Kada je vreme da odrastemo?

Kad sam bila na poslednjoj godini fakulteta, nekoliko prijatelja koji su diplomirali prethodne godine vratili su se na kampus za svečani doček bivših studenata. Dok smo cirkali pivo i gledali utakmicu (do čega nam nije bilo posebno stalo, ali smo osećali da treba to da uradimo zarad starih vremena), nekoliko bivših studenta se okrenulo ka meni. "Nemoj da traćiš niti jedan dan dok si tu", rekli su mi, "zato što kad diplomiraš, sve postaje sranje."

To nije bio prvi put, niti poslednji, da mi je neko rekao da će studiranje biti "četiri najbolje godine mog života". Da će sve postati mnogo gore kad diplomiram. Da je život odraslih užasan i da treba čvrsto da se držim poslednjih slamki mladosti pre nego što me gurnu u surovi "stvaran svet". Nedeljama pred diplomiranje, bila sam paralisana od straha da ako su to najbolje godine mog života, onda sam ih svakako potraćila pod stresom, zbunjena i očajnički pokušavajući da shvatim šta želim od života. Ako su ovo najbolje godine mog života, kako će, kog mog, da izgleda moj život posle?

Kako se ispostavilo, uopšte nije izgledao loše — bolje, čak. Ovo se iskristalisalo uz pomoć filozofa Suzan Najman, čija najnovija knjiga Zašto odrasti? Subverzivne misle za infantilno doba može naterati svakog budućeg Petra Pana da redefiniše svoju predstavu o odrastanju. Znala sam da mi se Najman dopada još na drugoj strani, gde Kantovu Kritiku čistog uma , koju sam morala da pročitam kao brucoš, naziva "najgore napisanom knjigom u istoriji moderne filozofije."

Velika je zasluga Najmanove, međutim, što je tokom svoje knjige uspela da nam približi Kantovu filozofiju, jer njegovo pisanje koristi kao odskočnu dasku za sopstvene misli o odrastanju. Njena knjiga na kraju dolazi do iznenađujućeg zaključka: odrastanje može biti najsubverzivniji čin od svih.

"Odrastanje" obično doživljavamo kao moderan fenomen — muke sazrevanja kao što su prve ljubavi, tinejdžerska depresija i neodlučnost oko izbornog predmeta deluju kao jedinstveni za naše doba — ali koncept je istinski nastao u 18. veku. "Odrastanje je postao problem sredinom 18. veka, kad su ljudi zapravo prvi put dobili izbor da budu nešto drugo od onoga što su im bili roditelji", rekla mi je Najman preko telefona. Kant i Ruso — filozofi na koje se Najman umnogome oslanja tokom čitave knjige — morali su lično da izađu na kraj s ovim problemima. "Uprkos njihovim velikim razlikama, i Kant i Ruso su potekli iz onoga što bismo danas nazvali 'radničkom porodicom', gde je bilo neka vrsta čuda da su uopšte stekli obrazovanje", objašnjava Najman. Tako je "odrastanje" za njih dobilo jedno sasvim posebno značenje. "Zaista odrasti znači početi razmišljati svojom glavom, a to je nešto što smo zapravo suviše lenji i suviše uplašeni da radimo onoliko često koliko bi trebalo."

Tokom Prosvetiteljstva, kada su subverzivne misli same po sebi bile opasne, misliti svojom glavom — i samim tim, odrasti — bilo je opasna, zastrašujuća stvar. (Najman je napravila poređenje sa današnjom Saudijskom Arabijom ili Kinom, gde postoje slični društveni okovi.) Plus, kao što je Kant tvrdio, ni vlast ne želi da ljudi odrastu. "Mnogo je teže izaći na kraj sa odraslim, zrelim građanima koji misle svojom glavom nego sa pomirljivim 'kravama', kako ih on zove, koje prosto rade ono što se od njih očekuje, samo konzumiraju i ne postavljaju nikakva pitanja", rekla je Najman. "Dakle, ono što moramo da prevaziđemo odrastanjem je dvostruki problem: onaj koji dolazi iznutra, a to je naša sopstvena pomirljivost, i onaj koji dolazi spolja, a to je da nijedno društvo koje znam zapravo ne radi na tome da podrži sazrevanje."

Na to dodajte svet zasićen informacijama u kom živimo — svet u kom je zastrašujuće lako zavaliti se i pogledati epizodu U korak sa Kardašijanima pre nego pokušati shvatiti, a kamoli izraziti, naše jedinstvene stavove — i dobijate društvo potpuno infantilnih odraslih osoba. Što možda može da objasni zašto se " milenijumci" konstantno optužuju za zaostalost u razvoju zvanu "odlaganje sazrevanja".

Istina je da je "milenijumcima" potrebno više vremena da stignu do međaša koje asociramo sa zrelim dobom. Duže čekamo da stupimo u brak , ako uopšte to i radimo. Duže čekamo da imamo decu (mada, začudo, ne toliko dugo koliko čekamo da stupimo u brak). Više zavisimo od roditelja , manje su šanse da ćemo postati finansijski samostalni i čini se da smo "izgubili kompas " na putu do zrelosti. Mnogo se već pisalo na ovu temu, uključujući čitavu knjigu koja razglaba zašto omladina deluje kao da je zapala u "ćorsokak".

U teoriji Najmanove, međutim, ovi međaši nemaju nikakve veze s odrastanjem. "Odrastanje nema veze s tim kada dobijate vozačku dozvolu, kad možete zakonski da pijete alkohol, pa čak ni sa tim kada stupate u brak ili dobijate prvo dete — čak ni sa tim kada vam umru roditelji", rekla mi je Najman. "To je samo niz markera koje ljudi tradicionalno vezuju za zrelost, a opet, nijedan od njih nije dokaz 'odrastanja' u smislu o kom govorim, koji zapravo znači biti odlučan i sposoban za tu veoma tešku akrobatsku tačku održavanja ravnoteže između 'jeste' i 'trebalo'."

"Jeste" i "trebalo" je metod Najmanove da pomiri naš detinji idealizam (kakav bi svet trebalo da bude) sa našim zrelim pragmatizmom (kakav svet stvarno jeste). Ako je detinjstvo vreme kad sve vidimo onako kako bi trebalo da bude, a tinejdžerski period vreme kad želimo da se bunimo protiv svega i raščinimo sve što vidimo, onda je zrelost — onako kako je Najman vidi — sposobnost održavanja ravnoteže između ta dva.

______________________________________________________ Ako vam nije dosta filozofije, pogledajte VICE Meets saSlavojem Žižekom

** ______________________________________________________ **

Verzija odrastanja Najmanove nije nešto što može da vam se nametne. Vi stvarno morate da želite da odrastete. Zrela osoba postajete kroz iskustva kao što su obrazovanje i putovanja, čitanje i učenje, iskušavanje sopstvenih uverenja. Najman takođe predlaže pauzu od interneta, jer uprkos vrednosti svih tih informacija, on često ometa istinsko odrastanje ("Ako u sajberspejsu vreme provodite gledajući nešto drugo sem pornografije i korejskih rep video spotova, možete mnogo toga da naučite", piše ona u knjizi, ali u kasnijem poglavlju govori o prednostima provođenja čitavih nedelju dana bez interneta).

Kada govorite o odrastanju u ovom smislu, niko nikada zapravo ne "odraste" — radi se o stalnom činu održavanja ravnoteže, večnom stanju razvoja.

Na kraju knjige, ona prepričava razgovor koji je vodila sa kolegom šokiranim činjenicom da ona piše knjigu na temu odrastanja. "Kako je to grozno", rekao joj je on tada. "Moj uzor je oduvek bio Petar Pan."

Greška je što se meša "odrastanje" sa "odustajanjem" — kad se pomirite s tim da živite dosadnim samozadovoljnim životom, pravite konvencionalne korake, prihvatate konvencionalne misli, nikad ne sazrevate, nikad se ne menjate. "A zapravo", kaže mi Najman preko telefona, "bilo bi mnogo moćnije kad bi svi odlučili: 'Radićemo na tome da odrastemo. Želimo da budemo odlučne odrasle osobe, a ne deca koja žmure pred svim i svačim.'"

Nema ničeg atraktivnog u vezi sa idejom zrelosti kako je predstavlja društvo, ali u verziji Najmanove, odrastanje postaje subverzivni čin. Muke odrastanja naše generacije ne razlikuju se mnogo od Kantove ili Rusoove — a poput njih, i mi možemo odrasti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu