Rediteljka Irena Ristić o revoluciji i (ne)odgovornosti srednje klase

Na prvi pogled, Irena Ristić je nežna plavuša krupnih očiju i širokog osmeha. Već na drugi, lako je shvatiti da je ona jedna radikalno fantastična žena. Deo iz njene biografije kaže da je diplomirala pozorišnu režiju, magistrirala psihologiju i doktorirala u oblasti psihologije umetnosti, zatim se navode njeni brojni radovi u polju umetnosti, nauke i svim njihovim tačkama susreta. Ipak, rečenica - fokusirana je na kolektivne prakse i uslove radikalne imaginacije, možda najbolje govori o njenom radikalno fantastičnom delovanju. Ali šta to zapravo znači?

Tokom zime 2019. Irena Ristić je sprovela jedno nesvakidašnje akciono istraživanje tokom svog rediteljskog angažmana u Šabačkom pozorištu. Cilj istraživanja je bio da se ispita odnos spram socijalne nejednakosti u samoj instituciji pozorišta koje je poslužilo kao odraz postojećeg sistema u malom, a zatim i da ispita kako mikro ogledna grupa njenih kolega doživljava zajedničko dobro. Vrlo grubo rečeno to znači da je Irena, smatrajući svoju poziciju rediteljke povlašćenom, uzela celokupni budžet za honorare, zatim je standardizovala (poravnala) svoj honorar i honorare svog umetničkog tima zajedno sa glumcima (srednjom klasom). To je uradila po promišljenom i jasnom matematičkom sistemu koji bi zahtevao stranu i po da ga objasnim, ali ono što je važno je da je time generisala višak novca koji je imenovan zajedničkim dobrom. Zatim je ista heterogena grupa od desetoro ljudi na plenumu, a nakon što je prethodno imaginarno odlučivala šta bi uradili sa viškom novca u iznosu od hiljadu evra, razmatrala šta zaista da uradi sa tim – pravim zajedničkim novcem. Odlučeno je da se podeli sa svima, uključujući i ljude iz tehnike (niža klasa), za koje se saznalo da imaju jako mala primanja i da su klasno ugroženiji od drugih, ali da glumcima ipak ide 10 odsto više zbog povećanog obima posla.

Ova odluka odjeknula je snažno a rezultirala je time, kako Irena piše u radu, da ono što umetnici doživljavaju kao pravednu raspodelu u odnosu na obim posla (a verovatno i kvalitet), zaposleni u tehničkom sektoru ocenjuju kao korišćenje prilike za potvrdu klasne dominacije i poretka zasnovanog na proizvodnji nejednakosti. Istraživanje je osim same raspodele istaklo i niz jako interesantnih spoznaja, kao na primer tu da radije biramo hijerarhiju i diktaturu od odgovornosti za sopstveni život ali i to da je zarada odnosno novac najveća tabu tema današnjice. Pričala sam sa Irenom o istraživanju i o njenoj zbirci priča pod nazivom „Ogledi o drugarstvu i posedovanju“, koja iste relacije između ljudi ispituje na ličnom planu, bezmalo tri puna sata. Ovo je moj pokušaj da što vernije prenesem njenu radikalnu fantastičnost u odnosu na sopstvene mogućnosti. Takođe, Irena mi nikada ne bi dopustila da napišem uvod u kome je ovako opisujem. Srećom, uvod neće videti pre objavljivanja članka.

VICE Srbija: Da li si imala bojazni pre upuštanja u jedno ovakvo akciono istraživanje?

Irena Ristić: Jesam. Primetila sam u prvoj fazi istraživanja kada sam sakupljala podatke o primanjima ljudi zaposlenih u pozorištu da postoji autocenzura i kod mene. Imala sam izvesnu predstavu koliko je tabuiziran govor o novcu, ali, već na početku tih razgovora osećala se ogromna autocenzura. Bilo mi je neprijatno da pitam nešto zbog čega bi ljudi mogli pomisliti da možda nemam najbolje namere. Baš sam primećivala koliko strepim i pokušavam da ih viškom reči odobrovoljim. Shvatala sam koliko ta tema može da bude ugrožavajuća za naše odnose, kao da se probija granica pristojnosti. Kao da smo naučeni da je pitanje novca intimnije nego da govorimo o seksu. Najviše sam se bojala da ne dožive moje pitanje kao atak ili neprijateljstvo, ili kao neku vrstu zloupotrebe. Nisu samo učesnici bili oprezni u tim razgovorima, to je bilo obostrano. O platama se, prosto, ne govori. To je nešto što se ne pita. Pritom znamo da je tabuiziranje ovog pitanja uslov ukidanja sindikata. Tako se gasi prostor za borbu.

To sam baš htela da te pitam, šta dobijamo kada ne govorimo o novcu, a šta bismo dobijali kada bi o primanjima otvoreno pričali?

Mi sve vreme reprodukujemo barijere. Autocenzura uvek ima, pored efekata zaštite grupe, i efekat barijere. Ona sprečava dinamiku i protok infomacija. Kada se ukida autocenzura ukida se ta čvrsta stabilnost koja koči bilo kakvu vrstu promene, naravno omogućava se i opasnost da se nešto rasturi. Zato u grupama i postoji autocenzura - zbog bojazni da će kolektiv biti ugrožen. Procenjuje se da grupa nema kapaciteta da se sa određenim stvarima izbori, te je autoncenzura uvek u funkciji stagnacije.

Zašto si odabrala baš pozorište za mesto proizvodnje zajedničkog dobra?

Možda imam vrlo velika očekivanja kada su u pitanju izvođačke umetnosti. To su relacione discipline koje nam pružaju tako puno mogućnosti da se ispituju novi oblici kolektiviteta. A postoji i ljutnja što se ti potencijali ne koriste, mada je jasno zašto se ne koriste. Pozorište, kao i sve druge umetničke prakse, nastaje iz nadgradnje. Čini se da ne može drugačije nego da perpetuira sistem, osim ako se mi mnogo, zaista mnogo, zajedno i pojedinačno, ne trudimo da o tome mislimo i da preuzimamo odgovornosti u okviru svojih pozicija. Zato ja vidim pozorište kao plato mogućih promena, mada tu postoji mnoštvo prepreka, jer se pozorište u svojim građanskim okvirima može posmatrati kao paradigma sistemske eksploatacije. Ne mora to da bude, naravno. O tome govore nezavisne autorske grupe u kojima možeš slobodno da odlučuješ kako će biti podeljena svojina i na koji način će biti donošene odluke. Ali javna institucija? Ona samo reprodukuje sistem, reflektuje ga i održava. Pozorište, dakle, pruža veoma mnogo, ali unutar sistema deluje anahrono i nepopravljivo reakcionarno, kada se posmatraju klasni rascepi koji su u ovom trenutku zastrašujući.

Na primer?

Kad dođeš u pozorište kao rediteljka ili dramaturškinja, odnose sa radnicima u tehničkom sektoru uspostavljaš tek par nedelja pre premijere. Do tada, nemaš nikakav kontakt sa „bazom“ jer si zaglavljen u svojoj buržoaskoj poziciji, u ulozi povlašćene inteligencije koja pravi „tamo neku umetnost“ i trebalo bi da očekuje da je drugi opslužuju, da je posve normalno što je drugi omogućuju bez obzira u kakvim uslovima rade. Možeš da prođeš kroz radionicu, popričaš sa nekim, ali su socijalne uloge već pretpostavljene. Tokom pravljenja predstave, mi se ne srećemo i ne vidimo, i to je verna analogija društvene segregacije. Plate su pritom i do 60 odsto manje u tehničkom sektoru u odnosu na umetnički.

Ja sam stekla utisak, posmatrajući vrhunske umetnike, da svi oni sebi kažu – ja da bih bio vrhunski u ovom poslu moram sebi da obezbedim uslove i novac koji mi donose bezbednost. Žao mi je što postoje nejednakosti ali meni, da bih bio izuzetan i da bih, lupam, promišljao Ričarda Trećeg, treba da razmišljam samo o sebi i svojoj ulozi u toj predstavi. U saradnji sa kolektivom ali tako da me ne ugrožava. I ja to razumem.

Pa to je tačno. Promišljati klasne razlike dovodi te do pitanja da li ti uopšte imaš pravo na umetnost dok drugi nemaju elementarne uslove za život. Sem ako ne poveruješ da si bogomdan i izabran, da imaš specijalne talente kojima treba da se pokloni druga polovina čovečanstva odnosno oni koji talenat navodno nemaju. A opet, ako kreneš da se baviš klasnim razlikama može da te uhvati opasan osećaj nemoći. Poenta je da humanističke vrednosti koje pozorište propagira ne budu samo deklarativne, nego da mogu da se zapate i kao praksa.

To me dovodi do dela tvog rada u kome kažeš: „ zbog svoje ukorenjenosti i neumornih socijaldarvinističkih tumačenja koji posve dominiraju u javnom diskursu, naturalizacija otežava percepciju alternative i samo praktikovanje zajedničkog“. Zašto je naturalizacija, odnosno uverenje da je ovakav eksploatatorski kapitalistički sistem jedini mogući, lažno?

Zato što nije jedini mogući. To je ideološki konstrukt. To je taj govor u kapitalizmu koji onemoćava ljude. Prinuđeni smo da živimo sa mišlju da nemamo alternativu, a to nije tačno.

Meni je to kao da smo prihvatili ubeđenje da smo užasni kao ljudska vrsta i da nam nema spasa.

To jesu implikacije socijaldarvinizma koji predstavlja potpuno pogrešno tumačenje naučnih uvida. Mislim da bi Čarls Darvin danas bio vrlo nesrećan. Kroz evoluciju, ako ćemo stvarnost da posmatramo kroz evoluciju, kako su se razvijali kompetitivni mehanizmi, tako su se razvijali i mehanizmi vezani za razvoj zajedništva. Altruizam je jednako evolutivna tekovina kao i kompeticija. Ne treba selektivno koristiti i pervertirati nauku u službi eksploatacije. Ono što ozbiljni evolucioni psiholozi danas rade jeste upravo istraživanje druge strane - razumevanja nastanka zajedništva. Empatije. Potrebe za odnosom. Kako je nastala naša potreba za altruizmom. Nema više govora o tome da je neoliberalizam dobar sistem. Dominira još doživljaj da nema alternative, da ne postoji ništa bolje, ali o promeni se uveliko govori i piše. Ljudi prepoznaju na koji način je kapitalizam zavistan od ukidanja zajedništva. Nije ni nastao spontano. Prvobitna akumulacija kapitala je zasnovana na ukidanju zajedničkih dobara. I danas je uslov kapitalizma opstrukcija svakog vida zajedništva, jer poredak opstaje zahvaljujući atomizaciji društva. To je i razlog što je zajednička svojina demonizovana.

Kažeš da u pozorišnim kuloarima postoji paušalni cinizam spram nasleđa socijalizma koji odnosi prevagu pri sâmom pominjanju termina zajednička svojina. Ja verujem da je to svuda tako, ne samo u pozorištu, zašto je taj cinizam paušalan i gde mu je koren?

Kad kažeš u pozorištu zajednička svojina, to se lako izjednačava sa društvenom, i odmah se mogu čuti razne podsmešljive opaske. Ja mislim da takav doživljaj nije utemeljen u iskustvu, da je veštački stvoren. Mislim da je to stvar kampanje. Ishod neoliberalne retorike. Zbog govora o individualističkim modelima i mitu o „uspešnom“ preduzetniku koji se sam probija na „slobodnom“ tržištu, kapital se vrednuje kao nosilac slobode. To je jedino dopustivo, dok se svi drugi oblici svojine odmah vezuju za totalitarne prakse i različite vidove zloupotrebe. Mislim da to ima veze i sa strahom od preuzimanja odgovornosti za sopstvene živote. Strah od zajedničkog je i strah od odgovornosti.

Zašto su učesnici u istraživanju mogli da zamisle zajedničko dobro hipotetički ali im je onda stvaralo nelagodu i napetost kada je postalo stvarno?

Mašta ne obavezuje. Kada se dođe na nivo realnih odnosa očekuje se veći stepen odgovornosti. Kada ja preuzmem odgovornost za neku odluku ona postaje podložna spoljnoj proceni, i zapravo je situacija vrlo rizična. Pokrenu se različita pitanja i sumnje. Naše istraživanje je bilo sve vreme praćeno pogledima „sa strane“. Nije taj strah iracionalan.

Zar to nije paradoks? U neoliberalnom svetu stalno se govori, najviše kroz advertajzing, nešto tipa ako možeš da sanjaš možeš to i da ostvariš, bla bla. Ali ako možemo da osmislimo zajedničko, e to ipak ne može da se ostvari.

Da bismo ušli u prostor konstruisanja promene mi prvo moramo da je zamislimo. To jeste i potencijalnost umetnosti, pogotovu pozorišne. Ta moć da nešto zamislim je preduslov pomaka, ali je prebacivanje sa imaginarnog na realni plan stresno i frustrirajuće. Automatski je čovek izložen oceni, proceni i nekoj vrsti osude. Šta će drugi da kažu? Na koji način to može da se koristi protiv njega? Da li je u pitanju zakonski prekršaj? Može li čovek biti izvrgnut ruglu i optužen za zloupotrebu? Zbog svih ovih pitanja strah uopšte nije zanemarljiv. Zato automatski nastaje jak efekat inhibicije. Sa druge strane, ono što je meni začudno je kako ne postoji potreba i želja da se preuzme kontrola za sopstveni život i zajednicu. Gde se izgubila potreba za preuzimanjem kontrole nad sopstvenim životom? A znaš šta je još interesantno. Kada smo raspoređivali imaginarni novac nije bila ponuđena opcija egalitarnosti, članovi ekipe su sami došli do toga. Ponuđeni su razni drugi odgovori, ali ljudi su sami osmislili opciju po kojoj se imaginarna svojina raspodeljuje unutar šire ekipe koju čine svi koji su radili na predstavi, i umetnici i ljudi iz tehničkog sektora. A onda je došlo do problematizacije da li tako nešto uopšte sme da se radi. Tek kada je svojina postala opipljiva, došlo je do snažnih otpora.

Okej, probali smo sa Jugoslavijom i nije nam uspelo. Da li se sad za taj neuspeh nekako kažnjavamo neoliberalizmom?

Možda. A možda je opet pitanje straha. Vrlo je čudna ta priča koja se prelamala preko nas, još više naših roditelja. U poslednjem periodu samoupravljanje je zaista uništeno državnom birokratizacijom. Na treba to sada idealizovati. Sa druge strane, toliko je nada tu uloženo, izgrađeno je koliko nikada pre i nakon toga nije. I sad postoji jedan strah da su u pravu možda ovi koji kažu da to nije moglo opstati, navodno:„Mi smo probali i nema šanse.“ Tako devaluacija nekadašnjeg potpomaže naturalizaciji današnjeg poretka. Idu zajedno, opravdavaju sistem eksploatacije. Opet, dodatno ojačani strahom od odgovornosti.

Da, u istraživanju kažeš i da odgovornost za raspodelu viška postaje “vruć krompir” sa kojim se učesnici “dobacuju”, prepuštaju ga olako i ispuštaju bez ustezanja. Zašto srednja klasa ne prihvata svoju odgovornost kao vrući krompirić?

Biće da je opet u pitanju strah, koji raste kao posledica indukovane paranoje. Doživljaj neizvesnosti i nesigurnosti podgreva uverenje da čovek ne može ništa da uradi. Vidi samo kako mu izmiču privilegije koje pošto-poto pokušava da zadrži. A preuzimanje odgovornosti pretpostavlja odustajanje od privilegija. Marks je još pisao da se ne smeju razdvajati ideali i interesi. Kada se razdvajaju, ideali prvi stradaju. Zato, u stvari, nemam odgovor, ali se u ovom trenutku čini jasno da bez preuzimanja odgovornosti srednje klase za sopstvenu poziciju, nikakve promene neće biti.

Zaključuješ da treba odustati od navike i učiti se zajedničkom, kako već dolikuje pozorištu. Koliko je navika i ta mentalna percepcija realnosti važna?

Navika je važna ljudima, kao i ritam. To daje utehu. Dnevni rituali daju utehu, potreba za strukturom je jedna od osnovnih ljudskih potreba, i to uopšte nije naivno. Zbog toga je strah od neizvesnosti vrlo snažan. Naravno da ljudi koji imaju porodicu imaju veći pritisak od drugih. Sigurna sam da ne bih bila tako drsko slobodna da imam troje dece. Ne smemo biti suviše strogi, svi živimo u različitim uslovima čak iako smo pripadnici iste klase.

Ali znaš šta je važno kod ovog istraživanja, šta mi je važno da kažem. Grupa koja je donosila odluku nije zajedno generisala svojinu. Dodeljeno im je da distribuiraju nešto što nisu sami proizveli, niti su sredstva za rad bila zajednička. Da smo svojinu produkovali zajedno, to bi bilo naše i onda bi se možda lakše distribuiralo dalje. Zato je ovo samo ogledno praktikovanje zajedničkog, a ne pravo - kakvo bi bilo moguće kroz principe zadruge. Mi smo još daleko od praktikovanja zajedničkog unutar institucija sistema, ali su ljudi u ovoj ekipi pokazali da je to, ipak, moguće - uloga malih zajednica i jeste da se postepeno emancipuje ideja zajedničkog.

Nije to nimalo jednostavno jer hijerarhija ostaje stvar navike, te je ljudima teško da prepoznaju da upravo neizvesnost omogućuje prostor subverzije. Neizvesnost donosi viši stepen mobilnosti, fleksibilnosti, kritičnosti, neizvesnost nas drži budnima.

Ali sve je danas neizvesno. Zašto neoliberalni kapitalizam ne etiketiramo kao neizvesan zbog konstantne promene tržišta? Ili ako to i uradimo smatramo ga manje neizvesnim od alternative.

Mislim da ima nekog potencijala u nestabilnim sistemima kao što je naš. Mnogo je teže drmati stabilne kapitalističke države nego ove kao što je naša. To mi uliva nadu, mada nisam sigurna da sam u pravu. Srušiti kapitalizam je tek jedan deo zadatka.

Šta je po slobodnoj proceni za tebe veći problem za praktikovanje zajedničkog – pohlepa ili strah od gubitka privatne svojine?

Mislim da nije suština u pohlepi. Možda postoji još jedan problem koji se stalno provlači, a to je manjak informacija. Ljudi ne znaju kakvi sve modeli društvene reprodukcije postoje. Dominira informacijski konformizam – nemam dovoljno uvida i lakše prihvatam nemogućnost zajedničke svojine nego alternativu. Prosto, ljudi o zajedničkom dobru znaju vrlo malo. Neznanje hrani strah. Opstaje predubeđenje da zajedničko dobro nužno propada, jer ga svi navodno „štrpkaju“, svako ga za sebe iskorišćava i time iscrpljuje. Otud i ta kapitalistička mantra da samo ono što je privatno može biti sačuvano, jer ako je nešto zajedničko to će nužno izgledati kao da su ga čupali lešinari. Ali tako se ne uništavaju zajednička dobra, ona su uništena sistemski da bi prvobitni kapital mogao da se stvori, na štetu radničke klase i zajednica koja su nekad postojale i koje su bile ekonomski održive. Ako živimo u skladu sa prirodom, okupljeni oko zajedničkih dobara, i obnavljamo resurse koje koristimo da bi nam bilo dobro - u životu nam tržište ne treba. Ono je servis krupnog kapitala, od ljudi samo uzima i ne donosi ništa dobro. I svi to znaju, osećaju na vlastitoj koži svakodnevno. A ipak se stalno potencira da sve što je zajedničko mora da strada, da je koncept egalitarnosti ne samo apsurdan već i opasan jer donosi haos. Iza toga je, zapravo, desničarska ideologija koja temelji viđenje čoveka kao sebične, kompetitivne zveri, nekog ko bez hijerarhije ne može da se kontroliše. Zagovornici tržišta možda i jesu takvi, drugi ljudi nisu.

U istraživanju kažeš da si zbog nedostatka vremena, da bi se donela odluka na plenumu, za kratko postavila sebe u ironijsku ulogu diktatorke. Kako ti je bilo u toj ulozi?

Mislim da sam se smejala kada sam viknula da sam ja rediteljka i da zahtevam da se izvede glasanje za jedini jasno formulisan predlog. I odjednom je svima laknulo. Kada sam proglasila da je donešena odluka i da je plenumu kraj, kao da se čuo smeh. Moja diktatura nije trajala duže od dva minuta ali da nije sprovedena bilo bi mnogo negativnih posledica. Potpuni je to apsurd, ja sam zavela diktaturu da bih nas naterala da budemo demokratični.

U zaključku istraživanja kažeš da je 10% više, nakon donete odluke izazvalo mnoge reakcije kao i da si dozvolila da se perpetuira klasna nepravda. Međutim, kažeš i da nisi htela da preispitaš tih deset odsto jer bi po cenu mira u pozorištu zamaskirala istinu i pravo stanje stvari. U kolikoj si dilemi bila, pošto si mogla da „namestiš“ veštački srećan završetak?

Ogromnoj. Možda sam mogla da isforsiram da se ukine tih deset odsto a da to niko ni ne primeti, i mnogo sam se sekirala oko toga. Atmosfera u pozorištu bi bila prijatnija, ali možda se ne bi pokazalo to što se pokazalo posle plenuma. Jer niko nije bio sasvim svestan da tih deset odsto doslovno reprodukuje socijalnu nepravdu. Niko se nije setio informacije koliko nisku platu ima tehničko osoblje i da su svako veče tu kada mi nismo. Samo smo se setili da smo mi imali 45 proba a oni 15. Ni ja nisam shvatila, u tom trenutku, da tih simboličnih deset odsto verno reflektuje klasni rascep. Ali se druga strana zato nepogrešivo setila toga. Ta nepravda, u stvari, nije ni u parama nego u doživljaju poniženosti koji se uporno ignoriše. Možda je i dobro što se tih deset odsto ispoljilo jer se pojavio revolt, pokrenuta je ozbiljna polemika unutar pozorišta. Na kraju krajeva ovo je realnost. Da li je moguće praktikovati zajedničko unutar jedne institucionalne produkcije? Da, ali delimično i uz puno poteškoća, kao što se vidi.

I konačno da se osvrnemo na knjigu. U njoj postoji priča „Zašto moja drugarica odbija da ide u pozorište“ u kojoj drugarica ukazuje na socijalne nejednakosti u toj instituciji. Koliko je ona u relaciji sa istraživanjem?

Ta priča je polazište ovog istraživanja. Kada sam odlučila da radim predstavu u instituciji, zaključila sam da to treba činiti pod uslovima ovog istraživanja.

Znači ta drugarica si ti?

Pa dobro to je taj kliše da se svi pisci poistovećuju sa svojim likovima, mada to i nije nužno. U drugim pričama sam se možda svetila svojim drugovima (smeh), na primer onom što „voli da bude dobar“. Iznervira me jednog dana i onda mu napišem priču da vidi kakav je.

Brutalno. U pričama si jednako stroga prema sebi kao i prema drugima.

Stvarno? Baš sam se plašila potencijalne moralizacije. Da ne budem u nekoj moralizatorskoj poziciji.

Autoironija je uvek tu, ne brini. Kao što kažem, brutalno iskreno. Da li je to stilski postupak ili ste to jednostavno vi?

Nismo to uvek mi, negde sam uzela neke situacije koje nisu samo od drugova. Negde sam spajala tri drugarice u jednu. Nekad su ubačeni porodični detalji, potpuno sentimentalno. Nije postojala pravilnost odakle uzimam materijal. Pravilnost postoji samo u konceptu.

Super. Onda ne moram da te pitam kliše pitanje – koliko je teško razotkriti sebe i prijatelje javnosti.

Pa ne znam, nikad nisam pisala prozu pre. Tom drugu kome sam se najviše svetila, rekla sam jednom da je to znak poverenja jer znam da to on može da izdrži. Mislim da je to kao u životu. S jedne strane se jako lako otkrivam, imam neku neposrednost prema ljudima, sa druge strane čuvam distancu, mogu biti vrlo nepristupačna. Slično se ponašam u pisanju. Mada ne znam da li je to skrivanje ili razotkrivanje. Verovatno je i jedno i drugo. Želiš da podeliš nešto, ali se istovremeno stidiš čim tražiš tom pisanju formu.

U knjizi ima više drugova nego drugarica, ubedljiv je i verujem nameran disbalans ali mi se čini da u jednoj priči govoriš kako su drugarice bolje u drugarstvu od drugova. Zašto je to tako?

Vrlo složeno pitanje. Živimo u patrijarhatu u kome se muški rod koristi kao generički, i mi, iako svesni toga, reprodukujemo takve prakse. Jezik je moćna stvar tako da sad u radovima namerno koristim ženski rod kao generički, a priča koju pominješ je tome i posvećena. Htela sam da bude izdvojena, upadljiva, koliko i nepravda o kojoj je reč. Svakako su drugarice te koje čuvaju zalog zajedničkog. Neguju nežnost. Mogu bezupitno da te vole. Drugovi su drugačije rasli, manje su morali da dele, drugačije su vaspitavani, bez prilagođavanja. Naša pozicija je neudobna, stoga pokretljivija, fleksibilnija.. . Drugarice su čuvarke solidarnosti.

Hoće li ovaj svet biti bolji kada budemo bolji drugovi ili ćemo biti bolji drugovi kada nam svet „to omogući“?

Ako je makro plan već uzurpiran, hajde da vidimo da li nešto može da se menja iz bazičnog ljudskog odnosa. Možemo li da ispitamo prostore jednakosti između nas.

Kako je najbolje praktikovati subverzivno drugarstvo?

Tako što drugarice i drugovi nešto zajedno prave. Revoluciju, na primer (smeh).

Hvala ti Irena, na ovom iscrpnom i iskrenom razgovoru.