Odrastanje malog crnca u nacističkoj Nemačkoj

1933. je godina i, mali Hans J. Masakuoi ponosno pokazuje kukasti krst na svom džemperiću, dok ga gledaju školski drugovi, svi plavooki i plavokosi, u školskom dvorištu u Hamburgu, kao što vidite na fotki. Ovo nije loša šala, niti je još jedna od mnogih prevara koje mogu da se nađu na internetu.

Ovo je slika, prava slika mladog Hansa J. Masakuoija, sina medicinske sestre Nemice i liberijskog diplomate, koji je uspeo da opstane i živi u Hitlerovom nacističkom režimu. „Preživeo sam zbog rupe u rasnom zakonu. Nije nas bilo u tolikom broju da bismo privukli pažnju nacista", piše Masakuoi u autobiografijiPredodređen da posvedoči: Odrastati kao crnac u nacističkoj Nemačkoj, u kojoj pripoveda o svojim sećanjima i noćnim morama koje su ga opsedale dok je odrastao kao ne-arijevac, među smeđekošuljašima, portretima Hitlera i egzekutorima SS jedinica.

Crna populacija u Nemačkoj tokom nacističkog režima je bila zanemarljiva. Nekoliko stotina ljudi, možda par hiljada, od ukupno 65 miliona stanovnika. Masakuoi je bio unuk liberijskog konzula u Nemačkoj, pa je njegova porodica imala diplomatski imunitet i mogao je da živi mirno među arijevskom decom, u imućnoj i dobro obrazovanoj sredini, iako je ostatak stanovništva koje su nacisti smatrali za „niže rase" počeo da trpi posledice Hitlerove represivne i ksenofobične politike.

Ali Hansov život se u leto 1934. promenio. „Kada sam jednog divnog letnjeg jutra 1934. došao u školu, učitelj nam je rekao da je direktor naredio da se svi učenici i učitelji okupe u školskom dvorištu. Upravo u tom trenutku, dok sam nosio smeđu nacističku uniformu koju sam oblačio u posebnim prilikama, direktor je objavio da ćemo doživeti „najvelelepniji događaj u našim mladim životima", i da nas je sudbina izabrala da budemo među srećnicima koji će „našeg voljenog firera" videti sopstvenim očima. Uveravao nas je da je to privilegija na kojoj će nam zavideti naša još nerođena deca, kao i deca njihove dece. Tada sam već imao osam godina, i primetio sam da od 600 dece u tom dvorištu, her Vride ne razgovara samo sa mnom". Do te mere su bili opčinjeni harizmom nacističkog vođe, da su posle njegove posete svi njegovi školski drugovi pristupili organizaciji koja je bila mešavina mladih gorana i paravojnih formacija pod nazivom „Hitler jugend". Masakuoi nije želeo da bude izostavljen, pa se i on prijavio za članstvo. Srećom, nisu ga primili.

Posle istorijskog gesta afro-američkog atletičara Džesija Ovensa na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936, život Hansa Jurgena Masakuoija je počeo da se menja. Za Hitlera i ostale nacističke fanatike je činjenica da je crni atletičar osvojio četiri zlatne medelja bile toliko uvredljiva, da je animozitet prema crnim ljudima počeo javno da se pokazuje. Ubrzo nakon toga, kao rezultat znatnog povećanja rasnih i političkih tenzija, Masakuoijeva porodica sa očeve strane je morala da pobegne iz zemlje, iako je dete ostalo u Nemačkoj sa svojom majkom.

Noćna mora je tek počinjala. Kao prvo, na igralištu u parku su okačili obaveštenje da je deci koja „nisu Arijevci" zabranjen pristup. Posle toga su mnogi nastavnici koji su bili jevrejskog porekla počeli misteriozno da nestaju. Ali tek kada je mladi Hans J. jednog dana otišao u hamburški zoološki vrt, definitvno je raskrstio sa nacizmom. U vrtu je u jednom kavezu napolju ugledao jednu afričku porodicu iza rešetaka, kojoj su se okupljeni rugali i smejali joj se. Ne razumejući šta se dešava, Masakuoi je bio samo još jedno od dece koja su se u strahu približavala kavezu. Onda je neko iz gomile iskočio, pokazao na njega i povikao, „Dobili su dete". To je bilo prvo put da Hans J. bude izvrgnut ruglu u javnosti, i počeo je da se oseća stigmatizovanim u nemačkom društvu.

Naravno, shvatio je tragičnu istinu, i morao je da podnosi mnoge nedaće i da preživi ogromna razaranja do kojih je dovela samoubilačka politika nacističkog vođe. Još jedna posebna epizoda u Hansovom životu se odigrala odmah na početku Drugog svetskog rata. Masakuoi, koga ranije nisu primili u Hitler jugend zato što je bio „neodostojan nemačke uniforme", umalo nije bio regrutovan u nemačku vojsku. Bio je pošteđen zbog neuhranjenosti.

Kraj Drugog svetskog rata je doneo još jedan preokret u Masakuoijevom životu. Prvo se u posleratnom periodu izdržavao kao džez saksofonista, a onda je emigrirao u Sjedinjene Države (kratko se zadržavši u Liberiji, domovini svog oca), gde ga je Ujka Sem regrutovao da se bori u Korejskom ratu. Posle ratovanja, upisao se na fakultet i završio novinarstvo. Više od četiri decenije je radio kao novinar, i dugi niz godina je bio glavni urednik časopisa „Eboni", najznačajnije afro-američke publikacije. „Sve je dobro što se dobro svrši. Prilično sam zadovoljan time kakav mi je život ispao. Preživeo sam i mogu da svedočim o važnim istorijskim događajima. U isti mah, voleo bih da svako može da ima srećno detinjstvo u pravednom društvu. A to sa mnom definitivno nije bio slučaj".

Masakuoi je preminuo 13. januara 2013. u Nju Orleansu. Dete koje je odraslo među sinovima Nibelunga i Valkira, i koje je preživelo mržnju i zatucanost nacista, preminuo je odrekavši se svojih detinjih aspiracija, ali nikada nije prestalo da ga bude sramota zbog toga što ga pamte kao „crnog klinca koji je želeo da bude nacista".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu