Gde smo jeli noću na beogradskim ulicama 1980-ih

Mislim da nije bilo gore stvari koju je neko mogao da pomene u Beogradu tamo negde 1985-1986. godine od pljeskavice na kiosku, u Balkanskoj ili na štajgi. Ako je postojalo nešto što je bilo u suprotnosti sa "urbanim duhom", bio je to dim roštilja koji se vio na vrhu Balkanske ulice, tik ispod hotela „Moskva" i puzao dole niz ulicu. Jesti roštilj tu, ili još gore, na drugom tada poznatom mestu - žutom kiosku kod ulaza na Železničku stanicu - jednostavno nije dolazilo u obzir ni kao tema za razgovor, ni razmatranje.

Među beogradskom mlađom ekipom osamdesetih, vladalo je uverenje da takva klopa ne samo da odudara od urbanih normi i koncepta „novotalasnog življenja na asfaltu" već i da ono što bi se tu pojelo lako može da ne bude od mesa onih životinja koje se tradicionalno konzumiraju u ovom delu sveta. Čak je kiosk u Balkanskoj imao i žargonski nadimak „Trovač", i ja do dana današnjeg ne znam kakav je uopšte bio tačan administrativni naziv tog S.U.R-a, ili samostalne ugostiteljske radnje.

U redu za tu pljeskavicu koji, ruku na srce, nikada nije bio mali i zanemarljiv jer je pred šuberom u svakom trenutku dreždalo namanje desetak gladnih, stajali su neki drugi ljudi. Uglavnom oni koje je život doveo u Beograd kroz upravo tu Balkansku ulicu i koji, mislilo se, nisu imali kuću gde bi jeli normalnu kuvanu hranu. Ili još uvek nisu bili dovoljno urbane face da odu u „Snežanu" u Knez Mihajlovoj na picu, na pomfrit u „Veronu" u Narodnog fronta ili čak i u jadnu „Atinu" na Terazijama na neku njihovu domaću vrstu pice.

Zato smo se u to vreme klonili roštilja na kiosku u širokom luku. Jedno mesto gde se, samo ponekad, išlo bila je ćevabdžinica nekih Albanaca na Bulevaru, malo pre Vuka sa desne strane, gde se, kao, jeo neki roštilj od miksa ovčijeg i junećeg mesa. Jednom sam popustio na nagovor nekog poznanika i na putu za tada popularni noćni klub „Duga" ili na povratku odande - teško je setiti se - svratili smo na brzu klopu. Bila je to varijanta onih starih poslastičarnica sa par uskih stolova uz zid za dvoje, tipova u belim mantilima iza izloga sa robom, braon pločicama na podu, Titovom slikom na zidu i mlevenim mesom umesto šampita. To je bio jedini put da sam večernju-noćnu glad prekratio na taj način.

Dodatni problem, osim same ponude, bilo je i to što je malo šta radilo posle 23 sata, i još mnogo više što se osim odvratnih pljeskavica ništa i nije prodavalo u to doba, na „šalteru" na parče ili kako god. Dakle, ko je gladan ili jede u lokalu u kome je, ako ima hrane u ponudi, ili čeka povratak kući da tamo zahvati nešto iz frižidera. Noću se u Beogradu osamdesetih nije jelo na ulici.

A onda je 1986. došao jedan beli kiosk. Bio je na Bulevaru, prekoputa ulaza u KST, na staklenom izlogu je pisalo „MŽ". Tu su se prodavali – hamburgeri.

E, to je već bila druga priča. Hamburger je bila reč koja je zvučala potpuno drugačije od pljeskavice. U njoj nije bilo onog ruralnog jada novajlija koji su u grad stizali iz Balkanske, neke odurne aure polusveta sa štajge i depresije stabilizacionog socijalizma SIV-a i premijerke Milke Planinc čije su mere restriktivne štednje i posledično materijalno posrtanje mnogih porodica zauvek usrale sećanja tadašnjih urbanih mladih na epohu osamdesetih.

U reči hamburger je, kad se čitalo spreda, nesakriveno pisalo Amerika, Levis 501, veliki automobili, koncerti, zezanje, diskoteke, klubovi, putovanja… Kada se čitala iskosa ili otpozadi, pisalo je svašta još, uglavnom, sve suprotno od života koji se u to vreme živeo u gradu i dosadnih parola koje je posrnuli sistem sumanuto bljuvao preko dva TV programa kako mu se bližio kraj. U reči hamburger moglo je da se pročita i da kiosk MŽ, u kome su počeli da se prodaju, radi čitavu noć, da je moguće izaći iz Akademije u dva noću i doći na prekasnu večeru ili prerani doručak, biti nesputan radnim vremenima i posledičnim normama društva ionako punog ograničenja, da je moguće biti mlad i pobunjen i imati bar jedan neophodan deo prateće logistike u tome – primamljivu hranu u bilo koje doba dana i noći.

Na velikom prostranom pročelju kioska „MŽ" stajalo je poređano još jedno čudo epohe ulične hrane – prilozi. U zemlji gde se uz roštilj u kafani jeo samo luk i, eventualno, aleva paprika, mogućnost da se u zemičku - da, tu mekanu zemičku posutu susamom koja je išla uz hamburger nasuprot kafanske polusuve lepinje sa pljeskavicom - ubaci majonez, kiseli krastavac ili čak kečap, sam po sebi vemirsko čudo iz zapadnog sveta i kao takav, nepoznat domaćoj kulinarskoj tradiciji, bila je ogroman korak u nešto novo i nepoznato. Ali, vanredno ukusno.

Za divno čudo, ispred hamburger-kioska nikad nije bio red, čak ni gužva, ako se dobro sećam posle tridesetak godina. Kad god bi gladni došli, moglo je odmah da se naruči i jede. Beograd osamdesetih nije imao naviku da jede napolju, na ulici, a posebno ne hamburgere, tu američku lažnu konkurenciju pljeskavici, kako se tada često govorilo.

Posle nekog vremena, hamburgeri su osvojili još dve lokacije na široj teritoriji grada, neprimetno i ne preterano spektakularno. Jedan kiosk je otvoren na Banovom brdu, kod pijace, a iznad Slavije, u tadašnjoj ulici Maršala Tolbuhina, danas Makenzijevoj, otvoren je nešto veći lokal.

Do danas mi nije jasno ko je 1986. godine došao na ideju da na tada predalekom Banovom brdu, u ulici Pere Todorovića, otvori kiosk sa hamburgerima, na lokaciji do koje je bilo nemoguće doći osim ukoliko se taj kraj nije vanredno dobro poznavao, i to iznad pijace, gde su glavnu potencijalnu konzumersku publiku predstavljali nakupci voća i povrća sa juga zemlje. „Boni", kako se kiosk zvao, nudio je bolju hranu nego MŽ na Bulevaru. I još jače priloge. Tada se na beogradskoj kaldrmi ili asfaltu prvi put pojavila mogućnost da se u zemičku ubaci i zelena salata kao prilog, kiseli krastavac i tartar sos. Ovo je danas potpuno opšte i beznačajno mesto ali je 1986. godine delovalo kao značajan iskorak u budućnost.

Isto je bilo i sa „Hamburgerima Trg" iznad Slavije. Prednost je bila što se lokal nalazio u samom centru, lako ga je bilo naći i bez problema parkirati ispred.

Jedne večeri po izlasku iz „Trga" sa punim rukama, primetio sam radove na kući na suprotnoj strani trga Slavija. Ispod skela se nazirala nova žuta fasada nekad stare i oronule zgrade na ćošku sa Deligradskom, na čijem krovu je montirano veliko svetleće slovo „M" sa karakterističnim zakrivljenim lukovima. Mekdonalds je došao u Beograd.

Datum otvaranja prvog Mekdonaldsa, 24. mart 1988. godine, nije bio istorijski samo zbog početka poslovanja globalnog lanca u tadašnjoj Jugoslaviji - za nas ovde, u Istočnom bloku - za njih tamo, u centrali kompanije u Americi, u Beogradu - za sve iz ostalih gradova tadašnje zemlje kojima je ovo trebalo da pokaže gde je epicentar. Bio je preloman jer je to bio dan kada je „hrana na brzinu" doživela ustoličenje u naciji koja se iskreno užasavala i gadila „brze hrane". Iz raznih razloga: pod načelima patrijarhalnog morala u kome se jelo u kući, u gostima ili u kafani, ali nikako ne na ulici. Takođe, još su bili prisutni utisci antizapadne propagande tadašnjeg režima prema kojoj su hamburgeri bili loša kopija našeg roštilj,a u kojima nema ničeg hranljivog jer su napravljeni, maltene, "od samlevenog kartona i ubuđalog mesa", kako se često pričalo.

Red ispred Mekdonaldsa je prvih mesec dana morala da održava tadašnja milicija, i to na konjima. Pokazalo se da su Beograđani, ako ništa drugo, bar zainteresovani da vide i osete nešto novo, makar bilo i od ko zna čega spremljeno.

Iduće godine je otvoren još jedan Mek, na Terazijama, u prostoru koji su nekad zauzimale kafana „Romanitar" i diskoteka „Bezistan", i osamdesete su sa svim svojim gastronomskim i socijalnim restrikcijama bile završene. Na palilulskoj pijaci se otvara kiosk „Nišlija" koji pored pljeskavice na neveštom rukom napisanom „meniju" u izlogu ima hamburger u ponudi, i to je bilo to.

Beograd počinje da jede na ulici. Rat je bio iza ćoška.

Glavna fotografija: Nenad Vujanović

Još na VICE.com

Obišao sam 'Ulicu gladnih' da vidim koja je najbolja hrana protiv mamurluka

Gde su nestale pljeskavice iz Niša

U čemu je fora sa indeks sendvičem u Novom Sadu