Sofija Hadžipanteli je najpopularnija devojka sa spojenim obrvama na Instagramu

Sofija Hadžipanteli ima dugu raspuštenu kosu, ledeno hladne plave oči, i jednu debelu dlakavu crnu obrvu razvučenu iznad oba oka.

Na prvi pogled – i na drugi, fascinirani – Hadžipantela liči na čednu Taru Li Patrik (poznatiju pod imenom Karmen Elektra) na svom vrhuncu, krajem devedesetim. Jedino što ima tu monoobrvu, kao ugljem nacrtanu duž čela (kakva šteta!)

Prelepa je žena, maksimalno zadovoljava sve one tipične, čak hiperbolične standarde tradicionalne zapadnjačke lepote: duga griva, krupne oči, uzak struk, sjajno dupe, savršene usne, zubi, koža, jagodice. Ali onda, posred lica, raste joj veliko metaforično „odjebi“ – crne dlačice koje spajaju levu i desnu arkadu. Kao da sve one, divlje i nikad čupane, održavaju demonstracije; uhvatile su se ruku pod ruku i zajednički protestuju protiv proizvoljnih pravila koja nam društvo nameće.

Ova dvadesetjednogodišnja manekenka debitovala je na Vogue Italia sajtu sa 15 godina, a ponovo se tamo pojavila tri godine kasnije. Donedavno se na pistama borila za svoje mesto pod digitalnim suncem, a onda je preko noći postala slavna kada je jedan njen selfi dospeo na explore stranu Instagrama i tako joj omogućio da dopre do preko milion ljudi.

Od oca Grka (sa Kipra) i majke Britanke, Hadžipanteli je odrasla u Merilendu gde su je deca zadirkivala, pa nikad nije uspela da se sasvim uklopi.

Danas studira marketing, tezgari kao model, ima 150.000 pratilaca na Instagramu. Javnost joj istovremeno upućuje pohvale, podršku, i pretnje smrću.

VICE: Dakle tvoje obrve, ili tvoja monoobrva, predstavlja značajan deo tvog stila. Zašto si se odlučila za jednu obrvu? Da li si je oduvek imala? Da li si je nekad čupala ili depilirala?

Sofija Hadžipanteli: Još kao mala sam obraćala pažnju na svoje obrve jer mi je mama uvek govorila „Nemoj nikad da ih čupaš – lepe su ti tako“. Svi se mi uglavnom ugledamo na nekoga u životu, ja sam na svoju mamu. Ona ima baš lepe obrve, ja sam je u tom smislu obožavala. Tek nedavno, pre možda dve godine, svesno sam odlučila da više ne depiliram obrve. Bez nekog konkretnog povoda, prosto mi je tako bilo zgodnije.

Uvek sam bila drugačija od druge dece. Imala sam raznu nenormalnu odeću, iako su me zbog toga zlostavljali. Ne bih olako da koristim tu reč, danas se sve zove zlostavljanjem, ali stvarno mi je bilo užasno u srednjoj. Znam da se tako i mnogi drugi osećaju, ali mene je to nateralo da se baš potrudim da što više štrčim od tog konzervativnog dela Merilenda. Mislim da me taj inat i danas karakteriše. Možda sam zato i odlučila da pustim obrve: kao, sebi sam dovoljno lepa, zašto bih morala da se sređujem za druge.

Tada sam bila na Kipru, nisam čupala obrve jer stvarno nisam imala vremena – stalno sam išla na plivanje ili gde već – a kad sam se vratila kod bake u London, rekla mi je da mi baš lepo stoji tako gusto. Shvatila sam da tu već imam monoobrvu, i ostavila je tako. Nisam uopšte više razmišljala o tome, sve do nedavno kad je ceo svet odjednom rešio da od toga napravi veliku stvar. I to je praktično cela priča.

Da li misliš da je suludo što društvo toliko značaja pripisuje tom malom mestu gde par dlačica raste ili ne raste?
Da. Redovno me pitaju kako se nosim sa kritičarima, ja im kažem da stvarno volim što mogu tako lako nekog da iznerviram i naljutim. Bude mi smešno. Malo me je iznenadila sva ta pažnja onlajn; jednom me je Instagram slučajno stavio na naslovnu stranu kad sam imala neku motokros reviju – taman pre nego što sam okačila onaj selfi, i tako me je videlo jedno milion ljudi. Bilo je poruka mržnje kakve nikad u životu nisam čula. Tog dana me jeste pogodilo, ali par meseci kasnije sam shvatila da je problem bio u njima.

Neki pitaju „Zašto onda depiliraš ostatak tela“? Meni je to stvar ličnog izbora, iskreno ne mogu drugačije da objasnim.

Da li ti je to danas već kao modni detalj?

Pa da, nekima definitivno dobro stoji. Volim što su meni crne, ranije sam ih farbala u crno i pre nego što sam pustila monoobrvu. Neki kažu da deluje previše agresivno, ali meni su takve obrve oduvek rasle, zašto ne bih šokirala ljude.

Nekad mi se čini da mi dobro stoji ovako, a nekad pomislim da bi trebalo da stavim naočare jer mi ne ide uz autfit koji sam za taj dan izabrala. Ali ipak volim svoje obrve takve kakve su. Ako sutra odlučim da ih promenim, biće to samo po mom izboru. Ako budem htela da ih nosim ovako, nosiću ih. Ne želim da mi društvo nameće bilo kakav pritisak, da me kontroliše. Uvek treba zadržati kontrolu nad svojim životom.

Da li ti je čudno što te je internet preko noći uspostavio kao bodi-pozitivnog aktivistu iako to nikad nisi imala nameru da postaneš?

Pre monoobrve, bila sam aktivna u kampanjama protiv vršnjačkog nasilja. Mog brata i posebno mene su druga deca strašno maltretirala kad smo bili mali. U osnovnoj zato što nam je tata bio stranac, u srednjoj zato što smo drugačije izgledali – uvek se nađe povod za prozivke. Imala sam solidnu platformu i pre ovog skoka popularnosti; uvek sam je koristila da iznesem stav da treba biti samo svoj, ignorisati zlobne komentare, i slično. Ali ništa konkretno nije postojalo kao simbol tog stava. Kad je krenulo to sa sledbenicima na Instagramu, počela sam da obraćam pažnju na sve što ide u paketu sa tim. Shvatila sam da se te neke dečije stvari nikad ne prerastu – da ipak moram da nastavim da pričam na tu temu.

Znam mnoge divne ljude koji se bore za bodi-pozitivitet i jednaka prava i uvek ih hvalim zato što su strašno hrabri. Ako mogu ikako da doprinesem tome, makar preko monoobrve, dobro je. Neću ništa da menjam makar svakodnevno pokušavali da me postide. Ne osećam nikakav pritisak zbog toga što hiljade ljudi misle da bi trebalo da se promenim. Šta ja znam, donekle mi ipak smeta ta kritika javnosti, ali u isto vreme smatram da je kritika neizbežna za svakog ko želi da bude drugačiji.

O obrvama se kod tebe najviše priča, da li ti to odgovara ili bi volela da ljudi neki drugi detalj više ističu u prvi plan?

To sve pomalo frustrira jer su društvene mreže vizualne po prirodi. Iako mnogo ljudi o meni ima stav zasnovan pre svega na mom izgledu, što nije baš idealno, sa druge strane znam da moram već nekako da ih privučem, pa ću posle već da ih zadržim svojom smelošću i svojom izvornom kulturom i svojom životnom energijom.

Mislim da ta borba protiv zastarelih standarda lepote odavno traje. Lepota je sama po sebi nešto divno, subjektivna pojava koja spaja razne kulture, ali u isto vreme postoji velika grupa ljudi koja nameće određene tipove lepote dok osuđuje sve druge, što nije u redu. Znači, ne moramo da se odreknemo standarda lepote, samo treba da ih učinimo inkluzivnijim. U redu je puštati obrve a u redu je i čupati ih – nema pogrešnog izbora, sve je to lepota. Jedino što treba da se menja je ta opsesija sa kojom ljudi uteruju normu i odbacuju sve što im se ne uklapa. Čak ne moraju ni privatno da prihvate različitost, ali stvarno nemaju pravo da javno prozivaju druge i ponižavaju ih.

Znači, koristiš svoje sledbenike i svoju vezu sa javnošću i sa svetom kako bi napravila pomak u tradicionalnom poimanju lepote?

Jeste, a to ne može preko noći. To je pokret, ide postepeno, ja bih volela da ide još brže. Nadam se samo da će to da pogura neka prava slavna ličnost, ili neki profesor ili neka stara žena ili stari muškarac ili neki aktivista. Nadam se da će poruku da preuzme neko moćniji i uticajniji od mene, da brže pokrene stvari.

Samo želim da se nastavi taj trend prihvatanja ljudskih izbora umesto osuđivanja. Internet je ovih dana stvarno previše zloban.

Da li dobijaš pretnje smrću?
O, kako da ne.

Kako sa tim izlaziš na kraj?
Pre neki dan, neko mi je iz neposredne blizine poslao pretnju smrću. Ja sam to instinktivno samo kliknula, zatvorila, blokirala ga, i gotovo. Ali posle mi kažu ljudi, Sofija, zašto tako? Takve stvari treba da prijaviš policiji.

Za svaki divan nežan komentar koji mi ulepša dan, bude čitava gomila onih suprotnih. Bude sve ono kao deskriptivno, ne samo da mi kažu da sam ružna – to mi ne smeta, slobodno mislite da sam ružna, meni je ružno lepo. Ali kad krenu u detalje, to ume da me pogodi. Mada svesna sam da ne mogu da saznam ko sve to šalje. U neku ruku imam potrebu da im svima odgovorim, ali neću da negativnim komentarima posvećujem više pažnje nego pozitivnima.

Daleko od toga da je meni najteže na internetu, to uvek treba imati u vidu, ali ipak ne bi trebalo tako komunicirati.

Hoćeš li se nekad odreći monoobrve?
Ne znam, za sada ne planiram, ali kad me ljudi to pitaju uvek mi bude nezgodno da im kažem „Ne, nikada!“ Možda mi jednog dana dođe da je uklonim. Ali mislim da će u doglednoj budućnosti ona biti deo mene. Puštam prirodu da ide svojim tokom.