener-pogleda odozgo na dole, ni da pipnu. Čini mi se da moja anonimnost zasenjuje svaku kombinaciju.

Ne znam da li je to zato što sam se već navikao na dizajniranu odeću, ali u trećoj kombinaciji u kojoj je trebalo da posetim reviju Martini Vesto by Boško, najbolje sam se osećao. A i ova kombinacija je izazvala prve glasovne rekcije.

- To je dizajnirano, je l' da? - pitali su me za providnu kabanicu koju bih, realno, nosio svaki dan.

- Naravno - odgovarao sam, nadajući se da ću konačno da objasnim ko sam.

U zelenoj majici sa porukom Go sit on a cactus na leđima, istim crvenim pantalonama, cipelama, kabanici i ogrlici od svačega, osećao sam se kompletno. Čak sam se osećao dovoljno dobro da zveknem svoj prvi selfi pred ogledalom u toaletu.

Ljudi su počeli da se raspituju i to me je radovalo. Počeo sam da se približavam TV kamerama i nameštam se. Sve je bilo spremno da se predstavim svetu mode.

I tada je ušla Jelena Karleuša i ukrala celokupan šou. Mogu da se zakunem da je sve na trenutak stalo i da se temperatura u prostoriji podigla za nekoliko stepeni. To me je potpuno preznojilo i demoralisalo. Napustio sam zgradu u stilu Elvisa, jer očigledno je da tu nema mesta za oboje.

Svet srpske mode još nije spreman za mene.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu