Mi, deca sa uličnih protesta 1996. godine, dve decenije kasnije

Od građanskih i studentskih protesta protiv režima Slobodana Miloševića koji su trajali od novembra 1996. do februara 1997. godine prošlo je 20 godina. Ja sam tada imala sedam godina i pošla u prvi razred. Nisam bila baš bila svesna cele situacije, ali sam znala ko je Sloba, a ko je Đinđić i da zbog njih lupamo u šerpu svako veče posle dosadnih vesti ispred kuće. Jedva sam čekala taj trenutak kada svi moji drugari izađu na ulicu i poput neusaglašenog orkestra iz sve snage počnemo varjačama da udaramo o metalno posuđe.

Kasnije smo krenuli i u protestne šetnje po malom gradu u kom sam živela. Organizovani su koncerti i svi smo imali pištaljke. Mama i tata su bili srećni i stalno smo nailazili na njihove prijatelje sa decom. Osećala sam se kao da nešto slavimo, kao da smo na nekakvom karnevalu. Naravno, ja sam, pre svega, bila srećna što smo svi zajedno i radimo iste stvari. Bilo mi je smešno i zabavno što i stariji ljudi duvaju u pištaljke, iako su "odrasli". Terala sam tatu da me popne na krkače jer sam videla na plakatima da je Đinđić nosio sina, ali sam bila debeljuškasta, pa je to bilo neizvodljivo.

Kasnije sam nastavila buntovničku karijeru, tinejdžerska soba je dve godine kasnije cela bila oblepljena Otporaškim pesnicima, a na rođendanima su se puštali isključivo Indeksovci i pevali u glas.

Iako pre 20 godina nismo shvatali šta se tačno dešava, bili smo dovoljno mali da potpuno verujemo roditeljima i pratili ih u svemu. Mnogi od nas su pod uticajem ovih protesta izgradili prva mišljenja o sistemu i, kasnije, digli prve pesnice u vazduh. Pričala sam sa nekoliko vršnjaka o tome šta su im ovi protesti značili i kako su im se činili tada kad smo bili obični balavci.

Maša: Ovo je protest "Buka je u modi", na zimu 96/97. To makar piše na poleđini fotografije. Imala sam pet godina. Po jakni koju nosim, jasno mi je da je bilo hladno, ali se toga ne sećam. Ono čega se sećam su pištaljke, one druge duvaljke u koje se duva na rupicu, a sa strane udara rukom. Oko toga sam se uvek svađala sa starijom braćom. Imali smo samo jednu tu spravu. Sećam se i bedževa kojima sam bila okićena. Sećam se tamnih jakni, tuđih leđa, cipela i bljuzgavice - jer je to sve što sam mogla da vidim dok stojim. Kada me popnu na leđa - to je bio pravi užitak. Odatle vidiš sve.

Sećam se muzike: "Bože Pravde" - prve himne koju sam naučila. Znala sam i sve Balaševićeve pesme napamet - posebno "Jebite se devedesete" i "Slobodane".

Na proteste sam išla sa mamom, ujkom i ujnom. Mama kaže da me je vodila kada je videla da Zoran Đinđić vodi svoju decu, jer je znala da je tada bezbedno. Roditelji su mi svašta pričali o protestima i politici. Od kiflica koje su mama i ujna pravile i nosile studentima, preko cenzure - kako baba u Kraljevu nije znala koliko nas je na ulicama i kako ih je to izluđivalo, do te hladne, najhladnije zime i najlepšeg dočeka Nove godine. A ono o čemu danas pričaju je da je to bio poslednji tračak nade, poslednja slamka za koju su se hvatali. Protesti i Zoran Đinđić. Mislim da je njegovim ubistvom cela ta generacija ustuknula i na neki način se predala. Umorili su se i odustali. Oni više ne gule đonove na ulicama Beograda.

I dalje idem na proteste, Prajd mi je mustsvake godine, a ne propuštam ni Patkicu. Zato što je cilj i jednog i drugog normalan život. Prvo sam cimala svoje da idu sa mnom ali sam onda shvatila da su oni svoju bitku već dobili. Nove generacije su tu da preuzmu štafetu. - Maša Milutinović, 25

Ovo su slike sa protesta 31.12.1996. Imao sam šest godina. Bio sam na više protesta kao klinac, ali ovog se više sećam jer je bila Nova godina, sasvim je moguće da nisam ni skapirao da je protest. Osećao sam se strava zbog praznika i poklona koji su potom usledili, nisam baš bio svestan šta se zaprvo dešava. Bilo mi je zanimljivo što je buka i ima ljudi.

Tada sam bio sa roditeljima, rođacima i nekim prijateljima. Na ovoj fotki sam sa Savom i Jovanom, drugarima sa kojima sam se tada družio, baš ih dugo nisam video. Pre i posle ovog protesta sam išao na proteste i sa studentima arheologije kojima je predavao moj otac.

Sam se nisam previše bavio time i nisu me gnjavili detaljima, znao sam samo da Sloba ne valja i to je to.

Kada sam postao stariji išao sam na nekoliko ali nisam previše aktivan. Danas idem baš retko. - Vuk Palavestra, 26

Fotografije su sa protesta 1996/1997 godine. Upravo sam shvatila da je to bilo pre čak dvadeset godina, ko bi rekao. Imala sam punih deset.

Ovi protesti su mi ostali duboko urezani u sećanju. Ne znam da li zbog toga što se o tome u našoj kući uvek pričalo, u toku trajanja demonstracija, ali i kasnije, ili zbog toga što mi je kao detetu to na neki način bilo zanimljivo, mada sam se takođe osećala posebno, jer mi se činilo da se borimo protiv nečega, osećala sam da je to bitno. Većina dece iz razreda nije išla na proteste, pa je protestovanje to učinilo još posebnijim.

Sećam se da smo često išli na proteste i uvek sam se nadala da će roditelji povesti i mene i sestru. Najčešće je tako i bilo. U gradu se skupljala za mene tada neverovatna količina ljudi, držali su se govori, svi su uzvikivali, marširalo se ulicama.

Jako sam volela kada bi mi tata dozvolio da ukradem babi jaja iz frižidera, jer će nam trebati za gađanje neke od institucija. To mi se posebno dopadalo, svi su izgledali srećni dok su bacali ta jaja. Između ostalog, mahom studenti su imali doboše, pa sam naravno i ja poželela da im se priključim i tata mi je napravio doboš od nekih starih bongosa. Često smo sa sobom vodili i kucu, Timija, a jednom su na protest svi doveli neku životinju. Neka žena je ponela kokošku. Pamtim i da smo tu Novu godinu svi porodično proslavili na Trgu… Dešavalo se i da policija upotrebi suzavac, znam samo da me je tata uvek nekako u tom trenutku poneo, nikada mi nije bilo jasno kako odjednom "letimo" u nekom pravcu… Verovatno iz tog perioda potiče moj veliki strah i odbojnost prema policiji, što možda i nije tako pogrešno.

Na Senjaku, gde smo živeli, su gotovo svake večeri bili mini protesti, gde se komšiluk skupljao i pravio krug po kraju, uz lupanje u šerpe, to je bio kao nekakav ritual. Bilo je to jedno maglovito vreme i dosta mi se mešaju slike sa tih i nekih drugih protesta. Ali svakako pamtim ceo taj period kao "zategnut", u kući se dosta pričalo o politici i celoj situaciji, što smo i mi kao deca itekako osećali i propratili.

Osećala sam se ponosno što su mi roditelji dozvolili da idem sa njima na nešto tako "važno", gde su skoro svi odrasli, mada mi se čini da nije uvek sve bilo naivno.

Ovaj protest je bio pre 20 godina, a evo kako je danas. Današnji protesti su prilično tematski, svako gleda svoje probleme, mislim da bi bilo bolje kada bi ljudi shvatili da smo svi jednaki, da smo zajedno jači i da treba svi da se borimo protiv sistema/ugnjetača/nepravde/diskriminacije zajedno. - Irena Kepeski, 30

Ovo je bilo na jednom od studentskih protesta 96/97, negde oko mog osmog rođendana. Sećam se protesta, mada je sa ove distance stvarno teško razlučiti šta su moja originalna sećanja a šta sam usput od informacija pokupio i ugradio u sopstvena sećanja. Jasno se sećam hladnoće, buke i različitih načina na koji su ljudi pravili buku, posebno lupanja u šerpe. Znam i da sam bio strašno ljubomoran na svog strica koji je imao onu sudijsku pištaljku koja je bila jako glasnija od naših običnih.

Osećao sam se kao veliki. Stvarno sam mislio da sam tu ravnopravan učesnik, kao i svi ostali, verovao da skoro sve razumem, a oko stvari koje nisam razumeo sam se stalno raspitivao.

Roditelji su me vodili na proteste i pričali o njima, želeo sam da znam sve, oni su mi ispričali, ili sam čuo na radiju pa su mi roditelji objasnili. To je išlo do detalja, do objašnjavanja tekstova pesama sa one kompilacije radio Indexa, koju sam slušao non-stop. Bilo je naravno i odgovora tipa "shvatićeš kad malo porasteš", ili "to zaista ne znači ništa".

I kasnije sam nastavio sa buntom. Već u šestom razredu smo bežali iz škole da bismo išli na proteste između izbora 24. septembra i 5. oktobra koji su svakodnevno bili u Požeškoj na Banovom brdu. Strašno mi je teško palo što me tata nije vodio na protest 5. oktobra. Verujem da sam to nadoknadio kasnije, jer nisam propustio nijedan protest koji je predstavljao vrednosti u koje verujem, ili se borio protiv vrednosti za koje mislim da su destruktivne. U organizaciji nekih sam i učestvovao.

I danas idem na proteste. Mada mislim da ih je premalo. Protivnici 5. oktobra i studentskih protesta su uspeli da relativizuju uspehe i smisao tih protesta, i da stvore taj vajb da na protestima učestvuju samo oni koji imaju previše slobodnog vremena ili su za to plaćeni. Sa druge strane, ja verujem da je svaki protest vredan, bez obzira da li nas je 20 ili 20 000, zato što je poenta protesta izraziti svoj stav i svoje mišljenje u javnom prostoru. Protesti se razlikuju u suštini i vrednosti tog izraženog mišljenja, a ne u broju ljudi koji im prisustvuje. U suprotnom bi otvaranje autoputa Ljig-Preljina bio najvažniji skup ove godine u Srbiji. - Ivan Đurić, 28

Imala sam tri i po godine i ne sećam se ničega. Kad sam videla ovu fotku, moji su mi ispričali da smo izlazili na terasu i zviždali i lupali u šerpe.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu