Sad još i ovo

Dakle, imam rak dojke, što je, kao i mnogo šta drugo što zadesi žene, velika gnjavaža. Ali u poređenju s onim kad imate 26 godina, ludi ste i željno iščekujete poziv nekog lika, i nije tako loše. Ako sam mogla da podnesem 39 raskida za 21 dan, mogu da pobedim i rak. Ne kažem to zato što sam jaka osoba ili zato što imam pozitivan stav prema životu ili bilo šta slično — sam Bog zna da smatram da stvari treba primati loše i praviti scene bez razloga — ali ovo nije loše. Svi geniji sveta trenutno rade na otkrivanju leka za rak , a rani stadijum raka dojke jesu uspeli da prokljuve.

I svima je stalo! Ljudi obožavaju rak! Volela bih da vam kažem da me ljudi vole, ali nije stvar u tome, zato što mi se neprestano javljaju davno izgubljene ljubavi i lažni prijatelji koji su ludački zabrinuti, a ja sam dobro. Svi žele da pomognu. Svi žele da popričate sa njihovim dalekim rođakom koji radi na onkološkom radiološkom odeljenju negde u pripizdini. Rak je popularan. Nisam imala pojma. Najmanje deset godina nisam umela da prestanem da plačem, što je strašno, jer za to nema leka. Čitavog života sam imala problema — i to u izobilju! — na koje nije bilo odgovora. I konačno se nađem u nevolji, a za nju postoji rešenje. U poređenju sa nekim stvarima kroz koje sam morala da prođem, ovo je ništa. Stvarno to mislim: šta je to što me čeka u poređenju s onim što sam već pregrmela? Ništa to nije. Imam 47 godina i svašta mi se već desilo. Ovo je samo još jedna stvar. Samo još jedno vatreno krštenje. Još jedan hod po žici.

Stalno morate nešto da se dokazujete.

Imam gensku mutaciju BRCA , prokletstvo Aškenazi Jevreja — i Anđeline Džoli. To znači da ću neprestano dobijati rak ako ne uradim nešto da ga zaustavim, tako da ću se, umesto da se podvrgnem lumpektomiji, podvrći dvostrukoj masektomiji sa rekonstruktivnom operacijom dojki. Prilično je fantastično u Americi, priznajem. Urade ti oba istovremeno. Uđeš sa rakom dojke, izađeš sa sisama striptizete. I tako mi svega, zdravstveno osiguranje vam plati plastičnog hirurga sa Park Avenije. Mili Bože, čak i Medikejd mora da plati rekonstrukciju dojki kod ovog ili onog doktora. Daleko smo dogurali, srećo. Sve te ružičaste trake i polumaratoni su se isplatili. Živimo u neverovatnom svetu. Oduvek sam se osećala kao 34D zatočena u telu 34B. Konačno.

Hirurzi uvek pokušavaju da umanje bol, što im je profesionalna deformacija. Hirurzi misle da odsecanje glave nije ništa posebno. Ne slažem se. Mogu samo da zamislim koliko je oporavak od dvostruke masektomije neprijatan. Hirurzi su u fazonu: "Biće vam dovoljno malo tilenola i za jedno nedelju-dve, plesaćete Labudovo jezero, baš kao nekad." Pretpostavljam da ću jedno vreme grickati samo tablete protiv bolova.

Mutacija BRCA pogađa 0,25 odsto populacije i 2,5 odsto Aškenazi Jevreja, tako da je deset puta veća verovatnoća da će pogoditi 2,2 odsto ljudi koji čine 25 odsto godišnje generacije studenata na Harvardu. To mora da je razlog zašto su provalili šta da rade s rakom dojke. Da je ova mutacija neproporcionalno više zadesila prezbiterijance, oni bi to rešavali lokanjem više martinija, a žene bi i dalje umirale od raka dojke. Kakva sreća što nije tako.

Svesna sam ja da se suočavam s rakom, koji je komplikovan i ljudi od njega umiru. Mogao bi i mene da ubije. I dalje ne znam da li se bolest raširila. I dalje ne znam mnoge stvari. Otkad sam dobila dijagnozu, morala sam s vremena na vreme da se nosim s neprijatnim i strašnim informacijama. Ali proživela sam svašta, a pod tim ne mislim da sam živela u komšiluku Svetskog trgovinskog centra 11. septembra, a jesam. Mislim, ništa ne može da se poredi sa avionima koji se zakucavaju u nebodere, ali gotovo sve što mi se desilo u životu delovalo je ekstremno i iznenadno. Dane bih provodila obuzeta osećanjima, sve vreme plačući, pričala o tome što me muči, pronalazila nove ljude koji će me saslušati, pronalazila nove načine da opišem ono što me zaokuplja.

Navikla sam da ni od čega pravim slona. Čak sam i dobra u tome. Dostigla sam apoteozu emocija u julu 1987. godine kada sam, sigurna sam, osetila više nego bilo koje ljudsko biće pre mene. Ja i moja osećanja. Umela sam da ispraznim čitave prostorije svojim osećanjima. Umela sam da napunim čitave prostorije svojim osećanjima. Ne znam kako je na čitavom ovom svetu bilo mesta za bilo šta drugo sem za moja osećanja.

Ali svakog sledećeg trenutka od tada intenzitet osećanja se smanjivao i sad sam dobra.

Kada sam imala 31 godinu, oporavila sam se od veoma teške narkomanske zavisnosti — najteža stvar kojoj sam se ikad izložila. Da sam znala koliko je teško odreći se supstance koja se toliko intimno vezuje za vaš sistem, možda se ne bih ni trudila da preživim. Prve godine kako sam bila čista, verovala sam u Boga sa nevinošću deteta, zato što je svaki dan koji sam preživela bez paketića kokaina bio čudo. Nisam pokušavala da ubedim nikoga da primi veru, ali niko nije mogao da me odgovori od moje, i ništa nije moglo da me navede da posumnjam. Bila sam rovita i sve vreme me je sve bolelo, ali sam osećala Boga svuda oko sebe. A onda je život, na kraju, postao svakodnevan, kao što to obično biva, kao što mora. Danas verujem u nauku, ne u magiju. I tražila sam od tada to osećanje u svemu.

Možda ove očajničke kušnje nastupaju zato što smo u najboljem izdanju kad nemamo izbora. Nikad nismo toliko slobodni kao kada trčimo da bismo spasli sebi život.

Pročitajte novu knjigu Elizabet Vurcel, Creatocracy: How the Constitution Invented Hollywood.