Opsesivno me plaši pomisao da bih mogla da ubijem roditelje

Članak je prvobitno objavljen na VICE France.

Neretko nam se svima dešava da, dok sedimo i pričamo sa nekim, kroz misli bljesne prizor sagovornika kome se nešto užasno dešava. Bio to prijatelj, ljubavnik, ili neko treći, ne želimo stvarno da ih vidimo kako fatalno krvare, ali ideja nam na trenutak prođe kroz glavu – čim se javi, već je i nestala. Ovakve nasilne misli ponekad se malo duže zadrže, ako smo na primer u javnom prevozu sa nekim govnarima, ili ako za ručkom kolega glasno srče supu, ali nedugo potom tu fantaziju obično zaboravimo. Čak i ako nam ostane u sećanju, ne brine nas – znamo da ih ne bismo stvarno ubili.

Ali ove vizije i nisu tako prolazne za sve nas. Recimo, za mene nisu. Pre nešto više od šest godina, ustanovljen mi je nasilni opsesivno-kompulzivni poremećaj. U pitanju je psihološko stanje koje karakteriše opsesivni strah od mogućnosti da nekom nanesemo nasilje – kriminalno, prekršajno, jezivo nasilje. Opsesivno me plaši da bih mogla da postanem pedofil, ubica, silovatelj, da nasilno pokažem sebi i drugima da sam čudovište.

Ovde je ključna stvar u tome što opsesivni strah od nasilnog delovanja nije isto što i želja za tim. Ljudi koji pate od nasilnog OKP nisu statistički gledano pod većim rizikom da ikada urade išta nasilno. Ali ih strah od tog rizika neprekidno opseda.

U mom slučaju, sve je počelo sa napadom panika koji mi se desio oko 17. godine, kada sam još bila mahom bezbrižna i srećna. Jednog dana sam počela da se plašim – držalo me je dan i noć, slično kao kad se oseti trema pred najvažniji razgovor za posao u životu, osim što nikakvog razgovora nije bilo. Osećala sam iracionalni užas, ali nisam imala pojma šta me to plaši. Danas se tog vremena jedva sećam. Slobodno vreme sam uglavnom provodila u snu, prijatelji su me nervirali, nisam mogla da mislim o bilo čemu osim o svojoj anksioznosti.

A onda mi je jedne večeri dok sam pokušavala da zaspim kroz misli prošla misao: Na delić sekunde, zamislila sam sebe kako slazim u kuhinju, uzimam oštar nož, i odlazim do spavaće sobe mojih roditelja da bi ih preklala na spavanju. Tu sam već postala ubeđena da sam poludela. Strah je najzad imao za šta da se uhvati.

Od tog trenutka, opsesivno se plašim da ne ubijem svoje roditelje. Bilo je racionalnih trenutaka kad sam sebe ubedila da znam da se tako nešto ne može desiti, ali njih bi pre ili kasnije potisnulo ono „a šta ako ipak?" Šta ako večeras ipak poludim, izgubim kontrolu, i stvarno se latim noža? Ni o čemu drugom nisam mogla da mislim – u školi bi me oblio znoj i uhvatila panika, kod kuće za večerom plašila sam se da dotaknem nož.

Šta ako moj psihijatar greši? Šta ako sam stvarno bolesna, a on to nije uočio?

Iz današnje perspektive, vidim da je moja anksioznost delovala slično kao kod autoimune bolesti – imuni sistem koji te obično štiti počne da ti uništava telo. Deo moje psihe zadužen za razlikovanje dobra i zla nadjačao je sve ostalo, poremetio mi duševno zdravlje i sreću. U ono vreme nisam mogla tako da gledam na stvari. Bila sam ubeđena da ću poludeti. Par godina kasnije nisam imala kud, i zakazala sam razgovor sa psihologom.

Kad sam došla kod nje po prvi put, očekivala sam da će me izvesti u ludačkoj košulji, pravo u ambulantna kola pa negde iza brave. Prva stvar koju sam psihologu rekla bila je da mislim da sam šizofrenik. Pošto sam desetak minuta blebetala, shvatila sam da ga nisam impresionirala. Pokušao je da mi objasni da psihotična osoba nikad ne bi ni zakazala taj razgovor, što me je malo smirilo. Objasnio mi je šta je nasilni OKP, da je u pitanju relativno čest poremećaj; 2007. je bilo utvrđeno da čak 78% opsesivno-kompulzivnih ljudi iskusi takozvane „neželjene misli". Mnogima koji pate od nasilnog OKP nikad se i ne postavi dijagnoza jer kod sebe ne prepoznaju opsesivno razmišljanje. Dvadeset minuta pošto me je koliko-toliko razuverio, dogovorili smo sledeći termin za nedelju dana.

Najzad sam imala dijagnozu, ali olakšanje nije dugo potrajalo. Više nisam mislila o ubistvu roditelja, ali došla sam na nove ideje: šta ako sam serijski ubica, šta ako zlostavljam životinje, šta ako sam prikriveni pedofil? Sve mi je to prolazilo kroz glavu. Iako mi je psiholog pomogao, nisam imala kontrolu nad sopstvenim mislima i strahovima koji bi me konsekventno obuzeli. Šta ako on greši? Šta ako sam stvarno bolesna, a on to nije uočio? Kad god bih jednu viziju izbacila iz glave, još gora bi je zamenila.

Trenutno se najviše plašim podsvesne pedofilije. Kad vidim dete na ulici, počnem da se preispitujem. Zašto sam ga pogledala? Šta sam pomislila? Da li ja to osećam potisnutu želju? Užasno mi je stresno kad sam u društvu mlađe sestre – ne zbog stvarne seksualne želje, već zbog straha da mi se ta želja slučajno ne javi.

Tokom terapije, naučila sam nekoliko načina da izađem na kraj sa strahovima tako da me ne bi baš potpuno paralisali. Kad mi se javi neka pomisao, ne pokušavam više da pobegnem od nje već da je prihvatim takvu kakva jeste. Ne potiskujem misao, već se trudim da je sa distance posmatram i vidim kuda vodi. Ovim putem vizija obično bude neutralisana – zaključim da ne postoji želja koju zamišljam i panika popusti.

Tu pomaže i razgovor. Na onlajn forumu posvećenom NOKP, upoznala sam Lolu (27) koja mi je ispričala kako se oseća. Baš kao i mene, uglavnom je plaši da ne postane pedofil, s tim što je za nju kao majku dvogodišnjeg deteta ovo posebno problematično. Dok se brine o svom sinu, konstantno je užasava pomisao da bi mogla da mu nehotice naškodi. „Teško je tako živeti, ali znam da se ništa neće stvarno desiti što mi pomaže da izguram dan za danom. Poslednjih par meseci, javlja mi se još jedna neželjena misao: opsesivno me plaši mogućnost da prestanem da volim svog muža. Kad god ga pogledam, pratim kako se kreće i analiziram svoje utiske o tim pokretima da bih ustanovila da li ga još uvek volim. Po ceo dan seciram trenutak kad smo se prošli put videli. Zašto se nisam nasmejala na njegovu šalu? Zašto prošle noći nismo spavali zajedno? Racionalno znam da ga još uvek volim, ali opsesivno to preispitujem."

To mi je zvučalo poznato. I sama sam postavljala ista pitanja kad god sam bila u vezi, što me je izluđivalo. Ali nisam udata i nemam dece – NOKP mi bar ne kvari porodični život. Iz razgovora s Lolom zaključila sam da moja situacija možda i nije tako strašna.

Posle razgovora sa nekoliko psihoterapeuta, praktično sam odustala od ideje da ću se nekad potpuno osloboditi svog opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Oduvek sam bila skeptična po pitanju psihoterapije pa sam odbijala lekove, što me je održalo u istom stanju. Nedavno me je novi psihijatar uputio na kognitivno-bihejvioralnu terapiju koje pomažu i kod OKP i kod napada panike. Tretman se sastoji od postepenog suočavanja pacijenta sa izvorom straha, u više faza. Paralelno se uče vežbe opuštanja kojim se kontrolišu fiziološki efekti koje strah izaziva. Kod kuće se takođe vežba suočavanje; morala bih da držim oštar nož u ruci, ili da provodim vreme sa mlađom sestrom umesto što je izbegavam. Trenutno sam tek na početku ovog terapijskog procesa.

Ono što sam već naučila je da neželjene misli samo postaju češće i agresivnije što ih više potiskuješ. Znam da je prvi korak da udahnem duboko i prihvatim činjenicu da mi se te misli formiraju u glavi. Strah i gađenje koje osećam u stvari su dokaz da nisam moralno poremećena.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu