Reklame
Novac

Testirao sam metod za štednju para koja obećava da ću se penzionisati do 40

Suština pokreta FIRE je “finansijska nezavisnost, rana penzija”što u stvari znači “skupi dovoljno keša, investiraj i živi od dividendi”

pisao Hayden Vernon; ilustracije Dan Evans
06 Mart 2019, 8:19am

Ilustracija Dan Evans 

Kao i tebi i svakom drugom na svetu, ne ide mi poštovanje novogodišnjih rezolucija. To se dokazalo i ove godine - evo, već dva meseca je prošlo a prečesto sam pijan i još uvek ne znam tačno šta znači bugarski čučanj. Mada sam, krajem 2018. u stvari rešio da se držim jedne druge rezolucije. Zahvaljujući mojim nešto razumnijim prijateljima koji žive u skladu sa svojim mogućnostima prvi put u svojim životima, moja lagana finansijska neuroza se nedavno razvila u punokrvnu ekonomsku anksioznost.

Zato sam rešio da počnem da štedim i pomislio da bih mogao da krenem najekstremnijom stazom ka fiskalnoj odgovornosti, koja bi me naterala da to uradim kako valja.

Pokret FIRE je osnovan u Americi devedesetih i u pitanju je akronim za "Financial Independence, Retire Early“ to jest „finansijska nezavisnost, rana penzija“. Njegove osnovne principe otelotvorava onaj idealni 23-godišnjak koji je već uspeo da kupi gajbu i koji se nikad ne zabavlja. Poklonici ovog puta pokušavaju da uštede 50 i više posto svoje zarade mesečno, s ciljem da nagomilaju dovoljno keša koji bi mogli da investiraju, daju otkaz i žive od interesa i dividendi. Mnogi se i ne penzionišu u potpunosti kada dođu dotle, nego koriste investicije da bi prestali da rade u kancelariji i fokusirali se na nešto u čemu uživaju.

Moja plata je malo ispod londonskog proseka od 34.000 funti [40.000 evra] godišnje. Ako oduzmem pola i dodam na to kiriju, komunalije i mesečne troškove kao što su Netflix i Spotify, ostaje mi 377 funti [440 evra] mesečno — oko 12 funti (14 evra) dnevno za hranu, prevoz i druge troškove.

Budžet za prvu nedelju januara sam istrošio na piva koja kupujem u maglovitim satima između Nove godine i reprize Nove godine. Da bih to malo uravnotežio, proveo sam ostatak nedelje ili na poslu ili kod kuće, ne trošeći mnogo para, ali ni ne radeći skoro ništa. Vreme se razvlači kada nemaš šta da radiš. Trošim ga na isti način kao kada sam bio student – pijući čaj i govoreći sebi da ću početi da čitam knjigu čim završim još ovu partiju Fife.

Jedan aspekt FIRE pokreta koji mi se naročito dopao jestenjegov antikonzumerizam. Na brojnim blogovima sam pročitao argumente za to da bismo mogli uštedeti mnogo više novca i pobeći od dnevnog ispiranja mozga na poslu samo ako bismo kupovali manje i prestali da popuštamo želji za instant posedovanjem stvari. Neki kombinuju FIRE sa environmentalizmom – argument im je da ako kupuješ manje stvari možeš da uštediš novac i spasiš planetu. Ovaj način života je često prikazan kao mešavina stoicizma i finansijske odgovornosti: zamišljam sebe kao modernog Hernija Dejvida Turoa koji bira da živi u divljini Zone 2, skromno čuvajući polovinu svake plate i živeći na pasulju i pogači sve dok ne prikupim malo bogatstvo koje će me odvesti u ranu penziju.

"Ako se slažeš sa fundamentalnom idejom da potrošnja ne donosi trajnu sreću, onda će ti ostalo lakše pasti“, kaže Berni Vajter, koji vodi FIRE blog The Escape Artist.

Iako ima anti-konzumerističke stavove, Vajter kaže da je štedljivost razvio još u detinjstvu. Njegovi roditelji su kupili najveću kuću koju su mogli da priušte pomoću najvećeg kredita koji su mogli da podignu, ali kada ih je početkom osamdesetih zveknula recesija, morali su drastično da saseku troškove. Način na koji se njihov komforni život strmoglavio u prekarnu egzistenciju je zauvek obeležio Vajtera i od tada živi štedljivo. Sada, sa 48 godina, već pet godina je finansijski nezavistan – što znači da ne mora više nikad da radi.

Ćaskamo telefonom i ja mu objašnjavam moju situaciju: imam 28 godina, nemam kredit ali nemam ni približno dovoljno ušteđenog novca za depozit, ali zato imam dug za školarinu koji je veći nego moja godišnja zarada. "Kada sam počinjao, i ja sam se tako osećao“, uverava me. "Deluje kao da si na dnu Mont Eversta i gledaš na vrh. Ali trik je u tome da ne odustaneš nego da razmišljaš kako te svaki korak dovodi malo bliže“.

Ulazim u novu rutinu radnim danima: idem busem na posao i sa posla (4 evra), nekad trčim kući da bih uštedeo ta 2 evra za kartu u jednom pravcu i jedem Tesco gotov obrok za ručak (4 evra). Znam da bi trebalo sam da kuvam da bih uštedeo još malo keša, ali sav taj trud da bih uštedeo još 1 evro mi iskreno ne deluje vredno toga. Takođe, sa devojkom delim trošak za nedeljnu kupovinu hrane za kuću od 20 funti (23 evra) do 30 funti (35 evra). Moja nedeljna rutina znači da mogu da uštedim oko pola budžeta za druge stvari – nije baš naročito inspirativna priča, ali jeste solidan temelj za izgradnju moje stisnute imperije.

1551180061277-02
Ilustracija Den Evans

Samo što ne treba baš puno da bi se romantična vizija štedljivosti koju sam zamislio raspršila. Dok provodim pauzu za ručak tupo žvaćući sedmi pileći sendvič za redom, pada mi na pamet članak koji sam čitao o poslaniku Konzervativaca, Dominiku Rabu, koji jede isti baget-sendvič za ručak svakog radnog dana ceo život. Kada sam to čitao, bio sam zapanjen banalnošću i posvećenošću koje zahteva takvo sitno-šićardžijsko ponašanje. A sad sam ja otelotvorenje toga.

Osim načina ishrane, štedljivost počinje da mi utiče na odnose. Piće u sred nedelje s ortacima je ćao – a iako je to lakše izvesti na početku godine jer toliko ljudi ne pije u januaru, to me dovodi do shvatanja koliko mojih prijatelja u stvari viđam samo u kafani. Dva ili više izlaska u restoran nedeljno su spala na nula, što mi ne donosi poene kod moje devojke, koja je već primetila da troši više da bi kompenzovala za moje stiskanje.

Isprva je bilo lako ispuniti vikende besplatnom zabavom, ali posle par nedelja vikedni su počeli da se razvlače. Postoji ograničen broj besplatnih umetničkih izložbi po kojima možete da otpadate pre nego što to malo dosadi. Proveli smo jednu subotu opijajući se tako što smo skidali aplikacije kojekakvih barova i pabova koji vam daju besplatno pivo samo zato što se prijaviš. Ima i taj Dusk app koji ti daje jedno besplatno piće dnevno, ali smo otkrili da su barovi koji to nude malko sranje. Uštedeti novac jeste zadovoljstvo, ali gledati na život isključivo iz uske perspektive analize troškova i prednosti isisava svu čar iz njega. Daleko od toga da mi je pomoglo sa finansijskom anksioznošću, samo ju je učinilo gorom.

"Prestao sam da radim stvari zato što sam pazio na svaku paru koju sam potrošio“, kaže Hav Dejvis, koji drži blog Financially Free by 40. "Preterao sam i oduzeo sam sebi sve što vredi u životu“. Dejvis priznaje da je isprva bio previše ekstremno štedljiv – toliko je bio fokusiran na to da uštedi dovoljno da bi mogao da napusti svoj dosadni posao prodavca da je bio spreman da uradi sve samo da bi se to što pre dogodilo. S vremenom je našao ravnotežu između uštede i uživanja u životu. Za njega, štedljivost se svodi na izbor između plaćanja za stvari koje trošiš ili plaćanja za iskustva. Ako mogu da provedem super vikend negde, kojeg ću se rado sećati, onda mi je mnogo draže da na to bacim novac“, kaže mi.

Uštedeo sam 1.000 funti [1117 evra] prvog meseca života po FIRE-u, što je malo više od polovine moje mesečne plate. Provalio sam koliko nepotrebnih govana kupujem inače tokom jednog meseca i koliko bih mogao da uštedim ako ne kupujem toliko toga: odeću, hranu i stvari za kuću sam lako smanjio. I jeste bio super osećaj što mi je ostalo toliko para, ali je proces uštede delovao kao neizdrživo mlevenje. Vajter kaže da je to neizbežno s mojom trenutnom platom: što više zarađuješ, manja je muka da uštediš veći procenat.

Neki nedavno objavljeni tekstovi o FIRE pristupu su ismejani – i to sasvim zasluženo, prema mom mišljenju, jer ljudi koji su ih pisali imaju petocifrene mesečne plate ili su dobili ozbiljna nasledstva. Istina je da je FIRE izgrađen na pretpostavci da ćeš moći sve više da uštediš i investiraš kako napreduješ u karijeri; s obzirom na aktuelno stanje u novinarstvu, ne verujem da ću zarađivati više u skorije vreme.

Ako ušteda polovine tvoje osrednje plate deluje kao malo previše ekstreman pristup, kao što je meni delovalo, možda se pitaš da li postoji neki srednji put između štedljivosti i bezbrižnog rasipništva. Oba blogera sa kojima sam razgovarao kažu da FIRE nije binarni izbor – ušteda polovine plate svakog meseca nije jedini način da obezbediš komfornu budućnost – ali ne treba ti još jedan članak o "hakovima“ i prednostima kuvanja domaće hrane pa da ti dođe iz dupeta u glavu kako bi verovatno bilo dobro da štediš više novca. "Nije besmisleno ako na kraju imaš dovoljno novca da ne moraš nikad više da radiš“, kaže Vajter. "Što više imaš, to imaš više slobode i više izbora“.

Pošto nam s globalnim zagrevanjem stižu i kolapsi kompletnih ekosistema u paketu sa drugim vestima koje izazivaju anksioznost, danas i ne deluje kao da je baš najpametniji trenutak da svoju budućnost zasnivaš na tezi da će globalna ekonomija stalno omogućavati zaradu i povraćaj uloženog na nivou na kome je bio dosadašnji istorijski prosek. A čak i da to bude slučaj, neki ljudi imaju problem sa matematikom koja stoji iza FIRE ideje.

U tekstu za Bloomberg, Džered Dilian tvrdi da je "najveći problem FIRE pokreta to što je u pitanju fenomen potpuno vezan za rast na berzi. FIRE radi zato što berzanski indeksi rastu“. Dalje kaže da, čak i da se takav trend nastavi, rizik i dalje postoji i to ako se uzmu one cifre koje su u osnovi mnogih pretpostavki FIRE pokreta. "Neće biti baš zabavno živeti na prosjačkom štapu samo da bi se odjednom desilo da ti ušteđevina za crne dane izgubi od 30 do 50 posto vrednosti“. Drugi ističu sve duži životni vek kao jedan od problema – teško je znati da li imaš dovoljno da se penzionišeš sa 40 ako ćeš možda da živiš još pola veka.

Osim upitne matematike na kojoj je FIRE zasnovan, meni prosto ne deluje vredno na tako drastičan način uskraćivati sebi sadašnjost, svesti život na seriju finansijskih odluka, u cilju nečega što možda nikad neće stići. "Ako me zvekne srčka za šest meseci, to bi baš bio smor, jer sam ostavio trošenje za tamo neku budućnost“, kaže Vajter. "Šta ako to nikad ne stigne na red?“

Članak je prvobitno objavljen na VICE UK.
Tagged:
Finansije
Penzioneri
penzija
štednja
Pare
FIRE movement