Quantcast
Svaštara

​Časopis ’Illegal!’ podučava kako ne reskirati sa dopom

Neki otvorene priče o uzimanju droge smatraju za moderni ekvivalent romana viktorijanskih dama: treba ih izbegavati po svaku cenu, da slučajno ne bi razbuktali maštu nevinašcima. Uredništvo magazina Iillegal se ne slaže.

Max Daly

Illegal! magazine (Photo via Illegal! Twitter)

Iz kolumne Narkomanija

Neki otvorene priče o uzimanju droge smatraju za moderni ekvivalent romana viktorijanskih dama: treba ih izbegavati po svaku cenu, da slučajno ne bi razbuktali maštu nevinašcima.

Baš je to ono što isti ti neki ne vole kod Illegal-a, časopisa koji je pun članaka i ilustracija o drogiranju koji od novembra na ulicama Londona prodaju uživaoci droge. Oni smatraju da će otvorena priča o upotrebi droga i saveti da se izbegnu zdravstveni problemi i spreče suroviji ishodi na neki način legitimišu uzimanje droge i ohrabruju ljude da izađu napolje i urade se.

Učtivo društvo je najviše iziritiralo to što izdavači otvoreno priznaju da će njihovi kolporteri možda kupovati drogu tokom rada, što je istina koju časopis Big Issue pažljivo sakriva ispod tepiha (uredništvo je izjavilo za BBC da je njihova idilična uloga da pomognu svojim kolporterima da se klone droge). Ovo je izazvalo predvidljive izlive besa u tabloidima, od kojih su neki sugerisali da bi Illegal! zaista trebalo da postane nelegalan. U većini izveštaja se nehajno tvrdi da je ovaj časopis osnovan „samo da bi narkomani njegovom prodajom mogli da pothranjuju svoju naviku."

Glavni urednik Illegal!-a Majkl Lodberg Orson

Ali Illegal! nije samo to. Glavni urednik ovog časopisa, aktivista Majkl Lodberg Olsen, pokrenuo je ovaj tromesečni časopis u Danskoj prošlog septembra da bi uživaocima droge obezbedio prihode „van krađe i prostitucije" i na naslovnoj strani drugog broja u Danskoj pisalo je, „ovo je najbolja alternativa pušenju kurca na ulici."

Ali živahni urednik UK izdanja Luis Džensen, dvadesetšestogodišnjak iz Hejstingsa koga sam upoznao neposredno posle njegovog gostovanja u emisiji The Wright Stuff u kojoj je branio časopis od napada tabloida, rekao je da Illegal! neće prodavati samo narkomani-beskućnici, već svi narkomani dokle god su u stanju da to čine. Rekao je da je glavni cilj ovog časopisa da „obrazuje ljude i otvori razgovor o drogama."

Džensen je prvi put nabasao na danski original dok je snimao dokumentarac u Kopenhagenu. Između ostalih, u njemu je bilo članaka o meksičkim narko-baladama, uličnim radnicima u seksualnoj industriji u Kopenhagenu, kao i o legalizaciji marihuane. Bio je impresioniran časopisom, kao i Olsenom, i ponudio se da pomogne da naprave britansku verziju. Kaže da su, za njega lično, droge uvek bile važan deo života. Nekada se izdržavao prodajući koku, a jedan od najbližih prijatelja mu je umro od prekomerne doze heroina.

„Potrebne su nam ovakve informacije u Britaniji. To je kao seksualno obrazovanje", rekao mi je. „Istraživanja su pokazala da je kod mladih koji uče činjenice o seksu manja verovatnoća da će dobiti polno prenosivu bolest. Isto se odnosi i na edukaciju o drogama. Što više informacija imaju, manja je verovatnoća da će im droge naškoditi, ili da će umreti."

Illegal! nije prva kontroverzna publikacija o drogama. Krajem osamdesetih, časopisi i pamfleti kao što je bio MekDermotov Vodič za kokain davali su eksplicitne savete o tome kako uzimati droge na bezbedniji način.

Illegal! u Londonu košta 3,50 funte, ima devetoro isporučilaca i tiraž od 2,000 primeraka. Specijalno izdanje povodom pokretanja časopisa sadrži vodič za „bezbednije i prijatnije uživanje droga", sa umetničkim ilustracijama. Napisao ga je ugledni specijalista za zavisnost doktor Adam Vinstok, koji je upotrebio odgovore iz svog globalnog istraživanja o drogama, i pokriva upotrebu kanabisa, kokaina, ekstazija, alkohola i novih psihoaktivnih supstanci.

Savetuje uživaoce kokaina da lepo usitne svoj prah „da bi ga bolje ušmrkali i da bi bolje dozirali. Lakše ušmrkavanje smanjuje nazalna oštećenja, a finije usitnjavanje smanjuje rasipanje". Uživaocima kanabisa savetuje da „gaje svoje biljke: da bi izbegli kontakt sa dilerima, da bi uzgajali sortu koja odgovara njihovom ukusu, i da bi znali šta puše. Dodatna korist je to što nauče ponešto o uzgajanju biljaka."

I kako prolazi ovaj crno-beli časopis formata A5? „Ovaj časopis je baš zbunio ljude", kaže Džensen. „Ne znaju da li da se slože, ili da se ne slože s njim. Naši kolporteri kažu da je do sada reakcija javnosti bila 50-50, neki su rekli da je odvratan, a drugi da je to baš dobra stvar."

Razgovarao sam sa Džozefin, bivšom zavisnicom od kreka i heroina, frizerkom iz Haknija, koja je počela da se drogira sa 12, a prestala sa 24 godine. Ona prodaje časopis otkako je pokrenut i najuspešniji je kolporter: do sada je prodala skoro 500 primeraka, zaradivši impresivnih 1,680 funti.

„Ovaj časopis je sjajna ideja, bolje je da ljudi prodaju časopis, umesto da prodaju sebe", rekla je. Ranije je prodavala Big Issue, ali kaže da joj to nije pomoglo da se skine s droge. „Nadam se da će ljudi bolje razumeti uživaoce droge, jer te ljudi gledaju drugačije kada otkriju da imaš problem sa heroinom. Misle da si protuva."

Smack in the Eye: Michael Linnell

Illegal! nije prva publikacija o drogi koja iznosi stvari onakve kakve jesu i koja je izazvala komešanje u UK. 1987-me, usred širenja epidemije zavisnosti od heroina u Mančesteru, agencija za borbu protiv droge Lifeline je pokrenula časopis Smack in the Eye, u stilu stripa Freak Brothers, koja je preko crnog humora i narkomanskog žargona slao poruke o bezbednom drogiranju.

Ovaj časopis, kao i serija drugih Lifeline stripova kao što su bili E by Gum, Better Injecting, i MekDermotov Vodič za kokain, davali su konkretne savete i mnogo bolje informacije nego namenske publikacije tog vremena. Majkl Linel, koji je dizajnirao stripove, rekao je da su većinu informacija o drogama u to doba „pisali profesionalci iz srednje klase, za čitaoce iz srednje klase, i nisu bile relevatne za narkomane kojima se mi obraćamo."

Stranica iz McDermott's Guide to Cocaine (Michael Linnell)

Ali publikacije su uvalile Linela u veliku nevolju. Dvaput ga je ispitivao javni tužilac, i pretili su mu da će ga uhapsiti na osnovu zakona o skarednosti, zbog kvarenja i korumpiranja heroinskih zavisnika, što je njemu i dalje zabavno. Kada je objavio jedan letak o bezbednom seksu, Catholic Herald je zahtevao da mu se zabrani ulazak u Irsku. „Živeli smo u smrtnom strahu od poštara, zbog silnog negodovanja oko toga što smo pričali o ubrizgavanju droge i o sidi", Linel mi je rekao.

Jedan socijalni radnik koji je radio sa narkomanima u Sariju, i koji je video jedan primerak časopisa Smack in the Eye, u pismu ga je opisao kao „gnusno, uvredljivo đubre", koje pišu „perverznjaci poganog jezika, nesposobni da stanu uz normalne, pristojne ljude". Nije se na tome zaustavio u svom pismu: „Što se tiče ološa za koji tvrdite da mu pomažete, ja ne bih ni prstom mrdnuo za te crve. Uzgred, primerci ove skandalozne splačine su poslati mojoj lokalnoj policiji i narodnom poslaniku. Nadam se da ćete goreti u vatrama pakla, smrdljivi degenerici."

O Lifeline publikacijama se diskutovalo u gornjem domu parlamenta, i pisalo na naslovnoj strani Wall Street Journal-a. The Sunday Times nije mogao da obuzda svoj bes po pitanju jednog letka pod nazivom Kada te uhvate s drogom, usmerenog na decu ispod 17 godina, koju je upozoravao da „imaju na umu da roditelji pretresaju sobe i džepove."

„Neki ljudi su uvek želeli da igraju glupu moralizatorsku igru", rekao mi je Linel. „Moraš da prihvatiš realnost situacije u kojoj se neko nalazi. Ako želiš da ljudi deluju na osnovu informacije koju im daješ, važno je da uvide da si na njihovoj strani, i da se ta informacija zasniva na stvarnom iskustvu."

Izdanja kao što su Smack in the Eye, Illegal! i Black Poppy, dugovečni „magazin za zdravlje i stil života narkomana", nude alternativu upozorenjima koja izdaju vladine agencije, kao što je Talk to Frank, koje su odgovorne za neke sramotno loše kampanje za borbu protiv droge, i koje mladi ljudi potpuno ignorišu. Istraživanje koje je obavljeno među 500 đaka u Notingemu otkrilo je da, iako je više od polovine njih čulo za Frank to Talk, samo 2 procenata njih je posetilo njihov sajt, i samo polovina njih misli da su njihove informacije korisne. 2011-te, zaključak studije o efektima kampanja protiv droga širom sveta, koja je objavljena u žurnalu Epidemiologija i opšte zdravlje, bio je da one imaju mali ili nikakav uticaj na smanjenje upotrebe.

Stranica iz Smack in the Eye (Michael Linnell)

Ali ipak, publikacije koje o drogama govore jezikom koji je ljudima razumljiv mogu da očekuju protivnapad. Prošlog meseca, tabloidi su se okomili na skupštinu grada Edinburga zbog toga što „govore deci kako da se drogiraju", u brošuri za tinejdžere, koja govori o bezbednom uzimanju droge. Saveti koji su navedeni uključuju i one poznate širom sveta, kao što su oni o ekstaziju: prvi put treba uzeti samo pola pilule, piti mnogo vode, i redovno praviti pauze u plesanju, da bi se ohladili. Ali ova pomoć koja bi mogla da spasi živote je osuđena zbog toga što šalje deci poruku da je „uzimanje droge prihvatljiva razonoda."

Džensen kaže da će naredni broj „Illegal!-a" koji izlazi u proleće 2015. biti finansiran dobrovoljnim prilozima i pisati o ženama i drogama. Njegova rastuća ekipa kolportera – želi da počne da prodaje Illegal! i u Glazgovu – kupovaće časopis za 1,50 funti, da bi troškovi proizvodnje bili pokriveni.

Illegal! očekuje naporna bitka da pokuša da promeni percepciju javnosti kada su droge u pitanju. U kratkom prilogu BBC-ja o ovom časopisu, troje intervjuisanih građana su rekli da je to loša ideja, a jedan je prokomentarisao, „Ne verujem u droge i sve te stvari."

Džozefin, zvezda prodaje Illegal!-a, ima drugačije mišljenje. Ona će veći deo teško zarađenog novca potrošiti na božićne poklone za porodicu, uključujući i dvoje dece, od kojih jedno ima pet, a drugo tri godine.