Pobegao sam iz Sirije, ali nema bega od evropske birokratije

Ovaj tekst je deo našeg serijala Nove komšije, u kojem mlade izbeglice širom Evrope gostuju kao urednici VICE.com. Pročitajte poruku urednice ovde.

------

Mohab* je devetnaestogodišnji izbeglica iz Sirije. On je odrastao u gradu Hama, a u Holandiju je stigao prošle godine.

I evo me u Amsterdamu, učim holandski i pokušavam da se osamostalim. Moji roditelji su i dalje u Siriji, u gradu Hama. Rizikovali su sve i ostali tamo kako bismo moj brat i ja imali neku budućnost – ali ja ne mogu tek tako da nastavim život. Moj život je ostao u Hami – škola, sportovi, moji prijatelji, moja porodica. Rastužim se svaki put kad pomislim na sve to, iako sam bezbedan i trenutno mi je udobno ovde.

Grad Hama danas je poznat po protestima i masakrima koje su sprovodili otac i sin Asad, ali to je i moj rodni grad – pun prelepih uspomena. Moji roditelji obožavaju da putuju i vole da kuvaju, što smo često radili zajedno.

Morao sam da pobegnem iz zemlje tek što sam napunio 18 godina. Upravo sam završio srednju školu i bio veoma ponosan na sebe zbog toga. Uspešno sam maturirao; morao sam marljivo da učim kako bih dobio visoke ocene, ali sam na kraju uspeo. Ali postao sam punoletan, a u ovom trenutku sirijska vojska je spremna da regrutuje svakog ko je u stanju da se bori. Moja majka je odbila da pristane na to i uradila je sve što je mogla da nas izvuče iz zemlje. Prodali su našu kuću i uz pomoć tog novca i sve svoje ušteđevine poslali nas iz zemlje.

Moj mlađi brat trenutno je u Švedskoj, a on je maloletan. Prijavili smo se za vizu 'spajanja porodice' kako bismo mogli da se vidimo sa roditeljima, ali je proces mnogo komplikovaniji nego što smo mislili. Da bi im bio dopušten ulazak u zemlju, moji roditelji bi morali da budu intervjuisani u švedskoj ambasadi, ali u ovom trenutku očigledno ne postoji švedska ambasada u Siriji niti u mnogim susednim zemljama. Moji roditelji bi morali da putuju u Tursku, a svako ko zna šta se trenutno dešava u Siriji, zna da je putovanje na sever veoma opasno. Oni su stari i nemaju mnogo novca, a situacija je sve opasnija, tako da je verovatnoća da izgube život svakom sekundom sve veća.

Prošle nedelje smo čuli da imaju veće šanse da dobiju vizu ako budu mogli da otputuju u Sudan, gde Švedska takođe ima ambasadu. Ali čak i ako uspeju da stignu tamo i prođu postupak razgovora, moraće dugo da čekaju pre nego što saznaju da li su dobili boravišnu dozvolu. Cene stanarina su u Sudanu neverovatno visoke, što znači da bi moji roditelji u Sudan morali da otputuju na razgovor, pa da se vrate u Siriju i tamo čekaju da čuju mogu li da napuste zemlju za stalno. To je velika nepravda. Moji roditelji su stari – trebao bi da mogu lakše da otputuju u Evropu; u svakom slučaju lakše nego što smo to moj brat i ja mogli. A pravo da vam kažem, to nije bilo prijatno putovanje – to iskustvo ne biste poželeli ni najgorem neprijatelju. Ali tako stoje stvari u Evropi danas.

Uradiću sve što mogu da pomognem roditeljima. I tako sam, čim sam dobio dozvolu boravka, otišao do holandske nevladine organizacije koja pomaže izbeglicama ovde u Holandiji da vidim mogu li da mi pomognu da se prijavim za "spajanje porodice", da prebacim svoje roditelje u Evropu. Ali tamo mi nisu bili od velike pomoći. Jedan od njih mi je čak rekao: "Nemoj da gubiš vreme; nisi maloletan, tako da nemaš nikakve šanse. Život ponekad ume da bude veoma surov."

__________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE News film Smrtonosni put do Evrope: izbeglice na otvorenom moru

______________________________________________________________________________________________________

Odlučio sam da ne obraćam pažnju na ono što mi govore i da ipak pokušam da se prijavim za "spajanje porodice". To sam i uradio. Čekam da moj zahtev bude odbijen, pa da mogu da uložim žalbu preko advokata, u nadi da će me sudija primiti i saslušati moju priču. Nije fer da ne mogu da dovedem roditelje ovamo na bezbedno samo zato što sam napunio 18 godina, ali kad je u pitanju dobijanje socijalne pomoći od vlade ["uitkering"] koju dobijaju druge izbeglice, onda sam suviše mlad.

Bio sam jedan od retkih izbeglica koji su se žalili na to koliko dugo moramo da čekamo. Nisam razumeo zašto su ostali samo ćutali i trudili se da ubiju vreme. Ja to nisam želeo da radim. Imamo prava da kažemo šta mislimo ili osećamo. Naravno da sam zahvalan što sam na bezbednom, ali naše porodice nisu bile, a neke od njih to još uvek nisu. Život u kampu je bio težak – nismo imali novca i nismo mogli da radimo ništa drugo sem da čekamo. Neki meštani su nam pomagali, ali to su bili samo građani Amsterdama, ne ljudi iz nevladinih organizacija.

Zbog dugog čekanja, mnogi ljudi su postali besni i nervozni. Neki su imali novca, ali oni koji nisu, nisu mogli da spavaju ili jedu. Pušači su morali da prose za novac za cigarete. Ali, naravno, upozoravali su nas da ne krademo ili da ne radimo ništa loše dok čekamo, zato što tako rizikujemo da nam odbiju zahtev za vizu. I tako se niko nije žalio niti radio bilo šta iz protesta. Neki od nas govore engleski, tako da smo mogli da uradimo malo više od ostalih. Mogli smo da uzimamo časove holandskog ili da putujemo sa Holanđanima – ali većina izbeglica ne može ništa da radi, osim da pokušava da ostane u kontaktu sa svojom porodicom. Nisam to mogao da shvatim.

Odlučio sam da je krajnje vreme da uradim nešto po tom pitanju, tako da sam osmislio aplikaciju koja će izbeglicama olakšati dobijanje vize. Možete pronaći mnogo informacija na internetu, ali su one rasute po raznim vladinim i nevladinim sajtovima – ali nijedan nema sve informacije na jednom mestu. I tako sam sakupio sve te informacije na gomilu, u smartfon aplikaciju "RefInfo", kako bi izbeglice koje govore arapski i engleski mogle da saznaju šta treba da su im prvi koraci –kako da se prijave za boravišnu dozvolu i kako da traže spajanje porodice, ali i kako da ljudi koji čekaju po kampovima širom Holandije nauče holandski. Aplikaciju koriste mnoge izbeglice, tako da trenutno radim na prevodu na jezik Tigrinja za izbeglice iz Eritreje. Trenutno samo želim da se moji roditelji spasu i da uradim sve što mogu da pomognem drugima. Tek tad ću stvarno moći da se opustim i počnem da planiram svoju budućnost.

*Prezime je poznato samo redakciji iz bezbednosnih razloga

Fotografija: Frederieke van der Molen

Potpišite UNHCR peticiju koja poziva vlade da obezbede sigurnu budućnost za sve izbeglice ovde .

Ovde možete uplatiti donaciju Stichting Vluchteling, holandskoj dobrotvornoj organiziciji koja pomaže izbeglicama širom sveta.